Preporuka ko vrata da pogledate film. Citati su iz filma. Knjiga je na spisku za čitanje (eh, živote, kratak li si :)
Kada ostavite nešto iza sebe na mestu na kojem ste bili, ostaće deo vas iako ste otišli. I s tim stvarima ćemo se ponovo sresti samo kad se vratimo tamo. Putujemo da nađemo mesto gde živimo deo života, ali to je kratkog daha i ne može da potraje. A na putovanju idemo prema vlastitoj usamljenosti. I da li sve što radimo, radimo zbog straha od samoće? Da li se odreći svega da ne bi propustili ostatak života?
Kad je diktatura činjenica, revolucija je dužnost.
Da li je na kraju stvar u slici koju smo za sebe načinili od ideje da smo sve postigli i doživeli, pa možemo sebi odobriti život koji živimo? Ako je stvar u tome, može se strah od smrti i strah od nemanja mogućnosti da bude onako kako smo i planirali. Ako smo došli sa sigurnošću da to nikada neće biti potpuno ostvareno, odjednom ne znamo kako da preživimo vreme koje ne može biti deo naših života.
Pravi režiser našeg života je slučajnost - režiser pun okrutnosti, saosećanja i zadivljujućih šarma.
Šta bi moglo – šta bi trebalo da se uradi sa svim tim vremenom koje je pred nama? Otvoreno i neoblikovano, lako poput pera u svojoj slobodi, a teško poput olova u svojoj neizvesnosti? Da li je to želja, sanjiva i nostalgična, da ponovo stojimo na toj tački u životu i da možemo krenuti potpuno drugačijim putem od onog koji nas je načinio onima što jesmo?
U mladosti živimo kao da smo besmrtni. Svest o smrtnosti pleše oko nas poput krhke papirne trake koja jedva dodiruje našu kožu. Kada se to u životu menja? Kada se traka stegne, sve dok nas na kraju ne zadavi?
NOBREZA SILENCIOSA. NEČUJNA PLEMENITOST. Pogrešno je mi-sliti da presudni trenuci života, oni u kojima život zauvek menja svoj dotadašnji pravac, moraju da budu ispunjeni drečavom dramatičnošću što izvire iz snažne unutarnje uskovitlanosti. To je kičerska priča koju su lansirali pijani novinari, filmadžije željne sevanja bliceva i pisci čije su glave ispunjene sadržajima bulevarskih listova. A zapravo - dramatika iskustava koja određuju tok života često je neverovatno tiha. Ona do te mere ne nalikuje prasku, izbijanju požara i erupciji vulkana da to isku-stvo, u trenutku dok se stiče, često ne biva ni primećeno. A kad počne da razvija svoje revolucionarno dejstvo i postara se za to da se život ukaže u potpuno drugačijem svetlu i da dobije sasvim drugačiju melodiju, čini to nečujno; u toj čudesnoj nečujnosti i jeste njena posebna plemenitost.
Ako smo živeli samo mali deo našeg unutrašnjeg života, šta se događa sa ostatkom?
Živimo ovde i sada, sve pre toga gde god da je bilo je prošlost, uglavnom zaboravljena.
