Priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu - ili sa pričom ili sa istinom.
Mi - Redžep Zmija, Goran Krpelj, Miša Vrabac i ja, Tigar - mi smo bili porodica o kojoj je Dimitrije Rakun brinuo i koju je štitio od nevolja spoljnog sveta. Očigledno je svako od nas u toj menažeriji igrao neku igru, a možda i dve, što je stvaralo gustu mrežu međusobnih odnosa, od kojih su neki bili privlačni a neki krajnje odbojni. Ponekad sam zamišljao klizalište ispred kojeg stojimo svi mi na drhtavim nogama i spremamo se da prvi put u životu kročimo na led... Svi su se plašili Dimitrija Donkića, ali niko kao ja. Toliko je bio velik taj strah da mi se činilo kao da sam deset kila teži..
Pamćenje, s druge strane, strepi od vremena i čini sve što može da bi mu umaklo, što je zapravo smešno, jer niko ne može od njega da pobegne.
U tome se i sastoji vrlina utehe, u tom pružanju nade, u uspostavljanju nove vere.
Sećam se sasvim malog broja detalja tog događaja. Valjda se na taj način naša svest brani od negativnog uticaja loših uspomena i ne dozvoljava im da haraju našim telom i našom dušom. Negde u nama mora da postoji zvaničan cenzor sa zadatkom da kontroliše važnost i valjanost podataka koji se obrušavaju na nas u svakom trenutku. Život je, sada to znam, samo dugačak niz provera naših telesnih i mentalnih senzora, odnosno onih tačaka koje određuju naše mesto u prostoru u kojem prebivamo.
Sa prošlošću, međutim, čovek nikada ne sme da bude siguran. Ona nije, ubeđen sam, tako nepromenljiva kao što se često čuje, već se rado, mada u krajnje svedenom obliku, menja i tako utiče na nečiju sadašnjost i budućnost.
Nekada smo samo nevoljni saučesnici koje stihija nosi putem koji ona bira i na kojem se od nas ništa posebno ne očekuje . Međutim, suština se nalazila u rukama onih koji su kontrolisali navodnu stihiju. Sve se može namestiti tako da nekome deluje kao slučajnost a nekom drugom kao neminovnost unapred određene sudbine.
Svaki usamljenik ipak nekad poželi da nije sam i priželjkuje da mu se reci prevrću preko jezika. Govor nam je potreban koliko i vazduh koji udišemo, jer se govorom oslobađamo pritiska nerealizovanih misli, priča i rečenica. Ćutanje može da ubije — i onoga koji ćuti, kao i onoga koji sluša.
Veruj da ćeš biti neranljiv i takav ćeš biti. Sve je, dakle, stvar volje. I verovatno jeste, bar do trenutka dok ti neko stvarno ne mahne nožem ispred lica.
Nepostojanost je ponekad najveća postojanost.
Ako se nešto zaboravi, ono onda više ne postoji.
Najlepši su oni gradovi u kojima čovek može da se sakrije u svakom trenutku.
Priče postoje samo tamo gde ima više od jednog svedoka, jer istina mora uvek da ima bar dva lica. Ukoliko ima samo jedno, onda nešto nije u redu - ili sa pričom ili sa istinom.
Čovek se od svega može umoriti, pa zašto onda ne bi i od sebe?
Tragedije uvek imaju isti sadržaj; komedije se razlikuju.
Nema dobrih grešaka.
Ono što vidimo u daljini uvek pruža više nade nego ono što nam je nadohvat ruke, tačno ispred nas.
Nikad ne reci nikad, jer nikada ne znaš kada ti nikad može zatrebati.
Kao što se naši životi razlikuju, tako se i naša umiranja razlikuju. Svako umire za sebe, kao što se svako rađa za sebe. Istina, za rađanje su nam potrebni drugi, a u smrti je svako sam za sebe, čak i kada su u pitanju kolektivna ubistva ili samoubistva. Ništa se neće promeniti ako vas u času umiranja za ruku drži sveštenik, rabin, žena ili sin, kao što se ništa neće promeniti ukoliko vam poslednje reči na usnama budu zavet jednom od bogova, pružanje oproštaja ili priznanje krivice. Kada poslednji put budete sklopili kapke na očima (ili vam to uradi neko drugi, što je svejedno), vi krećete na daleki put stazom kojom niko pre vas nije nikada kročio. Slutim da se neki putevi katkad ukrštaju, ali to je samo mali predah od samoće, jer ubrzo će se te zapetljane staze ponovo raspetljati i svako će na kraju ostati sam na svom uskom putu koji vodi u večnost.
