среда, 11. јануар 2017.

Moj izbor: Viktorija Hislop / Ostrvo








Spinalonga. Igrala se tom rečju, kotrljajući je kao maslinku na jeziku. Ostrvo je ležalo tačno ispred njih i, kako se čamac približavao velikom venecijanskom utvrđenju, koje je bilo okrenuto ka moru, osetila je koliko je ono bilo važno u prošlosti, ali u isto vre-
me snažno je osećala njegovo značenje u današnjici. Razmišljala je da je možda to mesto gde je istorija još topla, a ne hladna poput kamena, gde su stanovnici stvarni, a ne mitološki. Koliko će se to razlikovati od onih antičkih palata i mesta gde je provela proteklih nekoliko nedelja, meseci – pa čak i godina – razgledajući ih. Aleksis je mogla da provede još koji dan pentrajući se po ruševinama Knososa i da na osnovu rasparčanih delića sklapa u glavi sliku o tome kako je tu izgledao život pre četiri hiljade godina. Međutim, u poslednje vreme je počela da oseća kako je ta prošlost toliko daleko od nje da je prosto izvan dometa njene mašte..

Hladan vetar šibao je uskim ulicama Plake. Jesenja studen uvukla se u ženine kosti, telo i um su joj bili ukočeni od zime i gotovo sva osećanja behu joj sasvim otupela, ali ništa od toga nije uspelo da joj odagna tugu. Svom težinom se oslanjala na oca dok je, saplićući se, prelazila poslednjih nekoliko metara do pristaništa. Njen hod je bio kao u starice kojoj svaki korak nanosi još veći bol. Ali njen bol nije bio fizički. Njeno telo bilo je jako kao u bilo koje mlade žene koja je provela život udišući čist kritski vazduh, koža joj je bila mlada a oči sjajne i upadljivo smeđe kao u ostalih devojaka s tog ostrva. Mali čamac, nestabilan pod tovarom čudno oblikovanih paketa
privezanih kanapom, nesigurno se ljuljao i naginjao prema moru. Starac se polako spustio na sedište, pokušavajući da jednom rukom pridrži tovar, a drugom da pomogne kćerki. Kada se sigurno smestila na pramac, on ju je brižno umotao u ćebe, da je zaštiti od studeni. Jedini znak po kome se razlikovala od ostalog tovara bila su dva duga pramena crne kose koja su lepršala i slobodno se poigravala na vetru. Pažljivo je odvezao lađicu iz sidrišta – nije bilo više šta da se kaže niti uradi – i njihovo putovanje je počelo. To nije bio kratak izlet da dostave isporuke. Bio je to početak puta u jednom pravcu, da se započne novi život. Život na ostrvu gubavaca. Život na Spinalongi.

To popodne su raspakovali kutije. Okružujući se poznatim predmetima trebalo je da im popravi raspoloženje, ali svaki put kad bi se neki predmet pojavio, podsjetio bi ih na protekli život i nije im donosio zaborav. Svaka nova stvarčica, knjiga ili igračka podsjetila bi ih još jače od prethodne na sve ono što su napustili...




Spinalonga, kolonija bolesnih (leproznih) od 1903 -1957 godine, 



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...