MOJ IZBOR: FJODOR MIHAJLOVIČ DOSTOJEVSKI : ZLOČIN I KAZNA

 

Sve je u rukama čoveka, a uvek mu izmakne ispred nosa. Jedino zbog plašljivosti... takav je već aksiom... Zanimljivo je, čega se ljudi najviše boje? Novoga koraka. Nove vlastite reči boje se oni najviše…

Oh, Bože, kako je sve to odurno! Ta zar ja, zar ja... ne, to je besmislica, gadarija! - priklopi on odrešito. - I kako mi je takva strahota mogla i pasti na pamet? Evo, za kakvu je prljavštinu prikladno moje srce! Ta to je nadasve prljavo, gnusno, gadno, gadno!... 

Sedne iznemogao na divan i opet ga protrese nepodnosiva jeza. Mahinalno povuče sa stolice ukraj sebe nekadašnju svoju studentsku zimsku kabanicu, toplu, no sada skoro u prnjama, pokrije se njome, te ga opet zaokupi san i bunilo. Zadrema. Ne potraja ni pet časaka, a on skoči nanovo i odmah poleti sav besan opet u svojoj odeći. – „Kako sam i mogao zaspati, a ništa nisam udesio! Jest zbilja, jest zbilja: petlju pod pazuhom nisam još skinuo! Zaboravio, tako nešto zaboravio! Takav dokaz! Strgne petlju, te je stane brže kidati na komadiće i turati pod uzglavlje u rubeninu. – „Komadići rastrgana platna neće nikako pobuditi sumnju; tako je valjda, tako je valjda!“ – ponavljao je, stojeći nasred sobe, i s pažnjom napetom do boli stao opet razgledavati unaokolo, po podu i svuda, nije li još šta zaboravio? Uverenje, da mu svega nestaje, pa i svesti, i dapače obične rasudljivosti, poče ga nesnošljivo mučiti. „Šta, zar već započinje, zar to već nastaje kazna? 

Sitnice, sitnice, glavna su stvar!... Te sitnice i upropašćuju vazda i sve..

Ne vređa to, što oni lažu, jer laž se može svagda oprostiti, laž je mila stvar, jer vodi istini. Nije to, nego me ljuti, što lažu i vlastitoj se laži klanjaju.

Dešava se, da se sastanemo s ljudima, koje i ne poznajemo, i za koje se počinjemo zanimati od prvoga pogleda, nekako odjednom, iznenada, pre no što izustimo i jednu riječ.

A osim toga, da bi netko upoznao bilo kojeg čoveka, prema njemu se treba odnositi postupno i obazrivo da se ne bi prevario i zapao u preduverenje, što je kasnije vrlo teško ispraviti. Zapravo, da bi čovek nepristrasno sudio o nekim ljudima, on unapred treba da se odrekne izvesnih, već usvojenih pogleda i svakidašnje navike prema ljudima što nas obično okružuju.

…

Što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, takoreći na materijal koji služi samo za radanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu reč.

Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obeju kategorija su dovoljno izrazite:

Prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati. Po mom mišljenju, oni su i obvezani biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo.

Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti – uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera – to imajte u vidu…

… Prva kategorija je uvek – gospodar svog vremena, 

a druga – gospodar budućnosti.

Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju;

drugi pokreću svet i vode ga cilju.

I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje…