Da li je ljubav umeće?
Ako jeste, ona zahteva znanje i trud. Ili je ljubav prijatno osećanje koje je stvar slučaja, nešto što nam se „dogodi" ako lmamo sreće?
Ljubav je delatnost, a ne pasivni afekat, ona je „istrajavanje", a ne „zaljubljivanje". Delatni karakter ljubavi najuopštenije se može opisati tvrdnjom da je ljubav prvenstveno davanje, a ne primanje.
Infantilna ljubav sledi princip: Volim, jer sam voljen. Zrela ljubav sledi princip: Voljen sam, jer volim. Nezrela ljubav kaže: Volim te, jer si mi potreban. Zrela ljubav kaže: Potreban si mi jer te volim.
Kad bismo dublje poznavali drugu osobu, kad bi čovek mogao iskusiti beskonačnost njene ličnosti – druga osoba nam nikada ne bi bila tako bliska – i čudo savladavanja barijera moglo bi se odvijati svaki dan iznova. Ali mnogi ljudi brzo istraže i iscrpe, kako svoju sopstvenu, tako i drugu ličnost.
Što se tiče umeća ljubavi, znači da svako ko teži da postane majstor u tom umeću, mora započeti s discipline, koncentracije i strpljenja u toku svake faze svoga života.
Ljubav je delatna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Tamo gde nema ove delatne zainteresovanosti, nema ni ljubavi.
Ko ništa ne zna, ništa ne voli. Ko ništa ne ume, ništa ne razume. Ko ništa ne razume, bezvredan je. Ali, onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi...Više se voli ono o čemu se više zna.. Ko god zamišlja da sve voće sazreva u isto vreme kad i jagode, ne zna ništa o grožđu.
Paracelsus
Nema skoro nijedne delatnosti, nijednog poduhvata koji, kao ljubav, započinju sa tako ogromnim nadama i očekivanjima, a ipak se po pravilu završavaju neuspehom. Da je ovo slučaj sa bilo kojom drugom delatnošću, ljudi bi bili zainteresovani da saznaju razloge neuspeha i da nauče kako bi to moglo bolje da se radi — ili bi odustali od takve delatnosti. Pošto je u slučaju ljubavi ovo poslednje nemoguće, izgleda da postoji samo jedan pravi način da se prevaziđe neuspeh u ljubavi — da se ispitaju razlozi ovog neuspeha i da se nastavi sa proučavanjem smisla ljubavi.
Čovek, bilo kog doba i kulture, suočava se sa rešenjem jednog te istog pitanja: to je pitanje kako da prevlada odvojenost, kako da dostigne jedinstvo, kako da prevaziđe svoj sopstveni individualni život i pronađe sklad. Pitanje je isto za primitivnog pećinskog čoveka, za nomada koji čuva svoja stada, za egipatskog seljaka, za feničanskog trgovca, rimskog vojnika, srednjovekovnog kaluđera, japanskog samuraja, savremenog službenika i fabričkog radnika. Pitanje je isto, jer potiče iz istog izvora: ljudske situacije, uslova ljudske egzistencije. Odgovori su razni. Odgovor na ovo pitanje može da bude obožavanje životinja, ljudska požrtvovanost ili vojno osvajanje, ogrezlost u raskoši, asketsko odricanje, opsesivni rad, umetnčko stvaralaštvo, ljubav prema bogu i ljubav prema čoveku.
Seksualni čin bez ljubavi nikad ne premošćuje provaliju između dva ljudska bića, sem na trenutak.
Erotska ljubav je drugačija od ovih oblika ljubavi; ona je žudnja za potpunim stapanjem, za sjedinjavanjem sa drugom osobom. Po svojoj prirodi ona je isključiva, a ne univerzalna; od svih ljubavi koje postoje ona je možda najvarljiviji oblik.
Ljubav nije rezultat odgovarajućeg seksualnog zadovoljenja, već je seksualno slaganje — čak i poznavanje takozvane seksualne tehnike — rezultat ljubavi.
Zrela ljubav je sjedinjenje pod uslovom očuvanja sopstvenog inte-griteta, sopstvene individualnosti. Ljubav je delatna moć čoveka, moć koja ruši zidove koji ga razdvajaju od bližnjih, koja ga ujedinjuje sa drugima; ljubav mu omogućava da prevaziđe osećaj izolacije i izdvojenosti, a ipak mu dopušta da bude svoj, da zadrži svoj integritet. U ljubavi se događa paradoks da dva bića postaju jedno, a ipak ostaju dva.
Nije bogat onaj ko mnogo ima, već onaj ko mnogo daje.
Delatni karakter ljubavi se ogleda i u činjenici da ona uvek sadrži izvesne osnovne elemente koji su zajednički svim oblicima ljubavi. To su briga, odgovornost, poštovanje i znanje.
Od rođenja do smrti, od ponedeljka do ponedeljka, od jutra do večeri, sve delatnosti su rutinizovane i ste-reotipne. Kako da čovek, uhvaćen u ovu mrežu rutine, ne zaboravi da je čovek, jedinstveno biće, kome je data samo ova jedina prilika da živi, sa nadama i razočaranjima, sa tugom i strahom, sa čežnjom za ljubavlju i užasom pred ništavilom i izdvojenošću?
O roditeljima i deci
Očevu ljubav bi trebalo da vode principi i očekivanja; da se zasniva na strpljenju i toleranciji umesto na zastrašivanju i autoritarnosti. Ona bi dete koje raste sve više osposobljavala i konačno mu dopustila da, oslobodivši se očevog autoriteta, sam postane autoritet.
lzvesne vrste neuroza, kao opsesivna neuroza, razvijaju se pre na osnovu jednostrane vezanosti za oca, dok su druge kao histerija, alkoholizam, nemogućnost da se potvrdimo i realistički pristupimo životu, kao i depresije, rezultati vezanosti za majku.
Majka mora ne samo da toleriše, već i da želi i podrži odvajanje deteta. Tek u ovoj fazi majčinska ljubav postaje tako težak zadatak koji zahteva nesebičnost, sposobnost da se da sve, ne tražeći ništa za uzvrat, sem sreće voljenog deteta.
Ako neko ima priliku da prouči uticaj majke koja sebe istinski voli, može videti da, u sticanju iskustva šta je ljubav, radost i sreća za dete nije ništa poučnije od majke koja voli i sebe. Te se ideje o ljubavi prema sebi najbolje mogu sažeti citatom Majstera Ekharta:
Ako voliš sebe, voliš i druge kao sebe.
Ljubav prema Bogu
Specifično tumačenje Boga zavisi od toga šta je za nekoga najviše dobro. Da bi razumeli pojam Boga, moramo zato da krenemo od analize karakteme strukture osobe koja veruje u Boga.
Ukoliko je Bog otac, ja sam dete.. Još uvek očekujem, kao dete, da postoji otac koji me spasava, koji me nadgleda, koji me kažnjava, otac koji me voli kad sam poslušan, koji je ponosan zbog mog uspeha i ljut zbog moje neposlušnosti.
Jedno je sigurno: priroda njegove ljubavi prema bogu odgovara prirodi njegove ljubavi prema čoveku, štaviše, stvarni kvalitet njegove ljubavi prema bogu i čoveku često je nesvestan, prekriven i racionalizovan zrelijom misli o kvalitetu njegove ljubavi. Ljubav prema čoveku, štaviše, mada direktno ugrađena u odnos prema porodici, u krajnjoj analizi je određena strukturom društva u kome živi.
Ako čovek ne zna da sve ima svoje vreme, pa želi da stvar ubrza, on neće nikada uspeti u koncentraciji — niti u umeću ljubavi. Da bi se stekla predstava o tome šta je strpljenje, treba samo posmatrati dete koje uči da hoda. Ono pada, i pada i ponovo pada, a ipak i dalje pokušava, popravlja se, sve dok jednog dana ne počne da hoda bez padanja. Šta bi sve odrastao čovek mogao da postigne kad bi, u poslovima koji su mu važni, imao detinje strpljenje i njegovu koncentraciju.
