ПОСЛЕДЊИ ТРИК У РАСПРАВИ
Када приметимо да је противник надмоћан и да нећемо изаћи као победници, треба прећи на лично: вређати, бити груб. Тај прелазак на лично састоји се у томе да се са предмета спора (јер смо ту већ изгубили) пређе на онога с којим се препиремо и да се нападне сама његова личност. То бисмо могли назвати argumentum ad personam, за разлику од argumentum ad hominem. У овом другом случају остајемо на чисто објективном предмету, придржавајући се онога што је противник о њему рекао или признао. Али при преласку на лично предмет се у потпуности напушта, а напад усмерава на противникову личност. Постајемо, дакле, заједљиви, злобни, увредљиви, груби. То је, уместо позива снагама духа, позив снагама тела, ономе животињском у човеку. Ово је правило врло омиљено и зато се често примењује.
Сада се поставља питање које противправило овде важи за ону другу страну. Јер, ако и он исто учини, доћи ће до туче, двобоја или тужбе због увреде части. Варали бисмо се кад бисмо мислили да је довољно да ми сами не пређемо на лично. Јер и ако некоме потпуно мирно ставимо до знања да није у праву и да, дакле, погрешно суди и мисли – што је случај у свакој дијалектичкој победи – ми ћемо га ожалостити и озловољити више него грубом увредом. Зашто? Зато што, како каже Хобс: Omnis animi voluptas, omnisque alacritas in eo sita est, quod quis habeat, quibuscum conferens se, possit magnifice sentire de s
eipso („Сва радост срца и сва веселост почивају на томе да човек има оне с којима упоређујући себе може високо мислити о самом себи“). Човеку није стало ни до чега више него до таштине, и ниједна рана не боли тако снажно као она која је дотакне. (Отуд изреке попут: „Част је вреднија од живота“ и слично.)
Задовољење части произилази углавном из поређења своје личности с туђом, нарочито у погледу духовних способности. А то се догађа нарочито јако у препиркама. Отуд огорченост пораженог, мада му није нанета неправда; и отуд његово посезање за последњим средством, последњим триком, који се не може избећи пуком љубазношћу.
Од велике је помоћи хладнокрвност: ако, наиме, чим противник пређе на лично, ми мирно узвратимо да о томе није реч и одмах вратимо разговор на ствар, настављајући да показујемо да није у праву, не осврћући се на његову увреду – као што је Темистокле рекао Еурибијаду: παταξον μεν, ἀκουσον δε („Удари ме, али ме саслушај“). Али то није дато свакоме.
Зато је једина сигурна противмера она коју је већ Аристотел дао у последњем делу Топике: не расправљати се са сваким, него само са онима које познајемо и за које знамо да имају довољно памети да неће рећи нешто апсурдно што би нас посрамило; који расправљају чињеницама, а не празним аргументима; који слушају разлоге и разматрају их; и који цене истину, радо чују добре разлоге и из уста противника, и имају довољно стрпљења да поднесу када се истина нађе на другој страни.
Отуд следи да од стотину једва има један који је вредан расправе. Остале оставимо да говоре шта хоће, јер desipere est juris gentium („право свакога је да буде неразуман“). Треба имати на уму и оно што је рекао Волтер: La paix vaut encore mieux que la vérité („Мир је још увек бољи од истине“). А једна арапска изрека каже: „На дрвету ћутања рађа се мир, његов плод.“
Препирка је као трљање главом о главу: она може бити од обостране користи ради исправљања сопствених ставова и стварања нових погледа. Али оба учесника морају бити једнаки по образовању и по интелекту. Ако недостаје прво, један неће разумети све и неће бити „на нивоу“. Ако недостаје друго, огорчење ће га навести да се служи нечасним средствима, смицалицама или грубошћу.
__
Еристичка дијалектика
