Postupci povlače odgovornost. Nijedan čovek nije ostrvo, Jovana, sećaš se?!
Priča o Ajši počinje na mestu na kojem počinju sve priče nesrećnih. Na raskrsnici sudbine, koja nama kojima je Fortuna naklonjena uvek ostavlja nekoliko pravaca, ali za njih uboge čuva samo taj jedan, unapred određeni put.
Da sam znala da je tako lako, umrela bi davno. Mlogo ranije... Ne bi čekala da napunim dvaes. Umrela bi oko petnaes, šesnaes, šta znam, možda pre. Tad bilo najlačhe ! 1 Gabriel me vodio na kolači da časti što sam mu rodila sina. Sećam se, jedemo kolači s prsti i smejemo se ko dileje, Gabriel i ja... On u čašu pravi baloni sa slamku, a ja... Ne znam... Samo znam but šukar sasa. 2 Voleli se... Sve mi je u stomak gorelo, ko žar da sam jela iz vatru kad ga vidim. Moj Gabriel... Govorili Gabriel i Ajša, muž i žena, svi... A posle... Posle neje bilo zašto da se živi... Onda došlo ono drugo... Došo sud, došla ćorka, došo... znaš već... I sve to što smo bili zajedno i što sam mu rodila Džavida... Rekli su da nesam smela, da sam mlada... Gabriela odveli... Šes godine... Posle bilo još gore, ono zbog čeg sam umrela sad, i zbog čeg će, možda, da postanem kamen.
Loša vest nikad ne dolazi sama. Prikrada se podmuklo poput hijene, njuška uplašeni plen, strpljivo sačekuje druge zloslutnice, obigrava oko žrtve i konačno, kada oseti trenutak, kada namiriše nebranjeno meso, kezi zube i napada u čoporu, pokoravajući nespremnu lovinu.
Okolnosti u kojima starimo govore toliko toga o nama. Bilo bi dobro prevući kadar preko ovih kamenih zidova, požutelih fotografija, zarđalih kubura, dima iz njegovih pluća, mojih izranjavljenih nogu, njegove kravate, flaše loze s etiketom na kojoj je rukom ispisano Đedova...
Sudija čovek bez lica i imena... Sudija je samo rob sistema, kao veslač na galiji. Kada umre, zameni ga drugi, sedne na njegovo mesto, dovrši njegovu nepojedenu hranu, obuče njegovo iznošeno odelo, izjebe njegovu udovicu, ali galija, i pre i posle mrtvog sudije, jednako plovi dalje.
Sudbinske kockice se ne poklope lako, čak ni kada je nesreća u pitanju. Nije dovoljno biti samo nevoljnik i sirotan. Pored svega toga, potrebno je baš nemati sreće!
Saznanja su najveći neprijatelj spokoja, nekad i života.
Počećeš da živiš kada naučiš da ne moraš nigde.
-Najbolji način da zaštitimo žrtvu je da ćutimo o onome što joj se dogodilo, zar ne?
-Ponekad, možda. Nisu sve istine bolje od svih ćutanja.
Veruješ li u Boga, Gabriele?”, pita. Šta da kažeš? Ne smeš da lažeš sudiu ako si došo da ga pitaš za savet. „Pa... onako... Veruem, pomalo... Kad se uplašim... I na groblje...” Klima sas glavu sudia i puši. „I ja”, kaže i se smeje. „Znaš”, kaže, „i Isusa su razapeli na krst, iako nije bio kriv. U jednom trenutku je i vikao: Moj Bože, zašto si me napustio? Nije mogao da shvati zašto je ostavljen sam kada nije učinio ništa loše. I Isus je, znači, imao sumnje, ali nije bežao. Iako je znao da je nepravedna, prihvatio je kaznu.” Si ga slušo, svaku reč, i vido si da sudii teško. „Nemaš gde da bežiš, Gabriel”, kaže, „od sveta u kojem živimo nema kud da se pobegne. A taj svet je izmislio takvu kaznu... Prihvati je ko kišu, ko bolest, ko smrt roditelja za koju nisi kriv. Ko zna zašto je to bolje. Prihvati i probaj da ne postaneš gori čovek nego što si bio.” Si ga slušo i zapamtio si svaku reč. I tada si dono odluku.
Nemoj se zadovoljiti čovekom koji, i kada ste razdvojeni, povremeno ne poželi da vidi tvoje lice.
Ime je poslednje što čovek zaboravi. Ono traje do kraja. Duže od nas...
Verovala sam da će izdržim duže. Mislela sam da čovek mož nađe rešenje, da mož nađe izlaz. Al onda naiđe glad. Ništa nije ko glad.
Gledaš deca kako plaču, kako jedno od drugo uzimu komad kiflu. Traže da edu. Ne znu da nema. Traže da daš.
Postoji tačka čovekovog pucanja. Momenat kada, nesposoban da se dalje nosi s teretom koji mu je sudbina natovarila, odustaje od svega onoga što je do tog trenutka bio ubeđen da jeste. Iako često pokušavaju da nas uvere u suprotno - nismo samo vreća mesa, kostiju i govana. Ono što nas uspravlja, čini dostojanstvenim u sopstvenim i tuđim odrazima, zapravo su predstave koje imamo o čvrstini naših uverenja, izuzetnosti naših osobina i postojanosti naših vrednosti. Trenutak u kojem čovek svesno odbaci unutrašnju konstrukciju zarad biološkog opstanka zapravo je veliki prasak organizma. Momenat kada na mesto nekadašnjeg bića stupa novo i nepoznato obličje prilagođeno nametnutim okolnostima.Ljudski duh je večita tajna, Jovana, ali jedno je sigurno. Nikom ne bih poželeo trenutak spoznaje svoje tačke pucanja. Tada se gubi sve i čovek postaje duh.
Postoji li prava odluka u zlom času? Postoji li put koji je manje loš, ili koji će bar u danima, mesecima i godinama koji dolaze doneti manje razloga za kajanje?
Čudno je kako verujemo da su uloge koje u životu igramo stabilne i kako nam, jednom dodeljene, trajno pripadaju. Posao sudije uljuljka te u uverenju da su boravak s druge strane zakona, skrivanja, zatvori i hapšenja rezervisani isključivo za druge. Kao da postoji čitav jedan svet kojem je već prilikom rođenja utisnut taj nevidljivi beleg, koji ga trajno odvaja od nas ispravnih, zar ne? Kao da se mi i oni krećemo po paralelnim ravnima dva univerzuma koji se nigde ne presecaju. A istina ne može biti drugačija! Potreban je često samo jedan pogrešan korak, samo jedna noć sa čovekom kojem pretpostavljeno ili stvarno dugujemo, molba lekara koji je spasao život našem detetu, fatalna greška koju smo slučajno učinili i koju nakon toga pokušavamo da pokopamo - da trajno kročimo u dimenziju koju smo oduvek posmatrali sa distance, odvojeni neprobojnim staklenim zidom.
Nikada čovek ne potone toliko duboko da njegova duša ne bi ponovo mogla biti ranjiva.
Kada volimo ili mrzimo, kada se uzdamo ili sumnjamo, možemo li ikada biti sigurni od kog dela našeg bivstva potiče takav impuls?
Iako na prvi pogled ne izgleda tako, novac, veze i društveni kontakti su najsnažnija brana od nepredvidivog životnog ruleta. Na kompasu slučajnosti, ti nevidljivi magneti redovno odvlače igle ka željenom polu. A ljudi koji živote provode ispod crte ne raspolažu takvim mogućnostima. Njihovi džepovi ne kriju cedulje s brojevima koje treba pozvati kad krene po zlu, njihovi novčanici ne sadrže menice koje je moguće unovčiti i njihovi životni leksikoni ne poznaju stranice na kojima su upisane želje
.
Sudije koje su osudile Gabriela bile su pokrivene uverenjem da čine nešto što od njih zahteva zakon i čemu kliče rulja. Njihovo razmišljanje zaustavljalo se tu. Nijednog trenutka nisu se opterećivali statistikom … Nijednog trenutka nisu pomislili na verovatnoću propadanja jedne porodice ili poredili štete koje će nastupiti u dva različita slučaja.
Za sve postoji vreme, pa i za promene.
Nikada čovek ne potone toliko duboko da njegova duša ne bi ponovo mogla biti ranjiva
