PUKOTINA IMA SVAKI ŽIVOT
Pukotinā ima svaki život,
Kroz koje bližnji radoznalo zure
Motreći naše dane što se žure.
I tako ništa nije posve naše:
Mi srčemo taj život kao vino
Iz tuđom rukom uprljane čaše.
Al ko je ćudi gadljive i stidljiv,
Kako bi htio zastrti ta okna
Na svojoj duši, i biti nevidljiv –
Pa da mu posve mirno bude lice,
Ko pusto polje ispod koga teku
Nečujno vali jedne ponornice.
ПОВРАТАК
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав
Десити-велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.
У мору живота што вјечито кипи,
Шта вечито испарава,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.
Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!
Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свести колико нас вежу
Неки стари ланци
Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
