недеља, 29. јануар 2017.

Moj izbor: Aleksandar Blok





POSTOJI IGRA

Postoji igra: oprezno se uđe,
Da se ljudima pažnja uspava;
I onda se očima plen pronađe;
I neprimetno za njim se hoda.
Ma koliko grub i nevičan
Čovek koga pomno slede –
Oseća pogled netremičan
Usne mu zadrhte, preblede
A drugi shvati šta se sprema:
Stresu mu se ramena i ruke;
Osvrne se – i ničega nema;
Ali rastu nespokoja muke.
Zbilja je strašan pogled nevidljivi,
Jer, nećeš ga lako uhvatiti;
Slutiš, ali je teško saznati,
Čije će te oči sad pratiti.
Ni korist, ni žudnja, ni odmazda;
Samo – igra, kao igra dece;
I u svakom ljudskom skupa vazda,
Možeš naći tajne pratioce.
Ponekad ne shvataš ni sam:
Šta li se to dešava tebi?
Dođeš k ljudima normalan,
A kad odeš nisi pri sebi.
Postoji i zlo i dobro oko,
No bolje nijedno da te ne sledi:
Previše u sebi ima svako,
Neznanih sila od kojih krv ledi.
O, tuge! Ni za hiljadu leta
Ne možemo premeriti duše:
Čujemo drhtaje svih planeta,
Gromove kako tišinu ruše…
A zasad – u neizvesnosti živimo,
I nesvesni svoje snage,
Kao deca, vatrom se igramo,
Povređujući sebe i druge.
1913.




Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...