Воља и тежња су аристократске силе душе; пркос је јетки и жучни супстрат срца које је материја, које воли и мрзи, ствара и руши јер хоће што хоће и мора што мора.
ЗАПИСИ О МОМЕ НАРОДУ
Одиста, кад би наша воља могла толико хтети колко наше силе могу дати, победе би наше биле сјајније и чешће. Кад би наша воља увек могла да буде пркосни бунтовник који у бури налази покој и задовољство, не бисмо били кукавице које проблем горке чаше решавају: или ме мимоиђи или да те мимођем.
Кад друкчије не иде, пркосом ћемо разбити бесмислену судбину, пркосом ћемо направити велику судбину, пркосом ћемо победити, пркосом ћемо снове остварити.
Шабац (1912)
***
Мистерији путовања и стаза је велики; највећи. Све животно кретање дешава се по хоризонталним путевима пред нама; све духовно кретање по вертикалним путевима над нама. Великим делом, човеку није дато да бира пут, него само да суђени пут прими и заволи. А и кад привидно бира пут, отискује се стварно у незнано и тајанствено. Куда води изабрани пут? У резултат? Платон је записао: „…а што називамо резултатима само су почеци.“ То јест, символи за нове путоказе и путеве. Нема познатог пута, истог пута. Она чувена „стазица између села и гробља“, којом сви морају, није ли она ни једна, ни иста. За неке је дуга предуга, за неке кратка, немилосрдно кратка. За неке значи напредак и раст, за неке сушу и вењење. На путићу од села до гробља исписане су све људске судбине, од којих две нису исте. Зато што путеви крију највећа тајне, зато тако ужасно ћуте. С обе стране пута њиве пуцкетају, воћњаци ћућоре, шуме, хује и пошкришљују, али пут је заковано нем, запечаћено нем.
МИСТЕРИЈ ПУТА И СТАЗЕ
***
Праштање је висок степен врлине. То није помирење завађених, то је самопрегорење униженог и увређеног. Праштање је велики морални задатак сав на једној страни. Прашта онај који прашта без спољне церемоније мирења, без сатисфакције; прашта безусловно, не чекајући реакцију увредиоца. Ретко бива тако.
Скоро све, можда све у човеку може из воље родити се, и произићи, само љубав не. Ко љубав има, има облик живота, има позив и циљ. Ко љубави нема, као уклет је, ма шта друго имао. То проклетство, осећање тог проклетства, реалност је. Реалност је појединих личних живота и реалност је читавих историјских епоха, кад се у свеопштем животу осећа суха болест.
