Pesma umiranja
Ljubavi umiru bez zbogom, sred njine
Agonije duge, neme, nepristupne…
Niču i mru u svoj lepoti tišine,
I krišom zatvore svoje oči krupne.
Zar večita nije ljubav, kao duša?
Zar najlepši deo duše nije večan?
Na morima smrti val koji penuša,
U noćima smrti mlaz sunčani tečan?…
Kada cvet uvene, nova zvezda blisne.
No pogled umrlih ljubavi kud gleda?
Moru idu reke, zemlji gore lisne,
A ljubav ćutanju s usnama od leda.
Mru u jednoj reči što se nije rekla,
A u kojoj beše sto vrela života…
Tako jata zvezda što su prostor sekla,
Mru u kapi rose na listiću plota.
Od ljubavi naših veće su tišine…
Tišina je mati ljubavi; i taka
Kao golubice od sebe ih vine,
I opet u ruke vraća joj se svaka.
