среда, 11. јануар 2017.

Moj zbor: Efraim Kišon

Jedan od najpoznatijih svetskih satiričara.



Lekar čudotvorac


-Najbolji savet koji se moze dati novom doseljeniku u Izrael glasi: “Budite lekar!”. 

Tridesetih godina, kad je doseljavanje iz Nemacke dostiglo vrhunac, nastala je takva najezda lekara da su oprezne domacice stavljale na vrata natpis: “Za lekare ordiniram samo posle podne od 15 do 16 casova”. Danas je drugacije. Sve vise ljudi poboljeva a sve manje studira medicinu. Izrael je postao pravi raj za lekare. Svakako, cekaonice lekara prepune su i u Americi. Ali Amerikanci odlaze kod njih samo zato jer ih na to obavezuje legitimacija neke od zdravstvenih organizacija. Jevreji odlaze kod lekara zato sto vole da budu bolesni. 

Sta tolike ljude cini bolesnim? Nesumnjivo, siva jalova svakodnevica. Ljudi ceznu za malom promenom, a kako im bolest donosi promenu, oni su spremni da to i plate. Lekar je, pak, spreman da ih prima. 
Moj slucaj zapoceo je sa cudnim osecajem praznine u trbusnoj duplji, posle cega je usledila potmula unutrasnja tutnjava. U pocetku nisam obracao paznju na to. Ali kad se taj osecaj praznine pojacao, pogotovo sto jednom citavih osam casova nisam nista okusio, uznemirio sam se i zapitao tetku sta da radim. 
Ona malo porazmisli pa mi preporuci da zatrazim lekarsku pomoc. 
- Dobro – rekoh. – Idem u Zdravstvenu zastitu.* 
- Zar si poludeo? – progundja moja tetka. – Oni ce te samo opljackati. Otici ces kod Grosgloknera. 
- Ko je to? 
- Ko je to? Ti ne znas ko je prof. Grosglokner?** Lekar cudotvorac koji je izlecio vec stotine hiljada? 
- Stotine hiljada? Ma hajde... 
- Prestani da zanovetas i podji kod dr Grosgloknera. Obrati mu se na nemackom. I ne beri brigu... on ce ti sigurno pronaci nesto ozbiljno. 
Hteo sam smesta da odem kod njega, ali me je tetka poucila da posetu cudotvorcu treba najaviti telefonom. Jedan zenski glas mi je telefonom zkazao posetu za tri nedelje, u 5 casova i 26 minuta. 
- Do tada, molim Vas, nemojte da jedete, pijete, spavate i pusite – dodala je. 
Kad sam stigao u ugovoreni minut, cekaonica je bila sirom otvorena, a u njoj pedeset do sezdeset pacijenata. Niko nije odgovorio na moj ljubazni pozdrav. U prostoriji je vladala atmosfera pobozne tisine. Vrata koja su vodila iz nje besumno su se otvarala i zatvarala, sestre odevene u belo promicale su tamo-amo, s vremena na vreme usetali bi polunagi muskarci i nestajali kao senke. Zatim se vise pacijenata poredjalo jedan za drugim i u pacjem poretku nestadose kroz neka vrata. Sve se to dogadjalo sa nekom zastrasujucom preciznoscu. Bio je to cudovisni, dobro podmazani mehanizam. Nekih pola sata pratio sam sve to sa sve vecim strahopostovanjem, kada mi pridje sestra i naredi da podjem za njom. Usli smo u prostoriju za prijem bolesnika. Sestra dohvati pozamasnu kartoteku i poce da upisuje moje licne podatke. Ime? Rodjen? Odakle dolazite? Zanimanje? 
- Novinar. 
- Dvadeset i sest funti. 
- Zasto toliko? 
- To je cena prvog pregleda. Samo kolege i pripadnici srodnih zanimanja imaju popust. 
- Vrlo dobro. Ja popravljam pisace masine. 
- Samo trenutak, molim. – Sestra prelista neki raskupusani prirucnik. – Dvadeset pet i trideset. 
Platio sam tarifu sa popustom i vratio se na strazu u cekaonicu. Za manje od dva sata neka nova sestra odvela me je u drugu prostoriju, u kojoj osim kreveta nije bilo drugog namestaja. Obzirom da je sestra bila postarija i ulivala poverenje, usudio sam se da je zapitam zasto taj matori lopov tako bestidno mnogo naplacuje. 
- Moj muz nije dobrotvorna ustanova – odvrati gospodja Grosglokner. Zatim otvori neku debelu knjigu i upita me ledenim glasom zasto sam dosao. 
Mozda ce tonekom izgledati pomalo cudno, ali s osobama zenskog pola ne volim da pricam o svojim telesnim tegobama, a pogotovo ne u sobi u kojoj nema niceg drugog osim kreveta. Odbio sam da pruzim zeljenu informaciju gospodji Grosglokner. Posle toga su me uputili da ponovo cekam na starom mestu, odakle sam mogao nesmetano da posmatram sve zivlji saobracaj. Kao da je bilo sve vise sestara koje su same ili s pacijentima pod ruku promicale prostorijom. Nisam mogao da se uzdrzim a da se ne obratim osobi koja je sedela do mene: 
- Odakle mu tolike sestre? – zapitah tiho. 
- Sve same Grosgloknerke – prosaputa on. – Profesor ima sedam sestara i trojicu brace. Svi ovde rade. 
Ubrzo me jedan od brace odvede u kupatilo, gurnu mi epruvetu u ruku i zatrazi da ucinim nesto sto me je navelo da upitam: “Zasto?” – “Zato sto se nikad ne zna”, odgovori on. I zato sto ce profesor da me primi tek kad budu izvrsene sve pripreme. Jedva sam napunio epruvetu do vrha, kad me jedna od sestrara Grosglokner odvuce u kuhinju da izvrsi analizu krvi i zeludacne kiseline. I onda opet nazad na pocetni polozaj. Pred sumrak se pojavila sledeca sestra, pa je meni i jos dvojici pacijenata naredila da se skinemo do pojasa, da ne napustamo svoja mesta i da budemo spremni da se odmah odazovemo na poziv. U tom poznom casu u cekaonici je vec toliko zahladnelo da se moglo cuti cvokotanje nasih zuba. Sestra rece da joj je zao, ali profesor ne moze da razbacuje svoje dragoceno vreme. 
- Dacu vam sada nekoliko uputstava kojih morate da se pridrzavate – nastavi ona. – Da bismo ustedeli vreme, molim vas da pri ulasku u ordinaciju izostavite svako pozdravljanje. Sedite odmah na tri stolice u sredini sobe, duboko udahnite i isplazite jezike. Ostanite tako sve dok ne dobijete dalje instrukcije. Ne dosadjujte profesoru bilo kakvim pitanjima ili primedbama. On ce sve saznati iz vasih kartona. Ako vas nesto zapita, nemojte da odgovarate... ili ako to ne mozete da izbegnete... koristite proste recenice od tri do sest reci. Zatim izadjite bez pozdrava! Ponovite! 
Izdeklamovali smo uputstva. Tada se otvorise vrata Svevisnjeg. Zacu se tih zvizduk. 
- Sada! – povika sestra. – Mars unutra! 
Umarsirali smo drzeci se instrukcija. 
Profesor je izvrsio smotru jezika. 
- Kakvih je bolesti bilo u Vasoj familiji? – zapita me. 
- Razlicitih – odgovorio sam (jedna rec). 
- Koliko Vam je godina? 
- Trideset (tacan odgovor bi trebalo da glasi “trideset i pet”, ali nisam hteo da trosim vreme). 
Profesor dohvati svojom cudotvornom rukom neki siljati instrument, ubode me u ledja i upita sta osecam. 
- Ubod u ledja – rekoh. 
- Gospodine Klajneru - rece profesor – treba izvrsiti detaljan pregled Vase kicme. 
- Oprostite – rece pacijent levo od mene. On jos nije uvukao jezik pa je tesko govorio. – Ja se zovem Klajner i ja... 
- Ne prekidajte me! – prekide ga profesor u pravednom gnevu i okrete se ka meni da mi postavi dijagnozu. A ona je glasila: lagana prehlada koju sam verovatno zaradio dugo sedeci go do pojasa u nezagrejanoj prostoriji. Terapija: dve tablete aspirina. 
Profesor nam pokretom ruke dade znak da izadjemo. Ostala dvojica su htela nesto da kazu, ali su ih sestre surovo izgurale napolje. 
Dok smo se oblacili jedan od njih, neki coveculjak pilecih grudi, jadao se da je postar i da je samo pokusao da uruci preporuceno pismo. Danas su ga po treci put silom pregledali, uprkos njegovim protestima. Proslog ponedeljka su ga vec ukrcali u ambulantna kola da ga prevezu u bolnicu na operaciju slepog creva, ali je na jedvite jade uspeo da pobegne. -



***

“Prema najnovijim biohemijskim istraživanjima, jedina stvarno uspešna metoda mršavljenja jeste da čovek prestane da jede. To je apsolutno pouzdana metoda, samo što ju je malo teško preživeti.” 


"Tajna dugog braka je u mudrom življenju. Moja žena i ja nađemo vremena da odemo u restoran dva puta nedeljno. Svetlost sveća, tiha muzika, ples, večera... Ona ide utorkom, a ja petkom."





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...