Satira. Asocijacija na omiljenu hranu koja je teška za varenje. Ali volite da je konzumirate. Istina o Srbiji i njenim žiteljima na samo Ljubenovićev svojstven
način. Parodija na tužnu srpsku realnost. Preporuka.
Neki Srbi
tvrde da je Srbija do Tokija, drugi da nije veća od Beogradskog pašaluka.
Geografska karta strancu poput mene ništa ne pomaže.Pokušao sam da saznam s kim
se Srbija graniči, ali nisam uspeo.To je ovde vrlo škakljivo pitanje. Jednog
poznanika sam neoprezno zamolio da mi na karti pokaže gde je granica Srbije i
Crne Gore i zamalo nisam izgubio glavu. Tada sam naučio da Srbi ne
priznaju većinu svojih granica. Postoji i nešto što se zove
Nebeska Srbija, ali još nisam dokučio šta to znači. Sva je prilika da je ova
zemlja bezgranična...
Mnogo je još stvari koje me ovde zbunjuju. Na primer jezik. U
Srbiji se zvanično govori srpskim jezikom, ali je u stvarnosti malo drugačije.
Srbi izgleda ne vole svoj jezik i svojski se trude da ga što pre
zaborave.Ako ne verujete, dođite i videćete da su nazivi većine restorana,
kafića i butika na engleskom. Televizijske emisije takođe. Što je Srbin
učeniji, on manje govori srpski. Ovde se stranim rečima dokazuje učenost. Dok
je Srbin mlad, on se srpskim još i služi,ali završi li i najmanje škole ili, ne
daj Bože, fakultet, srpske reči namah krene da zaboravlja i umesto njih počne
da koristi tuđice.Vrhunac obrazovanja i učenosti dosegne tek kad iz svog
vokabulara srpski jezik sasvim istisne, toliko da ga ni rođena majka više
ne razume. Jedva čekam da naučim srpski, valjda će mi mnoge stvari
biti jasnije. Međutim, neki iskusniji prijatelji mi kažu da sam optimista
i da sa Srbima još niko nije našao zajednički jezik .
Srpsko
pismo je ćirilica, ali većina Srba piše latinicom. S vremena na vreme Srbi
zakukaju da im ćirilica nestaje i izumire, dignu dreku do neba, pa se može
pomisliti da im je neko silom otima, a ne da je sami zatiru i zaboravljaju. Za
ćirilicom najviše nariču novine koje izlaze na latinici i čuvari tradicije koji
su zaspali na straži. Ćirilica ima trideset slova. Ko uspe sve da ih nauči
obično postane novinar. Oni koji ovladaju i gramatikom postaju pisci...
U Srbiji
malo-malo pa proglase vanredno stanje. No ne brinite, vanredno stanje je
ovde redovna pojava. Srbi su se već toliko svikli na vanredna stanja da će
uskoro uvesti sirene koje će ih upozoravati kad iznenada izbije normalan
život. Inače, u Srbiji ima više vrsta inflacija. Najpoznatije su inflacija
morala, inflacija znanja i inflacija reči.
Kurs dinara
je plivajući, pa se dinar valjda zato tako često davi. Ono što pouzdano znam
jeste da za jedan dinar ne može ništa da se kupi. Dobro, sem nekih državnih
preduzeća .
Srbi sve
manje kupuju, a i kad kupuju ne koriste dinare. Kupuju na obraz. To je specifično
platežno sredstvo i služi za odloženo plaćanje. Nekad su ga imali svi,
danas ga ima tek poneko jer se u ovoj zemlji obraz brzo i nepovratno
gubi.
Srbija je
republika, ima predsednika, vladu i parlament. Teorijski vlast je
podeljena na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, a u praksi između rođaka, kumova i
prijatelja. Srbija ima svoje državne praznike. Polovina građana Srbije
rado ih proslavlja, a druga polovina radi kod privatnika.
Srbi kažu da je i poljoprivreda njihov veliki adut i da bi mogli
da hrane pola Evrope. Pitao sam zašto to i ne čine, oni kažu da ne mogu da se
dogovore koja je to polovina.
Stranac
poput mene se malo gde u svetu može provesti lepše nego u Srbiji. U pola dana,
u pola noći, sebi može da nađe društvo za razonodu i razbibrigu, kafići i
kafane uvek su puni, a o splavovima da i ne govorim.
Pa gde
ste, bre, pizda vam materina! Nemojte se čuditi što vam se javljam ovim
naizgled ružnim rečima, kad biste bolje poznavali Srbiju, znali biste da
je ovde to jedan od najsrdačnijih pozdrava...Psovka je ovde odraz šarma,
bliskosti i čvrstine karaktera, pa se Srbi psuju i kad se vole i kad se
mrze.Načuo sam, doduše, da je i u Srbiji nekada psovanje smatrano odrazom lošeg
odgoja i, štaviše, prostakluka, ali je danas sasvim drugačije, psovka se
izborila za ravnopravan tretman u društvu. A zašto je tako, pojma nemam,
ili što bi Srbi rekli – jebem li ga.
Verovatno
ste čitali o sedam svetskih čuda, ali u Srbiji postoji nekoliko čuda koja
su veća od svih svetskih.Primera radi, u Srbiji postoji nešto što se zove
Koridor 10. Koridor 10 je najduži auto-put na svetu. Sudeći prema
izjavama srpskih ministara, godišnje se izgradi više od dvesta
pedeset kilometara. Do sada je već verovatno stigao do Bagdada
ili Grenlanda.Da sve bude još neobičnije, taj novoizgrađeni auto--put još
niko nije video. Doduše, kao i druga svetska čuda, i Koridor 10 ume da
se ukaže onima koji u njega veruju. Naročito je uobičajio da se
ukazuje u vreme predizbornih kampanja.
Jedno od
velikih srpskih čuda jeste i beogradski metro. Kada sam stigao u Beograd,
pitao sam prolaznike gde se nalazi metro i dobio vrlo čudnovate odgovore.
Jedni su mi rekli da se metro nalazi u projektima, drugi da je često na
gradskoj televiziji, a treći da je u snovima gradonačelnika Bilo je
naravno pokušaja da beogradski metro i počne da se gradi.U tu svrhu formirana
je čak i radna grupa, ali je u Srbiji problem sa radnim grupama u tome što
one ne vole da rade. Radnu grupu zamenila je komisija, komisiju stručni
savet, a njega anketni odbor. Hiljade radnih sati potrošili su gradski
trudbenici, ali i pored toga beogradski metro je tvrdoglavo odbijao da
bude izgrađen.Krajem prošlog veka Beograđanima je pala na um
spasonosna ideja. Možda se metro već nalazi pod zemljom, a oni o tome
pojma nemaju! Zato su se jednoga dana okupili kod Vukovog spomenika
i počeli da kopaju. I zaista, kada su iskopali dovoljno duboko naišli
su na podzemnu železnicu! „Jeste li vi metro?“, pitao je
uzbuđeno gradonačelnik. „Ne, mi smo Beovoz“, odgovorio je Beovoz i odgegao se
ka Pančevu.
Nema toga
što zaljubljeni Srbi neće dopustiti svom ljubljenom političaru. Može da ih
kinji, ponižava, vara, ostavi bez prebijene pare – sve će mu oprostiti. U
drugim zemljama političari se pitaju da li su dorasli očekivanjima svog naroda, u
Srbiji je suprotno, ovde se građani pitaju jesu li dorasli željama svog
ljubljenog vođe.
Sve u svemu – Srbi znaju sve! Jedino zaćute kad ih pitate šta će
s njima biti sutra. Tada pognu glavu, slegnu ramenima i
promrmljaju: „Ko će ga znati“.