Bojan Ljubenović/ Pisma iz Srbije

Satira. Asocijacija na omiljenu hranu koja je teška za varenje. Ali volite da je konzumirate. Istina o Srbiji i njenim žiteljima na samo Ljubenovićev svojstven način. Parodija na tužnu srpsku realnost. Preporuka.

Neki Srbi tvrde da je Srbija do Tokija, drugi da nije veća od Beogradskog pašaluka. Geografska karta strancu poput mene ništa ne pomaže.Pokušao sam da saznam s kim se Srbija graniči, ali nisam uspeo.To je ovde vrlo škakljivo pitanje. Jednog poznanika sam neoprezno zamolio da mi na karti pokaže gde je granica Srbije i Crne Gore i zamalo nisam izgubio glavu. Tada sam naučio da Srbi ne priznaju većinu svojih granica.  Postoji i nešto što se zove Nebeska Srbija, ali još nisam dokučio šta to znači. Sva je prilika da je ova zemlja bezgranična...

Mnogo je još stvari koje me ovde zbunjuju. Na primer jezik. U Srbiji se zvanično govori srpskim jezikom, ali je u stvarnosti malo drugačije. Srbi izgleda ne vole svoj jezik i svojski se trude da ga što pre zaborave.Ako ne verujete, dođite i videćete da su nazivi većine restorana, kafića i butika na engleskom. Televizijske emisije takođe. Što je Srbin učeniji, on manje govori srpski. Ovde se stranim rečima dokazuje učenost. Dok je Srbin mlad, on se srpskim još i služi,ali završi li i najmanje škole ili, ne daj Bože, fakultet, srpske reči namah krene da zaboravlja i umesto njih počne da koristi tuđice.Vrhunac obrazovanja i učenosti dosegne tek kad iz svog vokabulara srpski jezik sasvim istisne, toliko da ga ni rođena majka više ne razume. Jedva čekam da naučim srpski, valjda će mi mnoge stvari biti jasnije. Međutim, neki iskusniji prijatelji mi kažu da sam optimista i da sa Srbima još niko nije našao zajednički jezik .

Srpsko pismo je ćirilica, ali većina Srba piše latinicom. S vremena na vreme Srbi zakukaju da im ćirilica nestaje i izumire, dignu dreku do neba, pa se može pomisliti da im je neko silom otima, a ne da je sami zatiru i zaboravljaju. Za ćirilicom najviše nariču novine koje izlaze na latinici i čuvari tradicije koji su zaspali na straži. Ćirilica ima trideset slova. Ko uspe sve da ih nauči obično postane novinar. Oni koji ovladaju i gramatikom postaju pisci...

U Srbiji malo-malo pa proglase vanredno stanje. No ne brinite, vanredno stanje je ovde redovna pojava. Srbi su se već toliko svikli na vanredna stanja da će uskoro uvesti sirene koje će ih upozoravati kad iznenada izbije normalan život. Inače, u Srbiji ima više vrsta inflacija. Najpoznatije su inflacija morala, inflacija znanja i inflacija reči.

Kurs dinara je plivajući, pa se dinar valjda zato tako često davi. Ono što pouzdano znam jeste da za jedan dinar ne može ništa da se kupi. Dobro, sem nekih državnih preduzeća . 

Srbi sve manje kupuju, a i kad kupuju ne koriste dinare. Kupuju na obraz. To je specifično platežno sredstvo i služi za odloženo plaćanje. Nekad su ga imali svi, danas ga ima tek poneko jer se u ovoj zemlji obraz brzo i nepovratno gubi.  

Srbija je republika, ima predsednika, vladu i parlament. Teorijski vlast je podeljena na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, a u praksi između rođaka, kumova i prijatelja. Srbija ima svoje državne praznike. Polovina građana Srbije rado ih proslavlja, a druga polovina radi kod privatnika.

Srbi kažu da je i poljoprivreda njihov veliki adut i da bi mogli da hrane pola Evrope. Pitao sam zašto to i ne čine, oni kažu da ne mogu da se dogovore koja je to polovina.

Stranac poput mene se malo gde u svetu može provesti lepše nego u Srbiji. U pola dana, u pola noći, sebi može da nađe društvo za razonodu i razbibrigu, kafići i kafane uvek su puni, a o splavovima da i ne govorim.

Pa gde ste, bre, pizda vam materina! Nemojte se čuditi što vam se javljam ovim naizgled ružnim rečima, kad biste bolje poznavali Srbiju, znali biste da je ovde to jedan od najsrdačnijih pozdrava...Psovka je ovde odraz šarma, bliskosti i čvrstine karaktera, pa se Srbi psuju i kad se vole i kad se mrze.Načuo sam, doduše, da je i u Srbiji nekada psovanje smatrano odrazom lošeg odgoja i, štaviše, prostakluka, ali je danas sasvim drugačije, psovka se izborila za ravnopravan tretman u društvu. A zašto je tako, pojma nemam, ili što bi Srbi rekli – jebem li ga.

Verovatno ste čitali o sedam svetskih čuda, ali u Srbiji postoji nekoliko čuda koja su veća od svih svetskih.Primera radi, u Srbiji postoji nešto što se zove Koridor 10. Koridor 10 je najduži auto-put na svetu. Sudeći prema izjavama srpskih ministara, godišnje se izgradi više od dvesta pedeset kilometara. Do sada je već verovatno stigao do Bagdada ili Grenlanda.Da sve bude još neobičnije, taj novoizgrađeni auto--put još niko nije video. Doduše, kao i druga svetska čuda, i Koridor 10 ume da se ukaže onima koji u njega veruju. Naročito je uobičajio da se ukazuje u vreme predizbornih kampanja.

Jedno od velikih srpskih čuda jeste i beogradski metro. Kada sam stigao u Beograd, pitao sam prolaznike gde se nalazi metro i dobio vrlo čudnovate odgovore. Jedni su mi rekli da se metro nalazi u projektima, drugi da je često na gradskoj televiziji, a treći da je u snovima gradonačelnika  Bilo je naravno pokušaja da beogradski metro i počne da se gradi.U tu svrhu formirana je čak i radna grupa, ali je u Srbiji problem sa radnim grupama u tome što one ne vole da rade. Radnu grupu zamenila je komisija, komisiju stručni savet, a njega anketni odbor. Hiljade radnih sati potrošili su gradski trudbenici, ali i pored toga beogradski metro je tvrdoglavo odbijao da bude izgrađen.Krajem prošlog veka Beograđanima je pala na um spasonosna ideja. Možda se metro već nalazi pod zemljom, a oni o tome pojma nemaju! Zato su se jednoga dana okupili kod Vukovog spomenika i počeli da kopaju. I zaista, kada su iskopali dovoljno duboko naišli su na podzemnu železnicu! „Jeste li vi metro?“, pitao je uzbuđeno gradonačelnik. „Ne, mi smo Beovoz“, odgovorio je Beovoz i odgegao se ka Pančevu.

Nema toga što zaljubljeni Srbi neće dopustiti svom ljubljenom političaru. Može da ih kinji, ponižava, vara, ostavi bez prebijene pare – sve će mu oprostiti. U drugim zemljama političari se pitaju da li su dorasli očekivanjima svog naroda, u Srbiji je suprotno, ovde se građani pitaju jesu li dorasli željama svog ljubljenog vođe.  

Sve u svemu – Srbi znaju sve! Jedino zaćute kad ih pitate šta će s njima biti sutra. Tada pognu glavu, slegnu ramenima i promrmljaju: „Ko će ga znati“.  

  

Nikolaj Vasiljevič Gogolj: Smešne i strašne priče

PORTRET

Došao je u godine kada se sve što odiše poletom u čoveku zatvara, kada moćno gudalo teže dopire do duše i njegovi prodorni zvuci ne svijaju se oko srca, kada dodir lepote više ne pretvara netaknutu moć u oganj i plamen, kada se ova osećanja predaju zveketu zlata, uljujkuje ih njihova primamljiva muzika i, malo pomalo, dopuštaju im da ih sasvim uspava. Slava ne može pružiti nasladu onome koji ju je ukrao, a nije je zaslužio; ona uvek zatreperi samo u onome ko je nje dostojan.

Čisto, neporočno, lepo kao nevesta, stajalo je pred njim delo umetničko. Skromno, božanstveno, nevino i jednostavno kao genije se uzdizalo iznad svega...Nad svim se uzvišavala stvaralačka snaga umetnikove duše. Svaki i najmanji detalj bio je prožet njome, u svemu je ostvaren zakon i unutrašnja snaga. Svuda je uhvaćena ona blaga oblina linija svojstvena prirodi, koju zapaža samo oko umetnika-stvaraoca i koja ispada uglasta kod onoga koji samo kopira. Bilo je očigledno da je sve što je crtao iz spoljašnjeg sveta prvo zatvorio u svoju dušu i tek otuda, iz vrela duše, izneo kao skladnu pobedničku pesmu. I postalo je jasno, čak i neupućenima, kolika je beskrajna provalija između stvaralaštva i običnog kopiranja prirode. Bilo je gotovo nemoguće opisati neobičnu tišinu koja je obuzela sve one koji su uprli pogled u sliku – ni šuštanja ni zvuka; a slika je sa svakim trenutkom izgledala sve viša i viša; ona se sve svetlije i čarobnije izdvajala od svega i najzad se pretvorila u jedan plod misli koja je umetniku sišla s neba, u tren za koji je čitav ljudski život samo priprema.

Čartkov je skoro minut stajao nepomičan i neosetljiv usred svog velelepnog ateljea. On sav, čitav njegov život probudio se u jednom trenutku, kao da mu se vratila mladost, kao da su ugasle iskre talenta ponovo planule u njemu, sletela mu je koprena s očiju. Bože! uništiti tako nemilosrdno najbolje godine svoje mladosti; iskoreniti, ugasiti iskru ognja koji je verovatno tinjao u njegovoj duši, a koji bi se sad razbuktao u svoj veličini i lepoti, i možda bi čak izmamio suze iznenađenja i zahvalnosti! Uništiti sve to, uništiti bez ikakvog žaljenja. Izgledalo je da su tog trena u njegovoj duši oživeli oni naponi i stremljenja Smešne i strašne priče – Portret 123 koji su mu nekad bili poznati. On ščepa kičicu i priđe platnu. Izbi mu po licu znoj od napora; u njemu se razbukta jedna misao, sav se pretvori u jednu želju: da prikaže anđela otpadnika. Ova ideja je najviše odgovarala njegovom duševnom stanju. Ali, avaj! Njegove figure, poze, kompozicije, misli – padale su na platno usiljeno i nevezano. Njegova kičica i mašta bile su blede, suviše ukalupljene, i poriv, nejak da prevaziđe granice i okove koje je sam sebi nametnuo, odslikavao se u nepravilnosti i greškama. On je zaobišao zamorno duge lestvice postupnih znanja i prvobitnih zakona velike budućnosti.

Pred tobom je put kojim će od sada početi da teče tvoj život. Tvoj put je čist, ne skreći s njega! Ti imaš talenta; to je najdragoceniji dar božji – čuvaj ga. Istražuj, proučavaj sve što god vidiš, sve potčini kičici, ali se trudi da u svemu osetiš osnovnu misao, a najviše - da dokučiš veliku tajnu stvaranja. Blažen je izabranik kome je ona data. Za njega nema u prirodi ništavnog predmeta. U ništavnom je umetnik stvaralac isto tako velik kao i u velikome; u prezrenom za njega nema prezrenoga, jer iz tog prezrenog zrači velika duša stvaraoca, prezreno se pretvorilo u uzvišeno jer je prošlo kroz čistilište umetnikove duše. Nagoveštaj božanskog.

***

Divan je Dnjepar po mirnom vremenu kada lagano i slobodno pronosi kroz šume i planine obilnu vodu svoju. Ni tutnji, ni huči. Gledaš ga i ne znaš, da li se kreće ili stoji njegova veličanstvena širina i izgleda ti da je sav sliven od stakla, a njegov plavi mut, kao ogledalo, neizmerno širok, beskrajno dug lebdi i vijuga kroz zeleni sneg. Mili se tada i vrelome suncu da se ogleda sa visine i da zagnjuri svoje znake u studen staklaste vode, i okolnim šumama da se jasno ogledaju u vodi... Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći kada sve utone u san: i ljudi, i zveri, i ptice, a samo bog nadgleda nebo i zemlju i veličanstveno stresa svoju rizu. Sa rize sipaju zvezde. One sijaju i trepere iznad zemlje i sve se istovremeno ogledaju u Dnjepru. Dnjepar ih sve drži u svom tamnom krilu. Ni jedna ne može pobeći od njega sve dok se ne ugasi na nebu. Crna šuma načičkana zaspalim vranama i stare raspuknute planine naginju se kao da ga žele pokriti svojom dugačkom senkom – ali uzalud! Nema ničeg na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Onako tamnoplav lagano protiče usred noći kao usred dana i vidi se nadaleko, dokle ljudsko oko može da dosegne. Raznežen on se privija bliže obali zbog noćne hladnoće i pravi srebrnu struju koja odbleskuje kao sablja dimiskija, a zatim onako modar ponovo utone u san. Prekrasan je Dnjepar i tada i nijedna mu reka na svetu nije ravna!

Strašna osveta

Мој избор: Фјодор Тјутчев

Ћути и скривај док се роје
И осећања и снове своје —
Нека се у дубинама душе
Подигну и поново сруше
Нечујно, ко звезда ноћни пути, —
Диви се њима — и ћути.

Како срцe да искаже себе?
Како други да схвати тебе?
Твоме животу шта даје драж?
Изречена мисао је лаж —
Прокључаш ли извор се замути,
Напој се њиме — и ћути…

У себи самом да живиш знај —
У души ти је свег света сјај
Мисли, чаробно-тајни хум —
Заглушиће их спољашњи шум,
Дневних зрака светло их мути  —
Њихову песму појми — и ћути!…

***

Растанак скрива дубоко значење:
Колико год љубио, дан један, ил век,
Љубав је сан, а сан — само магновење
И пре или после, следи нам буђење,
А на крају се мора пробудити човек.

1851.

Moj izbor: Tomas Transtremer

Švedski nobelovac. Najprevodjeniji evropski pesnik posle II svetskog rata i rekorder u književnim nagradama.

"Atmosfera se zgušnjava kad se kaže premalo."

PRIJATELJIMA ZA GRANICOM


Javljao sam vam se tako škrto. Ali to moje nepisanje
narastalo je i narastalo kao starinski cepelin
i napokon uminu na noćnom nebu.

Sad je pismo u rukama cenzora. Svoju lampu on pali.
U blesku lete moje reči kao šimpanze na žeravici,
tresu se, smiruju, i zube pokazuju.

Čitajte između redova. Susrešćemo se kroz dvesta godina
kad mikrofoni po hotelskim zidovima budu zaboravljeni
i napokon padnu u san, postanu fosili.

***

HAIKU

Zid beznađa...
Golubovi bez lica
odlaze i dolaze.

Misli miruju
kao kockice mozaika
u dvorištu palate.

Stojim na balkonu
u kavezu sunčevih zraka –
kao duga.

Pevušim u magli.
Ribarski brod u daljini –
trofej na vodi.

Svetlucavi gradovi:
zvuk, bajke, matematika –
ali drugačije.

III

Nošen mrakom.
Susreo sam veliku senku
u jednim očima.

Novembarsko sunce...
moja džinovska senka pliva
i postaje priviđenje.

Smrt me natkriljuje,
šahovski problem.
Ona ima rešenje.

Sunce nestaje.
Remorker me gleda
licem buldoga.

Uz padine
pod suncem – koze
su pasle vatru.

V

Smeđe lišće
jednako je skupoceno kao
Svici s Mrtvog mora.

VI

Koračaj tiho kao kiša,
susretni šaputavo lišće.
Čuj zvono u Kremlju!

Crno-bela svraka
tvrdoglavo trči u cik-cak
preko polja.

VII

Vidi kako sedim
kao čamac na obali.
Tu sam srećan.

IX

Izdrži slavuju!
To izrasta iz dubine –
prerušeni smo.

X

Nešto se desilo.
Mesec je osvetlio sobu.
Bog je to znao.

Prizor na peronu.
Kakav čudan mir –
unutrašnji glas.

Priviđenje.
Stara jabuka.
More je blizu.

More je zid.
Čujem viku galebova –
mašu nam.

*** 

PREDAH JULI

Onaj što leži na leđima ispod visokog drveta
Takođe je povisoko. On se preliva u hiljadu grančica,
Ljulja se naprijed-nazad,
Sjedi u katapult-stolici koja ga izbacuje usporeno.
Onaj koji stoji dole kod mosta zvirucka u vodu.
Mostovi staraju brže od ljudi.
Oni imaju srebrnastosivo drvo i kamenje u trbuhu.
Zaslepljujuća svjetlost ipak ulazi unutra.
Onaj koji vazdan plovi u otvorenom čamcu
Preko svjetlucavih zatona
Na kraju će zadrijemati u jednoj plavoj svjetiljci
Dok ostrva hmile poput krupnih noćni leptirica po staklu.

***

"Večeras snežna vejavica, mesečina. 
Meduza mesečine lično
tu pred nama lebdi. 
Osmesi naši na putu prema kući.
Začarana aleja."

***

"Nešto bi da se iskaže, 
no reči nikako da se slože. 
Nešto neizrecivo, 
zanemelost, nema reči..."