MOJ IZBOR: KAZUO IŠIGURO - OSTACI DANA

 

Velika je čast za čoveka kad mu se pruži prilika da odigra makar u najmanju ulogu na svetskoj pozornici. 

Dani koji mi preostaju od života protežu se preda mnom kao beskrajna praznina....

Ona je sedela za svojim stolom, iako se na tom stolu nije nalazilo apsolutno ništa; i ruke su joj bile prazne. Nešto me je u njenom držanju navelo na zaključak da u tom položaju sedi već vrlo dugo.

- Došao je ospodin Kardinal, gospođice Kenton.. Treba mu pripremiti sobu na koju je navikao.

- U redu, gospodine Stivens. Pobrinuću se za to pre nego što odem.

Gospodine Stivense, moram nešto da vam kažem.

- Izvolite, gospođice Kenton.

- Radi se o mom poznaniku. S kojim večeras imam sastanak.

- Kažite, gospođice Kenton.

- Zaprosio me je. Pa mislim da vi to treba da znate.

- Zbilja, gospođice Kenton? Vrlo zanimljivo.

- Ja o tome još razmišljam.

- Zbilja?

Ona spusti pogled na ruke, pa ponovo pogleda u mene: 

- Moj poznanik već idućeg meseca dobija posao u zapadnoj pokrajini. A ja, kao što rekoh, gospodine Stivense, još razmišljam. Ipak, smatram da o svemu treba da budete obavešteni.

- Veoma sam vam zahvalan, gospođice Kenton. Želim vam prijatno veče. A sad me, molim vas, izvinite...

- Nadam se da ste prijatno proveli veče, gospodice Kenton?

- Jesam, hvala vam, gospodine Stivense.

- Drago mi je što to čujem.

Koraci iza mojih leda naglo zastadoše i ja začuh kako gospodica Kenton kaže:

- Zar vas baš nimalo ne interesuje šta se večeras odigralo između mog poznanika i mene, gospodine Stivense?

- Ne bih želeo da budem neučtiv, gospođice Kenton, ali smesta moram da odem gore. U ovom času, u ovoj kući odvijaju se događaji od globalnog značaja.

- A kada se ne odvijaju, gospodine Stivense? Pa dobro, ako baš toliko žurite, reći ću samo da sam prihvatila predlog mog poznanika.

- Molim, gospodice Kenton?

- Predlog da se udam za njega.

- Ah, zbilja, gospodice Kenton? Pa, dozvolite mi onda da vam čestitam.

- Hvala, gospodine Stivense. Ja ću, naravno, sa zadovoljstvom da odslužim otkazni rok. Ukoliko, pak, budete u mogućnosti da me ranije oslobodite dužnosti, mi ćemo vam biti veoma zahvalni. Moj poznanik stupa na novi posao u zapadnoj pokrajini kroz dve nedelje.

- Učiniću sve što je u mojoj moći da vam pronađem zamenu u najkraćem mogućem roku, gospodice Kenton. A sad me, molim vas, izvinite, moram da odem gore.

Ponovo kretoh, ali ne stigoh ni do vrata što vode u hodnik kad gospođica Kenton reče:

 - Gospodine Stivense! 

Kako je još stajala na istom mestu, morala je, zbog mene, da malo podigne glas i taj njen glas je odjeknuo nekako čudno u šupljem prostoru mračne i prazne kuhinje.

- Zar je moguće da posle tolikih godina moga rada u ovoj kući vi nemate ništa drugo da kažete na vest o mom eventualnom odlasku - sem onih reči koje ste upravo izgovorili?

- Gospođice Kenton, ja vam upućujem najtoplije čestitke. Ponavljam, međutim, da se gore odigravaju stvari od glo--balnog značaja i da moram da se vratim na svoje mesto...

...

U tako pozno doba noći, koraci onog koji silazi niz sporedne stepenice mogu da se učine sumnjivim, pa su po svoj prilici uznemirili i gospođicu Kenton. Išao sam, dakle, niz mračan hodnik kad se vrata njene odaje otvoriše i ona se pojavi na pragu, obasjana svetlošću iznutra.

- Čudi me da ste još ovde, gospođice Kenton - rekoh prilazeći joj.

- Gospodine Stivense, ponela sam se veoma glupo.

- Izvinite, gospođice Kenton, ali sad stvarno nemam vremena za razgovor.

- Gospodine Stivense, nemojte primiti k srcu nijednu reč koju sam sinoć izgovorila. Ponela sam se veoma glupo.

- Nisam primio k srcu ni jednu jedinu reč, gospođice Kenton. Ne mogu, u stvari, ni da se setim onoga što ste rekli. Gore se odvijaju događaji od velikog značaja i ja stvarno nemam vremena da se ovde zadevam s vama. Savetujem vam da se povučete na spavanje.

Požurio sam dalje niz hodnik, a on je ponovo utonuo u mrak tek kad sam stigao do kuhinjskih vrata, pa sam po tome zaključio da je gospođica Kenton konačno zatvorila vrata svoje odaje.Nije mi trebalo mnogo vremena da pronađem u podrumu traženu bocu i obavim neophodne pripreme za serviranje tog  retkog portoa. Proteklo je, dakle, samo nekoliko minuta, a ja sam opet išao kroz mračan hodnik, ali u suprotnom pravcu, ovoga puta s poslužavnikom u rukama. Kad sam se približio vratima gospođice Kenton, zaključio sam po svetlosti koja se rasipala po njihovim rubovima da je ona još u svojoj odaji. I baš taj trenutak mi je, u to sam sada sasvim siguran, ostao zauvek urezan u pamćenje - trenutak kad sam zastao u polumračnam hodniku, s poslužavnikom u rukama i s ubeđenjem koje je bivalo sve jače - da samo nekoliko metara dalje, s druge strane tih vrata, gospođica Kenton gorko plače. Koliko se sećam, nisam za to uverenje imao nikakav opipljiv dokaz - nisam čuo nijedan jecaj ipak sam pouzdano znao da bih je, da sam zakucao na nje--na vrata i ušao u njenu odaju, zatekao u suzama. Ne znam koliko sam dugo tako stajao; tada mi se činilo veoma dugo, ali pretpostavljam da je to moje stajanje potrajalo u stvari samo nekoliko sekundi. Morao sam, naravno, da požurim gore i uslužim najugledniju gospodu Engleske, te zato ne mogu ni da zamislim da sam u hodniku mogao da se zadržim duže od dve-tri sekunde.

( Susret posle vise godina)

Gospodica Kenton je, prirodno, malo ostarila, ali je, bar za moje oči, ostarila na jedan vrlo ljubak način. Ostala je vitka i uspravna, kakva je uvek i bila. Sačuvala je čak i onaj svoj pokret glavom kojim kao da je prkosila sagovorniku. Kako joj je, međutim, sumorna svetlost padala pravo na lice, nisam mogao a da ne primetim da su se na njemu, tu i tamo, pojavile sitne bore. Ipak, ta gospođica Kenton koja je sedela preko puta mene bila je neverovatno slična onoj koja mi je u toku svih ovih godina živela u sećanju. Hoću da kažem da je bilo ogromno zadovoljstvo videti je ponovo. Proveli smo neko vreme prisećajući se raznih ličnosti iz prošlosti i razmenjujući novosti koje smo ona ili ja imali o njima, i to je, moram priznati, bilo veoma zabavno. Ali ono što me je nepogrešivo podsetilo na duh i ritam naših nekadašnjih razgovora nije bio toliko sadržaj sadašnjeg razgovora koliko mali osmesi kojima bi propratila kraj neke rečenice, povremene ironične modulacije glasa, izvesni pokreti ramena i ruku.

- Zbog čega se smešite tako sami za sebe, gospodine Stivense?

- Oh... Izvinite, molim vas, gospođo Ben, ali prisetio sam se nekih stvari iz vašeg pisma. Zabrinule su me kad sam ih pročitao, mada sad vidim da nisam imao razloga za brigu.

- O? Na koje to stvari posebno mislite, gospodine Stivens?

- Ni na koje posebne, gospođo Ben.

- E, pa, gospodine Stivense, to morate da mi kažete!

- Pa, na primer, gospođo Ben - rekoh i kratko se nasmejah - vi na jednom mestu kažete, samo da se prisetim:

'Dani koji mi preostaju od života protežu se preda mnom kao beskrajna praznina...' Ili nešto slično tome.

- Nije valjda, gospodine Stivense - reče, pa se nasmeja ona. - Ja tako nešto nisam mogla da napišem.

 - A ja vas uveravam da ste baš tako napisali.

- O, bože! Pa, možda ima dana kad se tako osećam, ali oni brzo produ. Uveravam vas, gospodine Stivense, da se moj život ne proteže preda mnom kao beskrajna praznina. Mi se, pre svega, silno radujemo unučetu. Prvom od nekoliko, nadam se.

Proturih glavu na kišu da osmotrim ide li autobus.

- Vidim da baš niste zadovoljni, gospodine Stivense -reče gospođica Kenton. - Zar mi ne verujete?

- Oh, nije u tome stvar, gospodo Ben, uopšte nije u tome stvar. Samo, činjenica je da ipak niste bili srećni sve ove godine. Već samim tim - oprostite mi molim vas, muža ste napuštali nekoliko puta. A ako vas on ne zlostavlja,  čovek se, eto, pita šta je uzrok vašeg nezadovoljstva.

Ponovo proturih glavu na kišu. Iza leda začuh glas gospođice Kenton: 

- Kako da vam objasnim, gospodine Stivense? Ni sama ne znam zašto to radim. Istina je, napuštala sam ga već tri puta. 

 Ona ućuta, a ja nastavih da zurim u polja s druge strane puta. Onda opet reče:

 - Pretpostavljam, gospodine Stivense, da me vi u stvari pitate da li volim svoga muža.

- Zaboga, gospođo Ben, nikada se ne bih usudio...

- Ja želim da vam odgovorim, gospodine Stivense. Nas dvoje se, kao što rekoste, možda dugo, dugo nećemo ponovo videti. Da, ja volim svoga muža. Nisam ga volela isprva, dugo nisam, u početku. Kad sam pre toliko godina otišla iz Darlington hola nisam shvatala da odlazim odistinski. Mislim da je tada to za mene bio još jedan lukav pokušaj da vas naljutim, gospodine Stivense. Doživela sam pravi šok kad sam se obrela ovde kao udata žena. Dugo sam bila vrlo nesrećna, zbilja vrlo nesrećna. Ali, godine su proticale, došao je rat, Ketrin je odrasla, a ja sam jednog lepog dana shvatila da volim svoga muža. Kad s nekim provedete toliko vremena, onda se i priviknete na njega. Moj muž je drag i postojan čovek, i ja sam ga na kraju zavolela, gospodine Stivense.

Gospodica Kenton ućuta načas, a onda nastavi: 

- To, naravno, ne znači da nema povremenih - neutesnih trenutaka, kad sebi kažete: 'Kakvu sam strašnu grešku napravila sa svojim životom.' I onda dugo razmišljate o nekom drugom životu, o nekom boljem životu koji ste mogli da imate. Često, na primer, razmišljam o životu koji sam mogla da imam s vama, gospodine Stivense. I verovatno se tada razbesnim zbog neke tričarije i napustim kuću. I svaki put kad to uradim, vrlo brzo shvatim – da je moje mesto pored moga muža. Naposletku, sad se časovnik više ne može vratiti unazad. I ne može se večito premišljati šta bi bilo da je bilo. Čovek mora da shvati da mu je dobro koliko i drugima, a možda i bolje nego drugima. I da za to bude zahvalan.

Mislim da nisam odgovorio odmah, jer mi je trebalo malo vremena da svarim ove reči gospodice Kenton. Osim toga, kao što verovatno naslućujete, implikacije su bile takve da su u meni morale da izazovu tugu. U stvari, u tom trenutku sam -zašto to ne bih priznao? - hteo da svisnem od tuge. Brzo sam se, međutim, pribrao, okrenuo se i rekao joj sa osmehom:

- Potpuno ste u pravu, gospodo Ben. Lepo kažete, suviše je kasno da se časovnik vrati unazad. Zaista ne bih imao ni časka mira kad bi takve misli bile uzrok nesreće za vas i za vašeg muža. I vi i ja, kao što kažete, treba da budemo zahvalni zbog onoga što imamo. Koliko sam mogao da shvatim, vi, gospođo Ben, imate razloga da budete zadovoljni. Usudujem se čak da kažem: budući da će gospodin Ben biti u penziji i da će pristizati unučići, vas i gospodina Bena čekaju mnoge izuzetno srećne godine. Ne smete nikada više dozvoliti da se između vas i sreće koju zaslužujete ispreče lude zamisli.

A, gospodo Ben, sve mi se čini da dolazi autobus.

Izadoh i dadoh vozaču znak da stane, a gospodica Kenton ustade s klupe i dođe do praga. Tek kad je autobus stao pogledah u gospodjicu  Kenton i videh da su joj oči pune suza. Osmehnuh se i rekoh: 

- Sada, gospodo Ben, morate dobro da pazite na sebe. Kažu da posle odlaska u penziju za bračni par nastaje najbolji deo života. Morate dati sve od sebe da te godine budu srećne godine, i za vas i za vašeg muža. Mi se možda više nikada nećemo videti, gospodo Ben, i zato vas molim da imate u vidu ovo što vam sada kažem.

- Hoću, gospodine Stivense, hvala vam. I hvala na vožnji. Bili ste veoma, veoma ljubazni. Tako je lepo što sam vas ponovo videla.

- Meni je bilo bezmerno zadovoljstvo što sam vas ponovo video, gospodo Ben.

...

Ni vi ni ja nismo baš u cvetu mladosti, ali čovek mora da gleda napred. – I mislim da je baš u tom trenutku dodao: – Morate se zabavljati, čoveče. Veče je najbolji deo dana. Vi ste svoj dan odradili. I sad dignite sve četiri uvis i uživajte. Tako vam ja gledam na stvari. Priupitajte koga hoćete, svi će vam reći isto. Veče je najbolji deo dana. 

Čovek je otišao pre dvadesetak minuta, a ja sam ostao ovde na klupi da sačekam događaj koji se upravo zbio – to jest paljenje svetiljki na keju. I kao što rekoh, radost s kojom su zadovoljstva željni ljudi, okupljeni na ovom keju, dočekali taj mali događaj brzo je potvrdila tačnost onoga što je rekao moj sabesednik; veče je najprijatniji deo dana za tolike ljude. U tom slučaju možda je razuman i njegov savet da se ne vraćam neprekidno u prošlost, da zauzmem pozitivniji stav i pokušam što lepše da provedem trenutke koji su preostali od mog dana. Na kraju krajeva, šta dobijamo time što se večito vraćamo u prošlost i sebe krivimo zato što naši životi nisu ispali onakvi kakve smo želeli? Surova je istina da ljudi kao što smo vi i ja nemaju drugog izbora nego da svoju sudbinu prepuste onoj velikoj gospodi koja su u središtu ovoga sveta i koja se koriste našim uslugama. Zbog čega bi čovek toliko kinjio sebe razmišljanjem o onome što je mogao i što nije mogao da uradi i zašto je krenuo putem kojim je krenuo? Sasvim je dovoljno što se ljudi kao što smo vi i ja trude da daju svoj skromni doprinos nečemu što je vredno i časno. Pa ako je neko od nas spreman da mnogo žrtvuje u životu zato da bi istrajao u tim stremljenjima, onda je to, bez obzira na ishod, dovoljan razlog i za ponos i za zadovoljstvo. Pre nekoliko minuta sam se, baš kad su se svetiljke upalile, uzgred okrenuo da bih izbliza osmotrio svet koji se iza mene smeje i čavrlja. Po ovom keju hodaju ljudi svih uzrasta; porodice s decom, parovi, mlađi i stariji, ruku podruku. Grupa iza mojih leđa pobuđuje malo-pomalo moju radoznalost. U početku sam, prirodno, pretpostavljao da je reč o grupi prijatelja koji su zajedno izašli u večernji provod. Međutim, po razgovoru koji su vodili shvatio sam da se nisu ni poznavali sve dok se pukim slučajem nisu našli na okupu, ovde na keju, ovde iza mojih leđa. I onda, očigledno, načas zastali da vide kako se, jedna za drugom, pale raznobojne svetiljke, pa zapodenuli razgovor. Ja ih posmatram, a oni se, zajedno, radosno smeju. Pitam se, zbilja, kako ljudima polazi za rukom da toliko brzo uspostave tako prisan i topao međusobni odnos. Sasvim je moguće da je ove neobične osobe sjedinilo iščekivanje večeri koja dolazi, ali se meni ipak čini da je u pitanju smisao za šalu. I dok ih, evo, slušam, čujem kako razmenjuju šalu za šalom. Ljudi, izgleda, vole taj način ophođenja. Možda je, u stvari, i moj malopređašnji sabesednik s klupe očekivao od mene da se pošalim s njim, da ga malo zadirkujem – i u tom je slučaju, pretpostavljam, doživeo gorko razočaranje. Možda je stvarno kucnuo čas da se pitanjem zadirkivanja pozabavim sa više oduševljenja. Naposletku, kad bolje razmislim, ne bi ni bilo tako glupo posvetiti se tome – pogotovu ako u šali leži ključ za ljudsku toplinu. Pomišljam, osim toga, da šala i nije toliko nerazumna dužnost koju bi jedan poslodavac mogao da traži od jednog profesionalca. Ja sam, dabome, dosta vremena posvećivao veštinama zadirkivanja, mada je moguće da se prema tom zadatku nisam odnosio kao prema obavezi. I zato ću možda, čim se sutra vratim u Darlington hol – u kome se gospodin Faradej neće pojaviti još nedelju dana – početi da se pripremam s udvostručenim poletom. Nadam se, dakle, da ću, kad se moj poslodavac bude vratio, biti u stanju da ga prijatno iznenadim.

Preporuka.

MOJ IZBOR: IVO ANDRIĆ - JELENA, ŽENA KOJE NEMA

 

A meni valja živjeti, i čekati. Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo područje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve beleži i ispisuje, a račun se plaća noću, na velikim, mračnim i vrelim poljima nesnice.

A ja satima živim u svesti o njenom prisustvu, što je mnogo više od svega što mogu da daju oči i uši i sva sirota čula.

Prolazimo kroz vlažnu tamu i pust, neosvijetljen predio. Jelena se neće više javiti. Mrak, vlaga. To nije njen elemenat. Preda mnom je noć bez sna, nedogledna, jarosna, uobličena pustinja. Čini mi se da je živo biće neće vidjeti i preživjeti ni vidjeti joj kraja.

A meni valja živjeti, i čekati. Živjeti sa nadom, u čekanju. Pa i bez nade.

Budim se u svetu svoga sadašnjeg života, znači: u svetu bez Jelene. Živim sa ljudima, krećem se među predmetima, ali nju ne može ništa više da dozove… Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja.

Kako je malen i zbrkan svet opipljivih stvari prema vrelim, nedoglednim regionima nesanice! Kako je mutno i ružno ono što otvorene oči mogu da vide! Vrtlog koji je bolna zemna svetlost naglo otvorila preda mnom kružio je sve sporije. Najposle, sve se stvarn zaustaviše, svaka na svome mestu: vrata, veliko ogledalo, divan, pisaći sto, telefon.

A kad nas je sunce, na jednoj okuci, zaobišlo i javilo se na Jeleninoj strani, ona zaklopi za trenutak oči. Tada sam ugledao njene teške i čudne očne kapke, ispod kojih su živeli i sopstvenim plamenom sijali svetovi od kojih su trepavke, ne uspevajući da zadrže sav sjaj, bleštale tankim odsevima žeženog, zagasitog zlata u čudesnim prelivima. Dok je tako držala sklopljene oči, ja sam posmatrao njeno čelo, obraze i vrat. Oko njih je, kao letnja jara oko voćnih plodova, treptao neoivičen oreol moćnog ali jedva vidljivog sjaja, i gubio se na krajevima u pokrenutom i žitkom predelu koji brzina vožnje nosi, kida i rasipa u očima putnika. Tako smo, prelazeći prostor, dugo ćutali; ona po zakonu svoga bića i postanka, a ja u neizrecivoj slasti n jenog prisustva, koja je rasla i prelivala se i odnosila sa sobom sve što se moglo pomisliti ili reći. Samo u jednom trenutku nisam mogao odoleti želji. Zaboravio sam se i prekinuo za sekund ćutanje, tek toliko koliko je trebalo da joj sa pola reči kažem kako sam neizmerno srećniji od svih ludi na zemlji, koji svoj dan i svoju noć, svoj hleb i svoj log dele sa avetima, a ne kao ja, sa istinskom ženom savršenog bića i lika. To je bilo dovoljno da žena, koja je za mene oličavala u sebi snagu i lepotu sveta, nestane kao priviđenje.

Između nas je uvek bilo tako: kad je nema, onda je nema kao da se zaista nikad, nikad više neće pojaviti, a kad je tu, onda je prisutna tako kao da je to najprirodnija stvar na svetu i kao da će doveka i bez promene ostati tu. Ali sad mi se čini da je to bila obmana, samoobmana obmanutog čoveka. U stvari, ona i ne zna za mene, a ja znam samo za nju. Tako je, i tako je − istinu valja priznati − vazdan i bilo. Moglo bi se reći da sam uvek živeo od sećanja na jedno priviđenje, a sada živim od uspomena na ta svoja sećanja. Pa ipak – i to treba priznati! − sve mislim da bi se mogla javiti još jednom, da bi se morala javiti. A uvek mi se čini da sam najbliži tome u toploj atmosferi koju stvara množina ljudi u pokretu.

Ali, proleće je. Opet proleće. Bogat sam, miran, i mogu da čekam. Da, ničeg nije bilo i ničeg nema, jasnog i sigurnog, ali ništa nije ni izgubljeno ili isključeno, nepovratno i potpuno. Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca prolećni vetrić, sunčevih odblesaka na metalu i u vodi, praznih sedišta u kupeima, ustalasanih povorki i obasjanih lica u prolazu. Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogućnosti i prilika. Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!

Moj izbor: Tomas Transtremer

Švedski nobelovac. Najprevodjeniji evropski pesnik posle II svetskog rata i rekorder u književnim nagradama.

"Atmosfera se zgušnjava kad se kaže premalo."

PRIJATELJIMA ZA GRANICOM


Javljao sam vam se tako škrto. Ali to moje nepisanje
narastalo je i narastalo kao starinski cepelin
i napokon uminu na noćnom nebu.

Sad je pismo u rukama cenzora. Svoju lampu on pali.
U blesku lete moje reči kao šimpanze na žeravici,
tresu se, smiruju, i zube pokazuju.

Čitajte između redova. Susrešćemo se kroz dvesta godina
kad mikrofoni po hotelskim zidovima budu zaboravljeni
i napokon padnu u san, postanu fosili.

***

HAIKU

Zid beznađa...
Golubovi bez lica
odlaze i dolaze.

Misli miruju
kao kockice mozaika
u dvorištu palate.

Stojim na balkonu
u kavezu sunčevih zraka –
kao duga.

Pevušim u magli.
Ribarski brod u daljini –
trofej na vodi.

Svetlucavi gradovi:
zvuk, bajke, matematika –
ali drugačije.

III

Nošen mrakom.
Susreo sam veliku senku
u jednim očima.

Novembarsko sunce...
moja džinovska senka pliva
i postaje priviđenje.

Smrt me natkriljuje,
šahovski problem.
Ona ima rešenje.

Sunce nestaje.
Remorker me gleda
licem buldoga.

Uz padine
pod suncem – koze
su pasle vatru.

V

Smeđe lišće
jednako je skupoceno kao
Svici s Mrtvog mora.

VI

Koračaj tiho kao kiša,
susretni šaputavo lišće.
Čuj zvono u Kremlju!

Crno-bela svraka
tvrdoglavo trči u cik-cak
preko polja.

VII

Vidi kako sedim
kao čamac na obali.
Tu sam srećan.

IX

Izdrži slavuju!
To izrasta iz dubine –
prerušeni smo.

X

Nešto se desilo.
Mesec je osvetlio sobu.
Bog je to znao.

Prizor na peronu.
Kakav čudan mir –
unutrašnji glas.

Priviđenje.
Stara jabuka.
More je blizu.

More je zid.
Čujem viku galebova –
mašu nam.

*** 

PREDAH JULI

Onaj što leži na leđima ispod visokog drveta
Takođe je povisoko. On se preliva u hiljadu grančica,
Ljulja se naprijed-nazad,
Sjedi u katapult-stolici koja ga izbacuje usporeno.
Onaj koji stoji dole kod mosta zvirucka u vodu.
Mostovi staraju brže od ljudi.
Oni imaju srebrnastosivo drvo i kamenje u trbuhu.
Zaslepljujuća svjetlost ipak ulazi unutra.
Onaj koji vazdan plovi u otvorenom čamcu
Preko svjetlucavih zatona
Na kraju će zadrijemati u jednoj plavoj svjetiljci
Dok ostrva hmile poput krupnih noćni leptirica po staklu.

***

"Večeras snežna vejavica, mesečina. 
Meduza mesečine lično
tu pred nama lebdi. 
Osmesi naši na putu prema kući.
Začarana aleja."

***

"Nešto bi da se iskaže, 
no reči nikako da se slože. 
Nešto neizrecivo, 
zanemelost, nema reči..."

Moj izbor: Perl Bak/Sinovi

Nastavak romana Dobra zemlja.

"Vang Lung, čija su bogatstva tela i duše bila od zemlje."

***
"Kao što se grane nekog starog drveta granaju iz snažnog stabla i idu u širinu i razvijaju se jedna od druge, pružajući se svaka na svoju stranu, mada im je koren isti, tako je bilo i sa tri Vang Lungova sina."

"Ali, biti razbojnik bilo je protiv njegovog uverenja, jer mu je otac bio pošten čovek, ne od one vrste koji se lako odaju pljačkanju za vreme gladi ili rata. Zbog toga se Vang Treći morao boriti još nekoliko godina i čekati na zgodnu priliku. Jer je on o tome sanjao toliko dugo da je to postala stvarnost. Bio je potpuno ubeđen da je samo nebo odredilo njegovu sudbinu, iako je o tome sanjario. I ostalo mu je samo da čeka dok ne kucne njegov čas i ugrabi priliku."

"Otkako je stekao ono što mu je bilo potrebno, o ocu više nije mislio sem onoliko koliko grana može da se seća stabla iz koga je izrasla. Samo toliko je mislio na oca, jer je bio čovek čije su obične misli bile duboka korena i ograničene. U njegovoj glavi bilo je mesta samo za jednu misao, u srcu mesta samo za jednu osobu. To lice je sada bio on sam. Nije imao drugih snova osim svog vlastitog sna. Sada je taj san još više razgranao. Za ono vreme dok je plandovao u dvorištima svoje braće video je nešto što braća imaju, a čega je on lišen. Zavideo im je na tome blagu. Nije bio pakostan zbog njihovih žena, njihovih kuća ili bogova, niti zbog bogataškog izgleda i poštovanja koja su im ljudi ukazivali. Ne, zavideo im je samo na jednome, a to je što su imali sinove."

**
"Vang Drugi je jeo što god je više mogao, pošto je bio gost. Imao je jednu naviku koje se nije mogao osloboditi. I pored sveg bogatstva, nije prestajao da štedi gde god je mogao, i
dobro mu je dolazio svaki džabaluk. Dok su drugi ljudi davali slugama stare haljine i stvari koje više ne žele, on to nije mogao da čini, već ih je krišom slao starinaru i prodavao za nešto malo para. Zato je i sad, pošto je bio pozvan, morao da se najede što je više mogao, iako je bio mršav čovek, uzana želuca. Ali se upinjao i jeo sve što je mogao, kako bi ostao sit bar dan-dva. Bilo je to čudno, jer nije bilo potrebe da to čini." 

"Vang Najstarji naglo uzdahnu, jer mu je sinula misao kako bi se proslavio da se njemu ukazala takva prilika kao njegovom sinu, kako bi otmeno izgledao u vojničkom koporanu, ukrašenom zlatom, na velikom konju za borbu. Jer je zamišljao da generali tako izgledaju; video je sebe velikog, debelog čoveka kakav treba da bude general. Ponovo je uzdahnuo i pogledao svog malog, jadnog sina i rekao: — Želeo bih da pošaljem boljeg sina od tebe, istina je, ali nemam nijednog u tim godinama osim tebe." 

***

"Misliš li ti da ću ja zaboraviti svoje kad se uzdignem? I zar niste vi moja braća i vaši sinovi moje braće sinovi? Jesi li ikada čuo o nekom silnom ratniku koji nije podizao svoju kuću zajedno sa svojom zvezdom? Zar za tebe ništa ne znači biti brat — jednog kralja?"

"Čudim se sinovima moga gospodara, kako ga ne slušaju. Iako sam slaba i bezvredna, moram da govorim i da vam kažem da će se moj gospodar za ovo osvetiti. On nije tako daleko kao što vi mislite. Njegova duša još uvek luta po njegovoj zemlji. A kad vidi da je ona prodata, naći će načina da se osveti sinovima koji se ne pokoravaju svome ocu." 

"Vrlo je rđava stvar kad nemamo cara, jer to znači imati telo bez glave."

***

"Vang Tigar je stajao po strani i sve posmatrao. Sina svoga brata je držao uza se i nije dozvoljavao da dečak bilo šta opljačka. Govorio je: — Ne, dečače, mi nismo razbojnici. Ti si moja krv i mi ne pljačkamo. To su jadni ljudi, neznalice, i moram im pustiti da se s vremena na vreme zadovolje, inače me ne bi služili verno. Moram ih upotrebljavati kao svoje oruđe, oni su mi sredstvo na putu ka veličini. Ali ti nisi što i oni." 

"Tad im se pogledi susretoše. Vang Tigar je merio nju, a i ona njega, prkosno, kao da ga se ne boji i neće pogled da okrene u stranu, kao da je rešena da pre natera njegove oči da popuste nego što bi to ona učinila. Ali Vang Tigar ju je gledao neukrotivo i bez ikakve vidne ljutnje, nekim silnim i mirnim strpljenjem, jer je i pored sve svoje preke naravi imao mnogo strpljenja, naravno, ako nije bio ljut. Žena ga je dugo gledala. Ali su joj najzad, iako je i dalje zurila nepomično, kapci zadrhtali, i ona je ciknula, okrenula se stražarima i rekla: — Odvedite me ponovo u tamnicu! I nije više htela da posmatra Vanga Tigra. Tad joj je Vang Tigar rekao, nasmešivši se tužno: — Vidiš li? Rekao sam ti da imaš novog gospodara!Zato je, kad se stražar vratio, odmahnuo glavom i rekao: — Krotio sam u svoje vreme divlje životinje, ali nijedna nije bila kao ova tigrica
Polovina njegove tajne žudnje za njom sastojala se u pomisli kakvog će sina njih dvoje stvoriti, on onako silan, ogroman, visok telom i bogato obdaren, a ona lisičje lepote i neustrašiva duha. I Vangu Tigru se, dok je o tom razmišljao, činilo da mu je sin već živ."

**

"Vang Drugi je pogledao brata. U srcu ga je prezirao, ali je rekao uglađeno: — Ja sam ti brat i neću ni pare uzeti za posredništvo pri prodaji zemlje. Prodaću je onom ko najviše da. Ali mi moraš reći koja je najniža cena za svaki komad posebno. A Vang Drugi je bio zadovoljniji nego ikad, jer je sad sve imao u svojim rukama. Nameravao je da kupi za sebe najbolje bratove njive. Doduše, za njih je platio i pristojnu cenu, jer nije bio nepošten čovek, kakvim su ga ljudi smatrali. Cak je i rekao starijem bratu da je kupio nešto njegovih najboljih njiva, kako bi ostale u porodici. Ali koliko je zemlje uzeo, Vang Veleposednik nije znao, jer mu je Vang Drugi dao da potpiše tapije kad je bio malo pijan, pa nije ni gledao koje je ime zapisano."

"Zar je mogućno da je već prvo koleno zaboravilo kako su mu otac i majka obrađivali zemlju, baš kao i mi? I oni su gladovali. Pa i mi moramo isto tako da radimo, jer nam melješ i kosti i krv! "

***
"Čitajući ovo, Vang Tigru se činilo da mu tone zemlja pod nogama, a nebo se na njega ruši. Toliko je iskreno voleo tu ženu da nikad nije ni sanjao da ga može izdati.. toliko je voleo tu ženu da je žudno čeznuo za još jednom stvari, da mu rodi sina. Sad mu je bilo jasno da ga nikada nije ni volela. Bila je u stanju da, kao izmet ljudski, kuje zavere u istom trenutku kad je on očekivao preokret u ratu i svoj veliki uspon ka slavi. Bila je u stanju da kuje zavere i ćelu noć da leži u njegovoj postelji, i da se pravi tužna kad bi je on zapitao o sinu. Odjednom se toliko razbesneo da nije mogao ni da uzdahne... 

Da bi se rashladila, ispružila se bila gola, ruke raširila, a jedna joj je ležala savijena i poluotvorena na ivici postelje. Ali Vang Tigar nije čekao. Iako je video koliko je lepa, lepa kao lik od alabastera na mesečini, i mada mu je ispod gneva bio bol gori i od smrti, nije se zadržao. Na trenutak se jasno setio kako ga je varala, kako je htela da ga izda i to mu je dalo snage, podigao je sablju i zario je lako, ne prolivši joj u prvi mah ni kapi krvi, u njen vrat,
Vang Tigar je jahao sve dalje, ponosit i gord, utišavajući gnev. Ali u grudima mu se činilo da mu srce u potaji krvari i, ma koliko on razmišljao i gasio oganj ljutnje, iz srca je stalno i u potaji kapala krv."

**
"Nije sva vrednost žene u onom što zna da uradi. Glavna je stvar da li ona zadovoljava čoveka ili ne, naročito ako je muž kao što je moj brat koji ne traži druge žene. Čini mi se da bi ponekad za čoveka vrlo prijatno bilo da ga žena razonodi, ako ume da prisedne i da mu čita pesme ili neku ljubavnu priču i da ga tako uspava. 

A Vang trgovac reče:Ja bih bio više zadovoljan ženom koja je pažljiva u kući, ima decu i zna da štedi novac. 

Vang Trgovac uvide da se oko toga nikada neće složiti. A oko takve stvari začelo nije trebalo gubiti čitav dan, jer su žene ipak žene, makar ponekad bile i nešto drugo. Svaka će ipak poslužiti svom krajnjem cilju isto onako dobro kao i bilo koja druga,"

Nadam se da sam pridobila vašu pažnju sa ovih nekoliko odlomaka i da ćete pročitati ovaj drugi deo triologije. Preporučujem.

U pripremi: Ex ponto, Ivo Andrić 

Moj Izbor: Perl Bak/ Dobra zemlja II deo

"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak ne bi mogao podneti."

***

"Ne može čovek po ceo dan gledati na jezero koje pokriva njegova polja, niti može jesti više nego što mu stane u trbuh, a tako isto i spavanju ima kraja. I dok se Van Lung šetao uznemiren po kući činilo mu se da je u njoj suviše tiho, i suviše tiho za njegovu uzburkanu krv."

"Činilo mu se da prvi put u životu gleda Olan, i da prvi put uviđa da je ona samo dosadno i obično biće, koje ćutke tegli, koga se ne tiče kako drugima izgleda. Prvi put je primetio da je njena kosa prosta i mrka, nenamazana uljem, lice široko i grubo, a lik suviše duguljast, bez ikakve lepote ili ljupkosti. Gledajući je tako čudnim pogledom, on podviknu:

- Ko te pogleda, rekao bi da si žena običnog siromaška, a nikako čoveka koji ima zemlju i uzima u najam ljude da je oru.Radio sam i obogatio se, i želim da mi žena ne izgleda kao poslednja prostakuša. A te tvoje nožurde.. Najzad će ona šapatom:

-Majka nije mogla da mi uveže noge, jer sam prodata kada sam bila vrlo mala. Ali, ja ću utegnuti noge naše mlade devojčice, utegnuću ih.."

"Odjednom se priseti da svu tu njegovu sadašnju zemlju ne bi celog svog života  mogao da kupi da Olan nije uzela pregršt dragog kamenja iz bogataške kuće i da mu ih nije dala kad joj je on naredio.. Pitao se da li još čuva bisere medju grudima. Stvari ne bi tekle ovako da je Vang Lung ostao siromah ili da voda nije popolavila polja.Taj novac u pojasu ga je golicao, želeo je da ga troši, na ovo, na ono, i postade lake ruke, razmišljajući kako da uživa u godina svog muževstva."

"I Vang Lung se razbole od najgoreg bolesti koju čovek može da ima. Patio je ranije radeći na suncu, patio na suvim ledenim vetrovima u opasnim pustinjama, patio od gladi kada polja nisu radjala, patio je radeći bez nade na ulicama južnog grada. Ali nijednom toliko kao sada pod nežnom devojačkom rukom.."

"Ko još može pomisliti, ubojita budalo, da je jedna žena dovoljna čoveku. Naročito ako ta žena radi teške poslove i omršavi radeći za muža, onda je još gore. Muškarčeva mašta u tom slučaju odlazi brže na drugu stranu i ti, jadnice, nisi nikada bila predmet maštanja nekog muškarca, već si za muža vredela nešto više od vola. I ne treba da se srdišš ako on kupi sebi drugu i dovede je u kuću, jer su ljudi takvi."

"Vang Lungu se učini kao da je dugo vremena bio odsutan i da odjednom ima puno stvari koje treba da uradi. Polje je tražilo da se uzore i zaseje. Dan za danom ga je obradjivao, a bledilo koje mu je donela njegova ljubav potamni pod suncem, A njegove ruke s kojih su nestali žuljevi za vreme ljubavnog lestvovanja, opet otvrdnuše tamo gde ih je motika pritiskivala i gde su drške pluga ostavljale trag."

"Ponos je za čoveka kad vidi svog najstarijeg sina gde glasno čita slova na hartiji i piše ono što i drugi mogu da pročitaju, Tu slavu sada Vang Lung dožive. Ponosito je stajao dok je dečak pisao."

"On kao dečak nije imao vremena za setu, jer je morao ustajati u svanuće, ujarmljivati volove i izlaziti s plugom i motikom. A za to vreme žetve radio je sve dok mu se leđa ne polome. Ako mu se plakalo, plakao je, jer ga niko nije čuo. Nije mogao da beži od posla kao njegov sin iz škole, jer da je to učinio, ne bi bilo hleba. I tako je bio primoran da radi... Ali moj sin nije takav. On je nežniji nego što sam bio ja. Njegov je otac bogat, a moj je bio siromah. On nema potrebe da radi, jer ja imam radnike na svojim poljima. A sem toga ne može se takvo učeno stvorenje, kao što je moj sin i postaviti za plug.".

"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak nebi mogao podneti."

"Neka, iako sam ružna, ipak sam rodila sinove. Iako sam robinja, imam sina u svojoj kuči...Kako ona može da ga hrani i da se stara o njemu kao ja! lepota ne može da radja čoveku sinove!"

"Iz njegove tuge pojavi se neobična, čista misao koja mu pričinjavaše bol. Žalio je što je uzeo dva bisera od Olane onoga dana kada mu je prala rublje u jezeru. On se reši da više ne trpi da Lotosov cvet ponovo meće te bisere u uši. 

- U zemlji je sahranjena dobra polovina moga života, a možda i više. Čini mi se da sam i ja upola sahranjen. I najedared zaplaka malo i obrisa oči, kao što to čine deca.."

"Najstariji sin se plašio da ne troše dovoljno i da ne budu poniženi u očima ljudi. Drugi sin da se ne rasipa novac, a najmladji se trudio da nadokandi godine koje je izgubioo kao ratarski sin."

"Jedna stvar je ostala u njemu: ljubav prema zemlji. Napustio je njive, nastanio se u kuči u gradu i bio bogat. Ali koren mu je bio u zemlji, iako je na nju zaboravljao po više meseci. Kad dodje proleće, morao je da izlazi na njive. Iako sada nije mogao da drži plug i ore dobru zemlju, niti da nadgleda rad drugih, ipak je morao da ide. Ponekad je uzimao slugu, prenosio postelju i spavao opet u staroj kući od naboja, tamo gde je začeo decu i gde je Olan umrla. Kada bi ustajao u zoru, izlazio bi napolje, drhtavim rukama dohvatao i otkidao tek napupele vrbe i grančice breskvinog cveta i držao ih po ceo dan u ruci!".

"Kada zemlja počne da se prodaje, to je kraj porodice - govorio je Van Lung slomljen. Iz zemlje smo došli i u nju se moramo vratiti. I ako budete zadržali svoju zemlju, možete od nje živeti. Niko vam zemlju ne može oteti. I starac pusti suze da se osuše na licu i napraviše se od njih slane mrlje. Zastao je, podigao punu šaku zemlje i mrmljao:

- Ako prodate zemlju, to je kraj!

- Počivaj mirno, naš oče, počivaj mirno. Zemlja se neće prodavati.

Ali iza ledja starog čoveka gledali su se i smešili.

Uskoro nastavak trilogije, roman Sinovi.

Moj izbor: Perl Bak/ Dobra zemlja I deo

 "Svi ćemo gladovati ako polja gladuju..."

"Dobra zemlja“ je prvi deo trilogije koja se nastavlja romanima „Sinovi“  i „Rastureni dom“. Za ovaj roman Perl Bak je dobila Pulicerovu nagradu. Divna, topla knjiga. Posle dužeg vremena sam naišla na knjigu koja je uspela da zaokupi svu moju pažnju i kada bih zbog obaveza morala da prekinem sa čitanjem jedva sam čekala da joj se vratim.

Odlomci:

"Osvanuo je Vang Lungov dan venčanja. U prvi mah kada je otvorio oči i pogledao prema crnilu zavese oko svoje postelje nije mogao da se seti zašto mu je ova zora izgledala drukčija od svake druge. U kuči je vladala tišina, samo se čuo slabi, zadihani kašalj njegovog starog oca...Bilo ga je sramota priznati da želi da kuća danas izgleda uredna...To je bilo poslednje jutro što će morati da loži vatru jer žena dolazi u kuću. Nikad se više Vang neće dizati zorom, ni zimi ni leti da loži vatru. On će sada moći da leži u krevetu i čeka da dobije čašu tople vode, a ako zemlja bude puna ploda, biće u vodi i listića čaja. A ako žena klone,njena deca će ložiti vatru, jer će mu ona mnogo dece izroditi. I Vang Lung zastade, zamišljajući kako deca trče po njihovima trima sobama."

"Starac podiže glavu i iskolači oči: - Toliko vode bilo bi dovoljno da se žito zaliva sve do žetve - reče osorno.

-Čak od Nove godine nisam nijednom oprao celo telo - tiho odgovori Vang Lung. Bilo ga je sramota da prizna ocu da zbog žene hoće da bude čist.

-To je samo za danas, prosuću vodu na zemlju kad se umijem, te neće ostati neiskorišćena."

"Ova žena je došla u našu kuću kad je bila dete od 10 godina. Kupila sam je jedne godine kada je harala glad a njeni roditelji došli na jug, jer nisu imali šta da jedu. Dobro će da ti radi u polju, nosiće vodu i sve drugo što želiš. Lepotica nije, ali takva tebi ne treba. Samo besposlenim ljudima potrebne su lepe žene za razonodu. Osim toga, nije ni pametna, ali radi ono što joj se kaže, i ima dobru narav. Nije bila toliko lepa da privuče moje sinove i unuke. Dobra je robinja, iako nešto spora i glupa, i da ne želim da se umilim nebu radi svog budućeg života time što ću dozvoliti da robinja podari nekoliko dece svetu, ja bih je zadržala jer je za kuhinju dosta dobra. Ali ja uvek udajem robijnje ako ih neko zatraži a gospodari ih ne žele. A ženi reče:

-Pokoravaj mu se i radjaj mu samo sinove.."

"Ponekad, dok je radio na njivi nametale su se misli o njoj. Šta li je sve doživela u onih stotinu dvorišta. Kakav je bio njen život koji nije delila sa njim. To on nije mogao da dokuči, I tada bi se obično postideo svoje radoznalosti i svog maštanja o njoj, Jer je ona, ipak, bila samo žena."

"Ona je već zatrudnela!

Hteo je da kaže to što je hladnije mogao, kao kad bi rekao: -Danas sam zasejao zapadno polje- ali nije uspeo. Mada je govorio tiho, činilo mu se kao da izgovara reči glasnije nego što je želeo. Starac zatrepta očima, pa kad shvati zakikota se - He, he, he - cerio se svojoj snahi dok je dolazila - dakle žetva je na vidiku! Ali Vang Lung je sedeo na klupi, pored stola, u pomrčini, podbočen i zamišljen, Iz tog njegovog tela, iz njegovih bedara - život!."

"Van Lung je sedeo i pušio misleći na srebro koje je još malopre bilo na stolu. Ono je došlo iz zemlje, iz zemlje koju je on orao i prekopavao i nad kojom je trošio snagu. Ta zemlja ga je i rodila; na nju je kapao njegov znoj dok je izvlačio hranu iz nje, a iz hrane srebro. Ranije, kada je morao da se rastane od srebra, činilo mu se da daje komad svoga života. Ali ovoga puta to mu nije padalo teško. Video je srebro, ne u tudjinskoj ruci trgovca iz grada, nego je video kako se pretvara u nešto što vredi više nego samo ono - u odeću na telu svoga sina, I ta njegova čudna žena, koja je kulučila, ćutala i izgledala kao da ništa ne opaža, prva je videla dete tako obučeno."

"Razmišljao je o svojoj sreći pun radosti kad ga odjednom obuze strah, jer nije dobro biti i suviše srećan na ovome svetu. Zemlja i vazduh puni su zlobnih duhova koji ne podnose sreću običnih smrtnika, a kamoli sreću jednog takvog siromaška.Stoga on naglo skrenu ka voskarevom dućanu, kupi četiri štapića tamjana, po jedan za svakog u kući, pa ode u hram bogova zemlje. Koliku snagu imadahu ta dva mala zaštitnička kipa, koja su sedela nepomično pod niskim krovom."

"Kupovina tog parčeta zemlje imala je veliki uticaj na dalji Vang Lungov život. Posle časti da razgovara sa velikim  gospodarem kao ravnim sebi, pošto je iskopao srebro iz zida i odneo ga u veliku kuću, dođoše trenuci premišljanja i gotovo kajanja. Kada se setio prazne rupe u zidu, u kojoj je bilo njegovo zaštedjeno srebro, Obuzimala ga je želja da je opet vidi punu, Jer ipak, moraće se mnogo znoja proliti nad tom zemljom.."

"Kad jednom bogovi okrenu leđa čoveku, oni ga više ne gledaju. Rane prolećne kiše izostaše a sunce je iz dana u dan bleštalo na nebu, Nije imalo milosti prema spaljenoj i gladnoj zemlji. Voda u bari presuši, a bunar tolko opade da mu jednog dana Olan reče: - Ne smemo više da zalivamo njivu, ako želimo da deca piju vodu i starač leči ujutru kašalj. Vang Lung zajeca od očajanja:

- Svi ćemo gladovati ako polja gladuju..."

"Zemlju mi ne mogu oduzeti. Trud moga tela i plodove mojih polja, uložio sam u ono što mi se ne može oteti. Da sam imao srebro, mogli su mi ga uzeti, Da sam žitom napunio ambare, ispraznili bih ih. Ali imam zemlju i ona je moja. Gledao je preko polja ljude koji su se udaljavali i neprestano mrmljao: - Bar imam zemlju! Zemlju!"

"Ostalo im je samo da pričvrste vrata i spuste rezu. Poneli su sve što su imali od odela. Vang Lung je nosio devojčicu u nedrima, a kada vide da će stari pasti, predade dete ženi, saže se i podiže oca na ledja. Vang Lung se znojio od umora, iako je bilo hladno i duvao oštar vetar. Dečaci su plakali od zime, jer vetar nije prestajao da im udara pravo ulice. A Vang Lung ih je tešio: 

- Ne dajte se sinovi moji" Vi ste odrasli ljudi i putujete na jug. Tamo će nam biti toplo svakog dana i imačemo belog pirinča, i vi ćete jesti koliko god hoćete."

"- Kada bih imao nešto da prodam, vratio bih se na zemlju. O, da nam nije starca, išli bismo pešice, pa makar i gladovali. 

-Jedino možemo prodati devojčicu! - odgovori Olan

-Ne, dete neću da prodajem! - uzviknu.

- I mene su prodali - produžavala je ona još sporije. - I mene su prodali Hvangu da bi se moji roditelji mogli da vrate kući.

- I hoćeš li zbog toga da prodaš ovo dete?

- Da sam samo ja u pitanju, pre bih je ubila nego što bih dopustila da postane robinja! Ali mrtva devojčica ništa ne  donosi! Prodala bih je jedino zbog tebe da se vratiš na zemlju!

Prodao bih je - razmišljao je Vang Lung - da nije ležala u mojim nedrima i ovako se isto smejala. Ako je i prodam, neću za nju dobiti zlata i rubina koliko j teška. Daće mi taman koliko da stignem do kuće. Odakle ću nabaviti pare za vola, sto, krevet, stolice? Zar da prodam dete da bih gladovao tamo a ne ovde? Nemamo ni zrna da zasejemo njivu."

"Celu noć je kroz mračne ulice teglio konopce, do pojasa nag, kipteći u znoju, dok su mu gole noge klizile po kaldrmi, blatnjavoj i vlažnoj, isto kao i ljudi u mokroj noći.Vang Lung se vraćao pred zoru kući zadihan i suviše slomljen da bi mogao jesti dok se ne ispava. Preko dana dok su vojnici krstarili ulicama, spavao je mirno u najudaljenijem delu krovinjare, iza gomile slame, koju Olan skupila da bi ga sakrila."

Moj izbor: Oktavio Paz

Meksički pisac, pesnik i diplomata. Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1990. god. .

ŽEDAN

Tražeci se, Poezijo,
u tebi sam se tražio:
razbita zvezda vode
utopila se u mom bicu.
Tražeci te, Poezijo,
u sebi doživeh brodolom.
Potom sam samo tebe tražio
da bih od sebe pobegao:
šikara odraza
u kojoj se izgubih!
Ali onda, nakon mnogih vrludanja,
ponovno spazih sebe:
isto lice potopljeno
u istu golotu;
iste vode ogledala
u kojima ne smem piti;
a na rubu ogledala
isti mrtav od žedji.

DVA TELA

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je blesak.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.

JESEN

U plamenu, zapaljena jesen,

gori katkada moje srce,

čisto i samo. Vjetar ga budi,

dodirne mu središte i onda ga objesi

za svjetlost koja se smije ni za koga:

kakva rasuta ljepota!

Tražim neke ruke,

neku prisutnost, neko tijelo,

ono što zidove razbija

i rađa opijene oblike,

dodir, glas, okretaj, neko krilo samo,

nebeske plodove gole svjetlosti.

Tražim po sebi, unutra,

kosti, netaknute violine,

usne koje sanjaju usne,

ruke koje sanjaju ptice...

I nešto neznano što kaže »nikada«,

a pada s neba,

od tebe, moj Bože i moj protivniče.

TIŠINA

Kao što iz dna sonate izvire nota

koja drhteći raste i postaje sve tanja

sve dok u dragoj muzici ne zanemi,

tako iz dna tišine

izvire draga tišina, oštri toranj, sablja

i diže se i raste i zanosi nas,

i dok se uzdižu padaju

sećanja, nade,

male i velike laži,

i hoćemo da kriknemo, ali se u grlu

rasprši krik:

uviremo u tišinu

gde tišine postaju neme.