Jovan Bijelić, Milan Dedinac, 1926.
NOĆ DUŽA OD SNOVA
Pevam da mi dan ovaj ne ode u priviđenja.
Tol'ko se minulog leta srušilo sunčanih jata,
toliko zvezdane vatre u oči prazne od bdenja,
da obnevideh odjednom pod pljuskom ognja i zlata
i glava mi se pomuti od nenadnog pomračenja.
Pa tek što sam sveo oči da se od bola umire,
zaiskah opet da vidim, još jednom, visoke boje,
al Sunca više ne beše: crni se koluti šire
i samo na obalama iskre se poslednje roje.
Ne znadoh da je s vidika odavno Sunce klonulo,
jer skitah spuštene glave jedino bleskom zanesen,
i ne slutih a je leto u svoju sen utonulo,
da je noć duža od snova i da se smrknula jesen.
Pa prihvatih se za granu, tražeći od nje spasenja.
'Grana je, grana je!' - šanuh. O, našto ta
iskušenja?
Nasmej se da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
Nebeskih svetlila nema, al pomrčinom ne bludim,
jer sam tog zlatnog leta toliko sjaja skupio
da mi se već kazivalo da mesto zora ja rudim
i da svud razlivam sjajnost koju sam s neba upio.
Budim se, a iz mog tela, gle, svetlost sama izvire!
Pođem li, pod mojim hodom zračna se staza stvara,
preda mnom sva ustreperi, ali već za mnom umire,
a istkana je od mora, i sva je od nebeskog žara.
Izdignem ruku ka nebu - u tavnom srcu svemira
novoizniklo sazvežđe od moje šake zablista.
Oslonim li se na stablo, zapitam se pun nemira
da l krošnja mog krvotoka il srebrom maslina lista.
Ko kuca? Je li to damar u grani jesenjeg zrenja,
il moje udara srce, već ludo od uzbuđenja?
Pa ridaj da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
I vidim da, osim mene, svuda zare iz polutame
dozivi, bilje i stenje, i luče svetlost ko u snu.
I plime morske promatram kako se varniče same
i dime sumpornim sjajem kad međe kopna zapljusnu.
Sve što se napilo sunca - rasipa zračenja noću.
Glas prhne, a za njim sjaji, još dugo, drhtava struna.
Kroz lišće mraka bukti po grumen Sunca u voću,
a mesto Meseca greje svakog drveta kruna.
Negdašnja sazvežđa više s neba dažditi neće,
al druga, okolo mene, sada nad zemljom lete:
iz tame smokve i nara zvezdano kolo uzleće
i mladu Putanju Mlečnu maslina od granja plete.
Varnicu hvatam u letu, sav skrhan s nepoverenja:
svitac mi na dlanu gori. Ne, neću ja snoviđenja!
Zastrepi da ti dan ovaj ne ode u priviđenja!
Kamen li dohvatim rukom - iskra u njemu sneva,
i tinja u svakom cvetu po jedan ugarak skriven.
Žut odsjaj ilinskih munja u grudima mi još ševa
i sav sam od mesečine i sav od sunca saliven.
I vidim: gube se međe između noći i dneva,
Moj život, zvezde i bilja prominu u magnovenju,
al istrajaću sve dotle dok sjaj iz mene izgreva
da opet prigrlim Sunce pri njegovome rođenju.
Ja ću ga čekati mirno da put prevali do mene,
no ako mi pre te zore crn dvojnik Sunčev zasja,
pašću u njegovoj senci pod kojom sve mre i svene,
al umiranje će moje i njegov mrak da obasja.
Pa zato ne strepim više od potpunog uništenja,
jer mojim prestankom zračim i Sunčev dvojnik se menja
...I pevam da mi čas ovaj ne ode u priviđenja.
