Irvin David Yalom: Kad je Niče plakao

Pravo blago psihoanalize.

Moj teret je ogroman. Radim za njegovu slobodu. I za svoju. Ja svoj jad razumem i prihvatam. Ipak, znam kako je biti opsednut onom koju voliš i mrziš!

Koliko sam od života propustio, samo zbog toga što nisam uspijevao da gledam? Ili sam gledao, a nisam video?”

Nismo li mi jedine životinje koje crvene?

Sa kojih smo se to zvezda spustili da bismo se ovde sreli?

***

Imam crne periode. Ko je bez njih?! Ali oni nemaju mene. Oni ne dolaze od moje bolesti već od mog bića. Može se reći da imam hrabrosti da ih imam.

Nije istina ta koja je sveta - već traganje za sopstvenom istinom! Može li biti svetijeg čina od samoispitivanja? Neki kažu da je moje filozofsko delo izgrađeno na pesku, da se moji pogledi neprestano menjaju. No, jedna od mojih granitnih rečenica glasi: ’Postani ono što jesi.’ A kako da neko otkrije ko je i šta je bez istine?

„A moj jutrošnji pacijent? Koji raspon izbora on ima? Možda verovanje u Boga jeste njegov izbor!” „To nije izbor za čoveka. To nije ljudski izbor već je hvatanje za iluziju van nas samih. Takav izbor, izbor nečeg drugog, nečeg natprirodnog uvek oduzima snagu. Uvek čoveka čini manjim nego što on jeste. Ja volim ono što nas čini višim nego što jesmo!”

Nada je od svih zala najgore zato što prolongira mučenje.

***

Kakva je korist knjige koja nas ne uznosi iznad svih knjiga.

Šta je pečat postignute slobode? - Ne stideti se pred samim sobom.

***

U mozgu  mora  da postoji skladište kompleksnih misli, s one strane svesti, spremnih da se u svakom trenutku postroje i umarširaju na pozornicu svesnog mišljenja. I nisu samo misli u tom skladištu nesvesnog, već isto tako i osećanja.

Koja beše Ničeova „granitna rečenica”? 
Postani ono što jesi! 
Ali ko sam ja?

Misli su senke naših osećanja - uvek mračnije, praznije i prostije. Danas niko ne umire od fatalnih istina - previše je protivotrova. 

Kao što su kosti, meso, utroba i krvni sudovi obmotani kožom koja pogled na čoveka čini podnošljivim, tako su nemir i strast obavijeni taštinom; to je koža duše.

Lagati sebe? Kako sebe lagati? Ko je lažljivac? A ko slagani?

Postojalo je vreme u našim životima kada smo bili toliko bliski da je izgledalo kao da ništa ne može zasmetati našem prijateljstvu i bratskom odnosu, i samo nas je mali most razdvajao. Baš kad si hteo da kročiš na njega, pitao sam te: „Hoćeš li da pređeš do mene?” - Istog trenutka ti to više nisi želeo; i kad sam te ponovo pitao, ćutao si. Od tada su se između nas isprečile planine i nabujale reke i sve što nas razdvaja i otuđuje, pa čak i da smo željeli da se sretnemo, to ne bismo mogli. Ali sad kad razmišljaš o tom malom mostu reči te izdaju i ti jecaš i čudiš se.

***

Otkrivati sebe drugome je uvod u izdaju, a od izdaje se razboli, zar ne?

Slušam. Ponekad bolje vidim zatvorenih očiju.  

Moje pisanje uspešno je ne zato što sam inteligentan ili obrazovan; ne, to je zbog toga što imam smelosti, volje, da se odvojim od utehe stada i da se suočim sa snažnim i zlim težnjama. Ispitivanje i nauka počinju sa neverovanjem. A neverovanje je suštinski stresno! Samo su snažni u stanju da ga podnesu. Znate li šta je pravo pitanje za jednog mislioca? Pravo pitanje je: koliku količinu istine mogu da podnesem? 

***

Često se pitam zašto strahovi vladaju noću. Mrak ne rađa strahove; oni su zapravo kao zvezde - uvek prisutni, ali zaklonjeni blistavim sjajem dnevnog svetla.

Hoćete da letite, ali letenje ne možete započeti letenjem. Prvo Vas moram naučiti da hodate, a prvi korak u učenju hodanja jeste da shvatite da onog ko ne sluša samog sebe vode drugi. Lakše je, daleko lakše,slušati druge nego vladati sobom.

Postoji jedna bazična podela ljudskih puteva: oni koji žele duševni mir i sreću moraju da veruju i da prihvate veru, dok oni koji žele da slede istinu moraju da se odreknu tog mira i svoje živote posvete istraživanju.  

Drvo zahteva olujno vreme ako hoće da dostigne ponosnu visinu.  

Uzmimo neko udaljeno mesto, možda vrh planine, i posmatrajmo ga zajedno. Tamo,daleko, još dalje, vidimo čoveka, čoveka inteligentnog i senzitivnog duha. Posmatrajmo ga. Možda se on jednom duboko zagledao u užas sopstvene egzistencije. Možda je previše vidio!Možda je susreo nagrizajuće ralje vremena, ili sopstvenu ništavnost - to da je puka čestica - ili prolaznost i slučajnost. Njegov strah je bio sirov i užasan do dana kada je otkrio da žudnja ublažava strah. Otuda je primio žudnju u svoj duh, a žudnja, brutalni takmac, uskoro je izgurala sve ostale misli. A žudnja ne misli; ona čezne, ona se usredsređuje. 

Za filozofa je ponekad gore da ga razumeju nego da ga pogrešno razumeju.  

Oni koji vole istinu ne plaše uzburkane ili prljave vode. Ono čega se mi plašimo je plitka voda!  

Strast prema Berti nije prirodna - ona je natprirodna, znam - treba mi čarolija - i strast - ne može se živeti bez čarolije. Život bez strasti - ko može da živi takav život? Možete li Vi? Može li iko?”

Ne volim opasnost! Ako je nešto privlačno, to nije opasnost - mislim da je privlačno bekstvo, ne od opasnosti već od sigurnosti. Moguće da sam živio suviše bezbedno. Živeti bezbedno jeste opasno. Opasno i smrtonosno. Moćna misao.

Najpoželjnija žena najviše zastrašuje. Naravno, ne zbog onoga što ona jeste, već zbog onoga što mi od nje pravimo. Baš tužno!
Tužno za ženu koju nikad ne upoznamo, a isto tako tužno i za muškarca.

Uvek sam verovao, da smo više zaljubljeni u želju nego u ono što želimo. 

Čudna ljubav: oboje se grejemo na suncu čarolije onog drugog.

Postoji li možda tako nešto kao što je aktivno zaboravljanje - zaboravljanje nečega ne zato što je nevažno, već zato što je isuviše važno?

Ona je bekstvo, opasno bekstvo, bekstvo od opasnosti bezbednog života. A isto tako i strast i misterija i čarolija. Ona je veliki oslobodilac koji nosi izbavljenje od smrtne kazne. Ona ima nadljudske moći; ona je kolevka života, velika majka ispovednica: oprašta sve što je divlje i bestijalno u njemu. Omogućuje mu sigurnu pobedu nad svim takmacima, sa trajnom ljubavlju, večnim prijateljstvom i beskonačnim postojanjem u njenim snovima. Ona je štit od zuba vremena, nudi spas od ponora iznutra, sigurnost od ponoru ispod.

Mi sumnjičavci moramo biti oprezni. I jaki. Religiozni poriv je opak. Da li je moj poziv da budem sveštenik skeptika? Treba li da se potrošim otkrivajući i uništavajući religiozne želje, ma kako da su skrivene? Neprijatelj je užasan; plamen verovanja neprekidno se hrani strahom od smrti, zaborava i besmisla.

Život - bljesak između dve identične praznine, tame pre rođenja i one posle smrti. Život - bljesak između dve praznine. Nije li čudno koliko smo preokupirani drugom prazninom, a nikad ne razmišljamo o prvoj?”

Sanjam o ljubavi koja je više od žudnje dve osobe da jedna drugu poseduju. Jednom, ne tako davno, pomislio sam da sam je našao. Ali pogrešio sam.
Maštam o ljubavi u kojoj dvoje ljudi gaji zajedničku strast traganja za nekom višom istinom. Možda ne treba to da zovem ljubavlju. Možda je pravo ime za to prijateljstvo.”

Rosa najviše pada onda kada je noć najmirnija.

Ne stvaraj decu dok nisi spreman da budeš stvaralac i da izrodiš stvaraoce. Pogrešno je stvarati decu iz potrebe, koristiti ih da olakšaš samoću, da reprodukujući svoju kopiju obezbediš svrhu u životu. I isto tako je pogrešno da, sejući seme u budućnost, težiš besmrtnosti - kao da sperma može da sadrži tvoju svest!

Dužnost, ispravnost, vernost, nesebičnost, ljubaznost - ovo su narkotici za uljuljkivanje u san. San tako dubok da se iz njega budimo, ako do toga ikada dođe, tek na samom kraju života. A i tada samo da bismo shvatili da nikad nismo stvarno živeli.

Ključ dobrog življenja je prvo želeti ono što je nužno, a onda voleti ono što se želelo. 

Amor fati - voli svoju sudbinu.

Исидора Секулић

Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.

ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ

Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.

Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.

Шабац (1912)

***

Мистерији путовања и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: „…а што називамо резултатима само су почеци.“ То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена „стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ни једна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највећа тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкришљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.

МИСТЕРИЈ ПУТА И СТАЗЕ

***

Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.

Скоро све, можда све у човеку може из воље родити се, и произићи, само љубав не. Ко љубав има, има облик живота, има позив и циљ. Ко љубави нема, као уклет је, ма шта друго имао. То проклетство, осећање тог проклетства, реалност је. Реалност је појединих личних живота и реалност је читавих историјских епоха, кад се у свеопштем животу осећа суха болест.

Пусти добро дело низ воду, а ти пођи уз воду, добро дело ће те стићи. Пословица 

Борислав Пекић - Сабрана писма из туђине

Компромис

Тога дана време је било енглеско. И било је и није било хладно. И падала је киша, и није. Ветра није било, иако је дувало. Небом се вукла бледа мрља коју медитерански мегаломани зову сунцем и за коју се на Континенту тврди да је округло, жуто и врело. Под њим је све изгледало делимично. Делимично јасно и нејасно, видљиво и невидљиво, лепо и ружно. И људи су изгледали као генетички експерименат на пола пута између успеха и неуспеха; ни сасвим мртви, ни потпуно живи. Изашао сам из куће између један и два. Нисам био одевен ни добро ни рђаво. Нисам се осећао најбоље али ми ни лоше није било.

Све, дакле, као што је ред у земљи која је измислила компромис да би под његовом заштитом неговала своје једностраности, крајности и непомирљивости.

Датум настанка компромиса није познат. Тврди се да је човек златна средина између божанства и животиње, и да је то први успели компромис из којег су произашли сви остали. Како су Енглези настали, нешто је јасније: као симбиотички компромис непријатељских племена која су прелазила Канал, течни кормпромис између мора и реке. Енглеска историја и сама је компромис између жудње да се у њој уопште не буде, и нужде да се њоме влада. Геополитички између воде и копна, Британце је срце вукло водама Запада, разум земљама Истока, а остали су на средини – у води, но близу копна.
…..
Начелно, компромис означава средње решење од два могућа и махом боља. Равнотежу између крајњих могућности и ограничених услова да се оне постигну. У историји је то покушај да се побеђена страна задовољи осећањем да јој није отето све што се могло. У философији је то често истина која најбезболније уједињује све наше зблуде, а у науци начин да се од неке загонетке направи одгонетка која ће опет једном постати загонетна. Али, ма како бибилијски презирали копромисе, због којих ништа није ни вруће ни хладно, већ је све отужно млако, без њих цивилизован живот није могућ. Без извенсих компромса ни улицом не бисмо могли проћи. Сви би, наиме, држали да је улица само њихова.
…..
Компромис, као и сваки хибрид, саздан од разних па и противречних тенденција, никад, наравно, не изгледа нарочито привлачно. Нипошто лепо као чисти облици крајности, од којих је, силом прилика и разума, склопљен. Напротив, често изгледа наказно, као недоношче својих крајности. Али, погледамо ли историју, видећмо парадокс: ружно је све што је од лепих, чистих крајности саздано, а ружни компромиси чине њен лепши део.
Да, неугледни, наказни, ружни компромиси. А од историје се не иште да буде лепа него подношљива.

Borislav Pekić - O čoveku, sumnji, istini …

„Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.” (Besnilo)

„Kad čovek ostane u mraku, ne tražite onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću…” (Besnilo)

„Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.” (Život na ledu)

„Biti u većini znači biti načelno privilegovan, a svaka privilegija na izvestan način ograničava našu slobodnu volju, čini je često dugom neupotrebom i neupotrebljivom, jer ako je čovek u većini, ako je čovek u saglasnosti sa većinom stvari koje ga okružuju, onda on i nema potrebe da bira ili svaki izbor je već zapravo dat, i njegova volja rđa. Pravi znak snage jednog uverenja nije otpor manjini, nego otpor većini. Naravno to time uverenje ne čini ispravnim, ono ga samo čini snažnim. Ljudi daju za pravo samo onim iskustvima koja potvrđuju njihova.” (Život na ledu)

„Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi…Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu kulturu, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.”  (Tamo gde loze plaču)

„Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. (…) Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo. Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.” (Zlatno runo)

„Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje…Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena….Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.” (Rađanje Atlantide)

„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.” (Zlatno runo)

„Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija. Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.” (Rađanje Atlantide)

„Da bi neko postao zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju.” (Besnilo)

„Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali….Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi….Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema….Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.” (Stope u pesku)

„Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament … Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata.” (Zlatno runo)

„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?” (Zlatno runo)

„Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.” (Zlatno runo)

„Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina…” (Život na ledu)

„Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.” (Život na ledu)

„Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.” (Kako upokojiti vampira)

„Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, i da će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni. U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli. Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno. Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati. Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.” (Sabrana pisma iz tuđine)

„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.” (Život na ledu)

„Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć… Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.” (Atlantida)

IZVOR:PISMENICA