"Samo se ti, moja dušo, mirno ogrešuj o sebe i nanosi sebi nasilje, no kasnije više nećeš imati vremena da sebe paziš i poštuješ. Jer svako ima samo jedan život, jedan jedini. Za tebe je on, međutim, gotovo protekao, a ti, dok je trajao, nisi vodila računa o sebi, već si se ponašala kao da se, kad je o tvojoj sreći reč, radi o nekoj drugoj duši... No, oni koji pažljivo ne slede kretnje vlastite duše, nužno su nesrećni“.
Preporuka ko vrata da pročitate ovu knjigu pre nego što eventualno pogledate istoimeni film. Da uživate u čaroliji lepih rečenica i njihovoj sposobnosti da svetle.
Stvarni reditelj našeg života je slučaj – reditelj ispunjen surovošću, milosrđem i neodoljivim šarmom.
Od hiljade naših iskustava, rečima uspevamo da izrazimo najviše jedno iskustvo, pa i njega samo slučajno i bez brižljivosti koju ono zaslu-žuje. Među iskustvima koja ostaju nema, skrivena su i ona koja našem životu neprimetno određuju oblik, boju i melodiju. Kada se, poput ar-heologa duše, posvetimo tom blagu, otkrivamo koliko je ono zbunjujuće. Predmet našeg posmatranja ne pristaje da miruje, reči klize mimo onog što je doživljeno i na papiru se najzad nađu sve same protivrečnosti. Dugo sam smatrao da je to nedostatak, nešto što bi trebalo prevazići. Danas mislim da su stvari drugačije: da je priznavanje pometnje onaj carski put što vodi razumevanju tih prisnih a opet zagonetnih iskustava. Znam da to zvuči čudno, pa čak i uvrnuto. Ali otkad to tako vidim, ose-ćam da sam prvi put istinski budan i živ.
Ako je već tako da možemo da proživimo samo mali deo onoga što u nama počiva - šta biva sa ostatkom?
NOBREZA SILENCIOSA. NEČUJNA PLEMENITOST. Pogrešno je misliti da presudni trenuci života, oni u kojima život zauvek menja svoj dotadašnji pravac, moraju da budu ispunjeni drečavom dramatičnošću što izvire iz snažne unutarnje uskovitlanosti. To je kičerska priča koju su lansirali pijani novinari, filmadžije željne sevanja bliceva i pisci čije su glave ispunjene sadržajima bulevarskih listova. A zapravo – dramatika iskustava koja određuju tok života često je neverovatno tiha. Ona do te mere ne nalikuje prasku, izbijanju požara i erupciji vulkana da to iskustvo, u trenutku dok se stiče, često ne biva ni primećeno. A kad počne da razvija svoje revolucionarno dejstvo i postara se za to da se život ukaže u potpuno drugačijem svetlu i da dobije sasvim drugačiju melodiju, čini to nečujno; u toj čudesnoj nečujnosti i jeste njena posebna plemenitost.
Često pomislim da su susreti među ljudima slični nehotičnom mimoilaženju vozova koji po najdubljoj noći protutnje jedan pored drugog. Letimičnim pogledom dotaknemo ljude koji sede iza mutnih stakala, osvetljeni prigušenom svetlošću, i koji nestanu iz našeg vidokruga pre nego što stignemo da ih uistinu vidimo. Da li su to stvarno bili muškarac i žena, ta dva lika koja su minula poput fantazmagorije, uramljena osvetljenim prozorom koji kao da je iskrsao niotkuda i, bez smisla i svrhe, nestao u tami lišenoj ljudskog prisustva? Da li su se poznavali? Da li su razgovarali jedno sa drugim? Smejali se? Plakali? Neko će reći: tako je i kad šetači koji se ne poznaju prominu jedan kraj drugog po kiši i vetru. I to je poređenje tačno. No, mnogi nam ljudi ostanu ipak duže pred očima, jedemo sa njima i radimo, spavaju kraj nas, žive sa nama pod istim krovom. Ima li tu te nepostojanosti, tog promicanja? A da, možda, sve ono što nam pruža lažno uverenje o postojanosti, prisnosti i intimnom poznavanju, nije samo varka stvorena zato da bi nas umirila i pomogla nam u nastojanju da premostimo zbunjujuće, strelovito promicanje, koje je nemoguće trajnije izdržati? Zar svako viđenje nekog drugog i svaka razmena pogleda s tim drugim nije isto što i utvarno kratak dodir pogleda putnika koji prominu jedan pored drugog, omamljeni neljudskom brzinom i silovitim pritiskom vazduha od kojeg sve podrhtava i zveči? Zar naši pogledi ne skliznu uvek preko onog drugog, onako kao što skliznu pri tim zahuktalim noćnim mimoilaženjima, i zar nas ne ostavljaju same sa slutnjama, krhotinama misli i svojstvima kojima smo mi iskitili druge? Da li se zaista susreću ljudi, ili će pre biti da se susreću samo senke njihovih predstava?
Zar je moguće da najbolji put do nas samih vodi kroz upoznavanje nekog drugog? Nekoga, čiji je život protekao sasvim drugačije od našeg i posedovao sasvim drugačiju logiku? Kako se radoznalost u odnosu na život nekog drugog uklapa u saznanje da naše vreme ističe?
Postoje ljudi koji čitaju, i postoje oni drugi. Brzo se primeti da li je neko čitač ili nečítač. Nema među ljudima veće razlike od te. Kad je to tvrdio, ljudi su se čudili, a neki su i odmahivali glavom zbog tolikog preterivanja. Ali, bilo je tako. Gregorijus je to znao.
Ljudi ne podnose tišinu. Da je podnose, to bi značilo da podnose sebe.
Na tom spisku nedostaje ljubav, kazao je Gregorijus. O'Kelijevo telo se zateglo; na trenutak je, iza omamljenosti pićem, bio potpuno trezan.
„U to nije verovao. Izbegavao je, čak, i tu reč. Smatrao to kičem. Postoje samo tri stvari, imao je običaj da kaže, jedino one: požuda, uživanje i skrovitost. I sve su prolazne. Najmanje trajna je požuda, potom sledi uživanje, a, nažalost, istina je da se i skrovitost - naime osećanje da se u nekome gubiš - kad-tad raspadne. Očekivanja koja pred nas kojima moramo da izađemo na kraj, postavlja život, sve te stvari sa naprosto su suviše brojne i suviše silovite da bi naša osećanja mogla neoštećena da ih prežive. Zbog toga je toliko važna lojalnost. Ona nije osećanje, smatrao je, već izraz volje, odluke, opredeljenja duše. Ono što slučajnost susreta i slučajnost osećanja preobražava u nužnost. Dah večnosti, govorio je, samo dah, ali, i to je nešto.
I ovde se potvrđuje ono čemu me iskustvo uvek iznova uči i što je sasvim suprotno izvornom temperamentu mog razmišljanja: telo je manje potkupljivo od duha. Duh je šarmantna pozornica samoobmana, satkanih od lepih, umirujućih reči koje samo glume prisno, nepogrešivo poznavanje nas samih i blizinu saznanja kadrih da nas spreče da sami sebe iznenadimo. Kako bi, međutim, bilo dosadno živeti u tako bezbrižnoj izvesnosti o sebi!
Kada ostavite nešto iza sebe na mestu na kojem ste bili, ostaće deo vas iako ste otišli. I s tim stvarima ćemo se ponovo sresti samo kad se vratimo tamo. Putujemo da nađemo mesto gde živimo deo života, ali to je kratkog daha i ne može da potraje. A na putovanju idemo prema vlastitoj usamljenosti. I da li sve što radimo, radimo zbog straha od samoće? Da li se odreći svega da ne bi propustili ostatak života?
Kad je diktatura činjenica, revolucija je dužnost.
Da li je na kraju stvar u slici koju smo za sebe načinili od ideje da smo sve postigli i doživeli, pa možemo sebi odobriti život koji živimo? Ako je stvar u tome, može se strah od smrti i strah od nemanja mogućnosti da bude onako kako smo i planirali. Ako smo došli sa sigurnošću da to nikada neće biti potpuno ostvareno, odjednom ne znamo kako da preživimo vreme koje ne može biti deo naših života.
Šta bi moglo – šta bi trebalo da se uradi sa svim tim vremenom koje je pred nama? Otvoreno i neoblikovano, lako poput pera u svojoj slobodi, a teško poput olova u svojoj neizvesnosti? Da li je to želja, sanjiva i nostalgična, da ponovo stojimo na toj tački u životu i da možemo krenuti potpuno drugačijim putem od onog koji nas je načinio onima što jesmo?
U mladosti živimo kao da smo besmrtni. Svest o smrtnosti pleše oko nas poput krhke papirne trake koja jedva dodiruje našu kožu. Kada se to u životu menja? Kada se traka stegne, sve dok nas na kraju ne zadavi?
Živimo ovde i sada, sve pre toga gde god da je bilo je prošlost, uglavnom zaboravljena.
