"Ako postoji tekst koji u tolikoj meri odražava sve što je ovaj izuzetno plodotvoran pisac do sada napisao (stotinak naslova), onda je to Popodne pisca."
Nije li taj strah od zastoja, od onog Ne-moći-dalje, od onog Morati-prekinuti, zauvek, nije li ta prestravljenost postojala sveg života, i ne samo u slučaju Pisanja nego i svih drugih poduhvata: Života, Učenja, Sudelovanja - uopšte, svega neophodnog da se istraje u nečemu?
Nije li bilo očigledno da su gotovo samo trenuci pisanja mogli da mu na takav način otvore granice mesta u kome je stanovao? Malo je onda postalo Veliko; imena su prestala da važe; svetao pesak tu u pukotinama kamenova trotoarskog ivičnjaka, obronak dine; jedna izbledela travčica tamo, deo savane.
Delo, tako je on mislio, beše nešto u čemu materijal nije bio gotovo ništa, a sklop takoreći sve; nešto što se pokretalo u stanju mirovanja, bez posebnog točka zamajca; u čemu su svi elementi jedni druge držali u stanju neke neodređenosti; nešto otvoreno, svakome pristupačno, nepotrošno.
Tu, na vodi, nadolazeći talasi prenosili su na njega svoju snagu. Pisca obuze čežnja (ta reč je, dakle, posle svih tih decenija, još uvek važila) za ponovnim životom po svetskim metropolama u kojima je, iako najradije sam usput, poznavao tu i tamo u kvartovima centra grada ili na periferiji neke koji su kao i on, svako na svoj način, bili opsednuti istim pitanjima i predani istim stvarima; nije on želeo da upozna slične nego samo da sa njima deli tlo pod nogama, vetar, vreme, svitanje dana i spuštanje večeri.
Čudno kako je posle svih tih decenija još uvek mogao lako da bude izbačen iz ravnoteže, kako je, posle tako dugog, često i oduševljavajućeg rada u kome je izgarao za delima, još uvek živeo bez izvesnosti. I opet jedno od njegovih zaricanja: do kraja sadašnjeg rada, promeniti tok popodneva! Dotada ne otvoriti više ni jedne novine, i izbegavati tu ulicu, uopšte, centar grada. Pravac napolje, na periferiju, tamo mi je mesto! Ili zašto ne kući i ostati u sobi, gde je i pripadao i gde nije osećao ni glad, ni žeđ, ni potrebu za društvom - tamo je mogao da bude hranjen, pojen i postavljen u povorku prolaznika već samo udubljivanjem, opažanjem i zapisivanjem?
Nije li on oduvek više spoznavao Slućenjem nego saznanjem doslovce? O, ostanite, vi, sveta Slućenja.
Činilo mu se posle da je već dovoljno doživeo za taj dan - da se obezbedio za sutra. Nije mu više bilo potrebno ništa dodatno: ni pogled ni razgovor niti nekakva novost. Samo se još odmoriti, sklopiti oči, ne čuti ništa; ne preduzeti ništa više do udisanje i izdisanje.
Sve što je povremeno, u krhotinama, govorio je, uopšte nije više bila planirana celina.
Treba samo da duneš u šaku, i stvar će već krenuti!
I, pogledaj, prijatelju: ta čuda koja dožvljavam odmah i ostaju - sada ne više u ulozi Jedinog. Još uvek je dovoljna jedna prava reč da moj otežali hod, i pored starosti, pređe u trčanje!
Da umrem za pisaćim stolom, to želim tek otkako sam prevodilac.
Iako je čovek pred njim, glave koja se klatila, delovao žurno, njegova Senka pratilja morala se, iako je već išla usporeno, stalno naglo zaustavljati: ne samo da je starac išao u cik-cak, kao da je bio pijan, nego se svakih par koraka i zaustavljao da bi prebacio u drugu ruku tašnu sa rukopisom prevoda, ili čak da bi je odložio. Zapravo, to i nije bila tašna, nego pre široka, pravougaona pletena kotarica sa jednom ručkom i crnim kožnim poklopcem koji je pod svakom lampom zasjao smolasto. Šta je to moglo biti u njoj tako teško? - I Posmatraču se sada korpa učini kao kovčeg u kome se nekada novorođeni Mojsije pustio niz reku Nil, u nadi da će se spasti od potere. Sve do hotelskih vrata Pisac je bio u stanju da vidi samo još tu korpu koja je plutala i ljuljala se, i skrivala dojenče, na putu ka faraonovoj kćeri.
Čudio se samom sebi; sasvim blizu davno zaboravljene jeze.
„...sve je tu, a ja nisam ništa“
Gete, Torkvato Taso
