Volim kišu...
I
"Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi,-
reci, dal' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela.
Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dana koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš -seća
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
II
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'о
beskrajno mnogo,o kako mnogo
sa reč ili dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'о
katkad surovo, katkad meko
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim,a znam više
nego pre;
već sad mi reći ne bi mog'о
onako dosta,onako mnogo
sa reč ili dve.
I kad bi danas pršao meni
i hteo reči davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'о
bila je laž.
III
O, kad bi znao ti kako je meni
što neću više smeti
ni u proleće, kad trava zeleni,
ni kada cveta leti,
doći ti sutonom,dok tuga raste.
O, kad bi znao ti kako je duši
kad zadnje drveće mre
i zadnje lišće žalosno pevuši,
što neće moći kao pre,
reći ti svoje jesenje plašnje.
O, kad bi znao ti šta srce skriva
kad oko zalud traži.
O, kad bi znao ti kako jednolik biva,
bez boje i bez draži,
svaki dan kada te videla nisam..."
Nadežda Petrović
