понедељак, 16. јануар 2017.

Moj izbor: Ivo Andrić




NI BOGOVA NI MOLITAVA


Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitveni šapat u sebi.

To se moja stara i vječno živa želja
...Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.


***


UTEHA SNOVA


Oni što robuju danju
Ni noću ne nalaze sna.

Ne seća se čovek
Onoga što bi hteo,
Nego kroz jezu ćelija.
I noć,
Tamne makaze škripe
I sablasna odela kroje.

Od mog života ništa nije moje.
Nemir u kome drhtim
Jedino je što osta – neki sati tuku!
A sve ostalo posta
Tek mala, stara priča
O jagnjetu i vuku.

Samo kad zora sviće
– ko zna procese tela!
Kô neko vrelo piće
Što zanosi i krepi,
Kratak san poteče, i zanos nerazumljiv:
Da su sva čuda i tajne bez imena i znaka,
Istine bez svedoka,
U meni sačuvane.

I još, pokatkad, dok spavam,
Dođe dah dalekih mora,
Topla ćilima, voća,
I raskoši nepoznate.
(1916)

***
I MISLIM…

I mislim: kako je dobro sto smo stvoreni ovakvi,
Što smo sirmasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.




***

ŽEĐ


Ostadoh te željan, jednog letnjeg dana,
O srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Al` mira ne nađoh nigde, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

***
NE RUŠI SVE MOSTOVE

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.


Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…



***


Kad bi žensko srce bilo milostivo,
Kao što kažu da je,
I kao što izgleda ponekad,
Ponekad,
Ne bi Sabit bio
Izgubljena suza, ludo bačen kamen,
Jadnik i siroče,
Kao što izgleda ponekad,
Ponekad.




"Lagana magla i blijedo nebo 
i puno želja
A poljem, kud je polegla trava
Ko dašak nečijeg sna da leži
tanana rosa.
Noćas je tu prenoćila jesen."

***

"A u meni ko ranjen soko,
Melodija se jedna diže
O visinama, gde je sveže
I svetlo i čisto i široko."


***

Vidik se tanji, biva svetliji
I, od svetlosti, sve više – neproziran.
Sve brže i bliže dolazi trenutak
Kad neće više ni biti vidika,
Jer neće biti ni očiju
Koje ga gledaju.




***

"Ko će znati vremenu kraj,
vetru put, tišini ime.."


"Nije najgore što sve prolazi, nego što mi ne možemo i ne umemo da se pomirimo sa tom prostom i neizbežnom činjenicom."




Ljubica Cuca Sokić


Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...