среда, 04. јануар 2017.

Moj izbor: Luj Ferdinand Selin

Kralj književnosti XX veka.



"Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem."

* U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…
- Postoji i ljubav, Bardami!
-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”
(Putovanje na kraj noći)

*****

"Đavo ima dobar princip koji uvek važi. Kao i obično, bio je u pravu kad je Čoveka ćušnuo u materiju. Nije mu trebalo dugo. Za dva veka, ohol do ludila, uz pomoć mašina, postao je nepodnošljiv. I danas je takav: divalj, sit i presit, pijan od rakije, pijan od benzina, slep i nerazuman, nepopravljiv, mešanac ovčice i bika, ali i hijene. Baš je sladak! I poslednja sprčena guzica u ogledalu vidi Jupitera. Čudo nad čudima modernog vremena. (...) Vasceli svet postaje kritičar, a to znači mediokritet do srži. Kritika je danas kolektivna, žučna, slugeranjska, glupava i potpuno ropska.
Svesti čoveka na materiju, to je novi zakon, skriven, neumoljiv. (...) Kad prevare više ne pomažu, kada sistem pukne kao balon, dohvata se pendrek, mitraljez... granate! Kad treba, prazni se arsenal! Sve uz silni optimizam krajnje odlučnosti! Svi pokolji, svi ratovi od potopa naovamo, vođeni su uz muziku optimizma... Budućnost svi zločinci vide ružičasto, to ide uz zanat. Pa nek im bude." Mea Culpa


****

U po­čet­ku be­še emo­ci­ja, a ne reč. Čo­vek je pr­vo pe­vao a ne go­vo­rio. 

Sra­mo­ta ne­ka je ono­ga ko ne mo­že iza­bra­ti put ko­ji do­li­ku­je sud­bi­ni na­še ra­se.”

Isto­ri­ja ne slu­ži isto je­lo dva pu­ta.

Težnja ka sreći je velika obmana koja komplikuje čitav život! Zbog nje su ljudi tako naopaki, podli i nesnosni. U životu nema sreće, ničeg do nesreće, lake, teške, trenutne i trajne, javne, pritajene, skrivene, podmukle...


Ljudi imaju vrlo tešku i bolnu sudbinu, pošto se priroda u stvari igra njima. Pate da bi umrli i čekaju da bi živeli. Tako je to: čekaju da žive, ali nikad uistinu ne žive...





Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...