Moj izbor: Žoze Saramago/Slepilo

Ako vidiš, gledaj. Ako možeš da gledaš, primećuj.

Pokušao da sam sa sobom zaigra poznatu igru - kad bih bio slep - i posle pet minuta tumaranja zatvorenih očiju došao do zaklјučka da bi slepilo, van svake sumnje jeziva nesreća, bilo bar donekle podnošlјivo kada bi unesrećeni uspeo da u sećanju sačuva ne samo boje, nego i oblike, razdalјine, površine i obime, sve to naravno pod uslovom da nije slep od rođenja, i čak je došao do zaklјučka da tama u kojoj žive slepi nije ništa više od običnog odsustva svetlosti, i da to što mi nazivamo slepilom jeste samo sakrivanje stvari i bića, da one ostaju nepromenjene iza svoga crnog vela. A sada, naprotiv, evo ga potoplјenog u belilo, tako bleštavo, tako kompaktno da bi se pre moglo reći da proždire nego da zaklanja, i to ne samo boje nego i same stvari i bića, čineći ih na taj način dvostruko nevidlјivima.

*Savest koju je toliko beskrupuloznih ljudi do sada prenebreglo, i još češće poreklo njeno postojanje, jeste nešto što postoji i oduvek je postojalo, to nikako nije izmišljotina filozofa iz davnih vremena kada duša nije bila više od konfuzne ideje. S vremenom, životom u zajednici i usavršavanjem genetskog koda, uspeli smo da savest ugradimo u boju ljudske krvi i so naših suza, pa, kao da nam to nije bilo dovoljno, pretvorili smo oči u neku vrstu ogledala okrenutih iznutra, postigavši time da oči, često, bez rezerve odaju ono što nam usne poriču.”

Postoje hilјade razloga da se um zatvori, tek tako, u jednom trenu, kao kad ponoćni šetač zatekne sopstvenu kapiju zamandalјenu.

Dobro sam - fenomen tako neprirodan da je primećen samo kod lјudskih bića.

Mislim da nismo oslepeli, mislim da smo slepci koji znaju da gledaju, ali ne vide.

Pobogu, pa slepilo nije prelazno.

Nije ni smrt, no na kraju svi umremo.

***

Iz zamšenog klupka sećanja, iz tame slepih čvorova, 

izvlačim jednu slobodnu nit. 

Lagano je oslobađam, iz straha da je ne pokidam.

Duga je to nit, zelena i plava, miriše na glib, i gipka je kao živo blato. 

To je reka. 

Teče mi kroz prste, sada već vlažne. 

Sva njena voda mi protiče kroz raširene dlanove, 

i najednom više ne znam da li se te vode rađaju iz mene ili k meni teku. 

Nastavljam da izvlačim, ali ne više samo sećanje, nego i svoje telo iz reke. 

Po mojoj puti plivaju barke, a ja sam i barke i nebo koje ih prekriva, 

i visoke topole lagano klize po skliskoj površini mojih očiju. 

Kroz moje vene plivaju ribe i vrludaju između dve vode kao nejasni zov sećanja. 

Osećam snagu u rukama i štap koji ih produžava. 

Na dno reke i mene, spušta se kao lagano i postojano 

kucanje srca.

Sada je nebo bliže i promenilo je boju. 

Sada je zeleno i zvonko jer se sa grane na granu budi ptičji pev.

I kada se u tišaku zaustavi barka, moje golo telo blista na suncu, 

pod sjajem pod kojim se zari voda. 

Tu se stapaju u jednu jedinu istinu zbrkana sećanja pamćenja

i obris koji najednom izranja iz budućeg vremena. 

Jedna ptica bez imena spušta se iz nigdine

i sleće tiho na pramac barke. 

A ja nepomičan, čekam da se sva voda oboji u plavo 

i da mi ptice sa grana kažu zašto su topole tako visoke, 

a njihovo lišće šumno. 

Tada barka i reka poprimaju oblik čoveka

i spuštam se dalje ka rumenilu rukavca okruženog oštrim sabljama šiblja. 

Tamo ću na tri pedlja dubine zabiti svoj štap, do živog kamena.

Nastaće tada iskonska tišina kada se ruke s rukama spoje. 

I onda ću znati sve. 

Žoze Saramago, Male uspomene

***

Citati:

Nije teško živeti sa drugima, teško ih je razumeti.

*Kakav je ovo svet gde čovek može i mašine poslati na Mars, a ne može učiniti ništa da zaustavi ubijanje drugih ljudi?!

*Nemojmo reći, uradicu sutra, jer je izvesnije da ćemo sutra biti umorni, kažimo radije, prekosutra, tako ćemo uvek imati jedan dan razmaka da promenimo mišljenje i plan, međutim, najrazboritije bi bilo reći, jednoga dana odlučiću kada će doći dan da kažem prekosutra, a možda ni to nije neophodno, ako neopoziva smrt ranije dođe i oslobodi nas obaveze, jer to je zapravo najgora stvar na svetu, obaveza, sloboda koju sami sebi uskraćujemo."

"Godina smrti Rikarda Reiša"

*I u unutrašnjosti tela vlada mrkli mrak, a ipak krv stiže do srca, mozak je slep, a može da vidi, gluv je a čuje, nema ruke a hvata, čovek je, očigledno, svoj vlastiti lavirint... gotovo uvek je tako, čovek se muči, strepi od najgoreg, ubeđen da će mu svet tražiti da položi račune i dokaze, a svet već ide dalje, zaokupljen drugim zbivanjima...

"Godina smrti Rikarda Reiša"

Noću, u tom prostranstvu među onižim zgradama, susreću se tri duha: duh onog što je bilo, duh onog što nije, a trebalo je da bude i duh onog što bi moglo da bude. Oni međusobno ne razgovaraju i ćutke se gledaju kao slepi.

*Mnogi ljudi prožive cele svoje živote čitajući, ali nikada ne tragajući za smislom iza napisanih reči, oni ne shvataju da su reči ustvari samo kamenje postavljeno da bismo prešli preko brze reke, a razlog zbog čega je to kamenje tamo, je taj da možemo da se dočepamo druge obale…druga obala je ono što je bitno. 

*Ljudski rečnik još uvek nije u stanju, a verovatno nikada neće ni biti, da sazna, prepozna i komunicira sa svime što čovek može da doživi i oseti. 

* Sve spletke i zavere ovoga sveta neće se pokazati kao trajne i transcedentne. Sve što je autentično, istinsko, pojaviće se u obliku poklona. Pa makar nam izgledalo i slučajno.

*Otadžbina pripada samo nekima, nikada svima, a narodi služe njenim gazdama verujući da služe njoj .

".. Ili je radosti malo ili se takva osećanja čuvaju za sebe."