Разговор с песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: „Порекло наде“ и „Ватра и ниста“, разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960. )
Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.
Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.“ Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“
Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957.) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?
Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.
Питање: Која је то реч?
Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.
Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?
Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.
Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?
Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.
Питање: Ваша омиљена пословица?
Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.“
Питање: Шта мислите о времену-судији?
Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.
Питање: Кажите један свој стих…
Бранко Миљковић: Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.
***
Поезија не сме бити заслепљена истином као својим садржајем. Јер песма не казује истину; она је слути. Тиме што је слути, она је жели изван себе, а не у себи. Циљ не може бити „овде“ већ „тамо“ јер претпоставља тежњу. Оно што песма хоће да каже, мора да буде оно што песма тражи, оно што се у њој самој изгубило. Песма је заборав и од заборава. Она не казује садржај, већ мутно досеже.
***
Где је почетак заборава? Тамо где стварност више није кадра да говори сама о себи језиком непосредности, тамо где се она преобратила у празнину јер се не може изрећи, јер саму себе себи више не може дозвати по имену. Треба именовати ту празнину да би се указао свет, да би се помериле воде, да би се згуснуо ваздух да би се родио камен, да би најзад из камена излетела.
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.
Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta…)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.
Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.
Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo.
Knjiga sadrži 26 pisama i 2 post scriptuma, dr fil. Konrada A. Rutkowskog, profesora srednjovekovne istorije na Univerzitetu Heidelberg, upućena docentu za istoriju XX veka g. Hilmaru Wagneru. valja imati u vidu da pisma sadrže pogled na istoriju Drugog svetskog rata, i istoriografsku nauku obrazovanog učesnika, čije duševno stanje, nažalost, nije uvek zadovoljavajuće.
***
Pisano je:
U početku beše REČ! Kako ću dalje? Zapeo sam već! Ne mogu reč visoko tako ceniti, Ja moram drugim nju zameniti, Ako sam pravog duha se nadisao.
Pisano je, dakle:
U početku beše SMISAO! Kod prvog reda dobro pazi. Da pero tvoje ne prenagli! Je 1’ smisao taj što dela i što stvara?
Treba da piše:
U početku beše SNAGA!’ Al’ i pri ovoj reči stajem, I dok je pišem već se kajem. Pomaže mi duh. Odjednom pišem smelo, Jer jasno vidim: ’U početku beše DELO!’“
Gete:Faust
***
Apelujem na tebe da, dok živim, mom otkriću ne daješ krila. Obećavam da pisma, uprkos ispovednom obliku, neće biti priča o naučniku koji je izgubio poverenje u svoje delo, u svrhu istoriografije, pa možda i same istorije nego o provincijskom ćati, koji je, zalutavši u nju, kao što neoprezan čovek upada u jamu iskopanu za druge, u toj istoriji neočekivano našao smisao i račun.
Nesreće se magnetski privlače, uzajamno dopunjuju i usavršavaju, kao tamnički dani blizanci što se u samrtničkoj disciplini vuku sa Istoka na Zapad, od večeri obnovljenih nada, ambicija i planova do otrežnjujuće i obeshrabrujuće zore.
Ni najbolji među nama nikad ne dospevaju dalje od manje-više savesne rekonstrukcije istorijskih činjenica. A istorijske su činjenice školjke iz kojih je vreme izvuklo biser. Uprkos najobilnijoj građi, mi nismo kadri da restaurišemo njihovu živu srž, već samo suvu i mrtvu ljušturu, ostavljajući izvan saznanja i osećanja sve što se stvarno zbivalo pod tim enigmatskim šiframa prošlosti, pa ma to imalo najsurovije oblike patnji, iskušenja i smrti, a što, tek sada uviđam, čini jedini relevantan sadržaj prave istorije koja nece biti nikada napisana...Agregatno stanje istorije je gasovito, nalik dimu, koji neprestano menja pojavu, i kad najzad uspemo da ga uočimo, ostavlja na našem saznanju jedva pokoju kapljicu istine.
Iza maglene busije prošlosti stoje naše uspomene kao krvožedni ratnici bez lica, u čije namere ne možemo pronići i čiji napad ne umemo zaustaviti.
Ponižavajuća je gorčina koju spoznamo kad se prenemo iz jedne stvarnosti, smatrane našom i od nas nerazlučivom, pa, našavši se u sasvim drugom, najčešće ružnom svetu, utvrdimo da smo godinama živeli u beskorisnom snu, da je naš život bio puka iluzija, a da je ovo, što nam se čini opakim snom, ona prava, punokrvna, propuštena stvarnost, iz koje smo kukavički izbegli, da je to živo, bolno i zamršeno gradivo istorije koja nikada neće biti napisana.
(Pukovnik)
Pola pobede ili poraza - zavisi s koje strane istragu posmatraš.
Policija se zasniva na veri u nemoguće. Credo quia absurdum je naša prva dogma. Ako ne verujemo da se na ovom svetu događa i nemoguće, promaći će nam i ono što je moguće.
Policija je, moj Rutkowski, dužna da bude kvasac, a ne usporivač narodnog vrenja. Samo se slabe policije ograničavaju na gušenje pobuna. Dobre su njihov katalizator, ferment, podstrekivač.
- Zar nama nije dosta pobuna, gospodine?
- Sve dok ima potencijalnih pobunjenika, pobuna nikad nije dosta. One su nam čak i neophodne. Držati revolt pod kontrolom, pa ga onda snažnim fermentom, nekom masovnom nepravdom, pretvoriti u otvorenu pobunu, u tome je poručniče sva naša umetnost. Njen najviši oblik je, naravno, pobuna čiji su lideri naši ljudi.
- Usuđujem se da primetim kako je takvo shvatanje prilično originalno.
- Hoćete da kažete - nemoralno?
- Otprilike.
Da li bi se, prema vašem mišljenju, potencijalni pobunjenik kad-tad pobunio?
- Držim da bi. Bar većina.
I sad, čega nemoralnog ima u tome ako mu pomognete da to i ostvari? Nepristrasno gledano, naš postupak je moralan. A ono što je nemoralno, to je vaše puritansko, licemerno opiranje da ga primenjujete..Ipak, vi ste dobar policajac, Rutkowski. Ali biste bili još bolji kad biste se prepustili prirodnim nagonima. A znate li zašto ste potencijalno dobar policajac Rutkowski? Zato što imate dušu. Jeste, Rutkowski, dušu.
- U tom slučaju, bilo bi pametnije da sam sveštenik.
- Sveštenik? Zašto baš sveštenik?
- Zbog duše, gospodine. Sa njom bih onda mogao da činim prave stvari.
- Glupost! Sa dušom se jedino u policiji mogu činiti prave stvari. U Crkvi ona je - pričesni dekor. Šta će svešteniku duša? Svešteniku ne treba duša. On ima svoju svetu dogmu. Policajac nema svoju svetu dogmu. On nema ništa. Njemu je duša neophodna. Policajac bez duše je mašina bez svrhe. Perpetuum mobile! Proizvođač vetra! Duvač oblaka!
A da bi jednu istinu usadili u nečiju dušu potrebno je pre svega da u nju prodrete. I sad, čime, dođavola, mislite u nju prodirati, ako je i sami nemate?
Mi spadamo u fini, gospodski soj koji se o svojoj duši stara, neguje je, usavršava, glanca, ali kad ujutru pođe u kancelariju, demontira je i zabravlja u kućni sef. Mi, dakle, imamo dušu, čistu i alfijski prozračnu, ali je sa službom ne mešamo. Najzad, za nju nismo plaćeni.
Istina koja pristaje da se menja, puka je laž. Ona je kao isleđenik koji stalno menja iskaze. Nepouzdana i nestabilna.
Šta mislite o očima, Rutkowski? - U kom smislu, gospodine pukovniče? - U policijskom, naravno. Nismo očni lekari. - Moram priznati da na taj način nikada o njima nisam mislio. - Zar niste zapazili da na prvom saslušanju gube boju?
Već na drugom se u pogled vraća. Strah im insperzira zenice . U kiselom rastvoru straha oči se ponašaju kao lakmus. Ja o očima imam jednu malu teoriju.
..Pod njegovim je prstima vulgarna konjska struna pojala. Nije pevala, već pojala, kako bi rekao Homer. Svirao je obično posle isleđenja. Izmenjali bismo uloge. Sad je on vodio igru. Međutim, nisam o tome hteo. Imao sam u vidu njegove oči. Premda je lekarski ustanovljeno da su mrtve u njima je, kao u dragom kamenju, obitavao život. Svetlost neba. Refleks ogledala. Sjaj stakla. Plamen lampe. One su posedovale izvestan pokret, ali je on bio lažan, razumete li me, Rutkowski, fantomski. Nije poticao iznutra, već je bio posledica prelamanja svetlosti. Nesnosno osećanje, uveravam vas. Od toga je čak i moja istraga trpela. Najzad sam bio primoran da mu oči pokrivam crnom maramom. Smešno, zar ne? Pa ipak logično. Jer šta su oči ako ništa ne odaju?
Kroz bolnu nežnost, iz dubine rastrojene duše, penje se jecaj Bogu. U podrumu, s kojeg su oštrim četkama upravo sprali njegovu krv, violinist, sa crnim povezom preko očiju, prati kompozitora u svetom orgijanju. Kao menestrel, u službi tuđeg očajanja, slepi čovek ne zaboravlja ni svoje. Pesma poručuje da nema nade. Nema spasenja ni u ludilu. To je odgovor neba. Dva umetnika se tada obraćaju jednoj ženi. Ave Marija, sva u jednom dahu, jednom jedinom kriku, toliko bolnom da u završnim akordima postaje vedar, bludi opustelim hodnicima u potrazi za Majkom. Pukovnik Steinbrecher sedi uspravan. Mundir mu je raskopčan. Samo jedno dugme, ono prvo, naravno. više od toga on se ne predaje umetnosti. Zora mu kravi lice. Zbunjen, sluša beznadežno pregovaranje sa nebom. Da li kao policajac ili kao nesrećnik? Vrši li još uvek svoju službu ili i sam pokušava da stupi u dodir sa najvišim tajnama? Da jednom i on uđe u neku zaveru?
Pitam ga šta je bilo sa slepim violinistom.
- Streljali smo ga.
- Prenosio je poruke?
- Nije. Streljan je kao talac.
"Čuvajmo se preterivanja. Večnost oduzima nadu. Odsustvo nade kali ljude. Umesto gline, dobijate mineral koji se ničim ne razbija. Kada je duša slomljena, telo se predaje. Iskreno i bez rezerve. Obrnutim redosledom najčešće ste prevareni. Telo koje pada ne obavezuje dušu. Naprotiv. Zaklinje je na otpor."
Na opasnom je putu onaj ko se pita, a odgovor ne zna.
Pakao je konačan odgovor na sva zemaljska pitanja. Raj takođe. Odande putevi nikuda ne vode. Rajem i paklom sve je već obuhvaćeno. Ništa se ne dešava, jer se dešava uvek isto. U našem svetu, međutim, vladaće večni odabir. Svi će procesi biti u permanentnoj obnovi i apelaciji. Ljudi će biti upućivani u raj ili pakao, ali time im ništa trajno neće biti zagarantovano. Nikad neće biti ni trajno prokleti, ni trajno spaseni. Njihovi će rasporedi neprestano da se podvrgavaju reviziji. Oni u paklu moraće se boriti da iz njega iziđu i u tome će imati stvarne izglede samo ako sebi nađu dovoljno uspelu zamenu. Oni u raju moraće svoje vreme posvećivati pažnji da ne padnu u pakao. Strah će od raja načiniti pakao, nada od pakla raj. Usled te stalne međukomunikacije, živog saobraćaja između dva načina postojanja, razlike između raja i pakla neosetno će nestajati, pa će samo od našeg položaja u tom svetu zavisiti hoćemo li ga nazvati rajem ili paklom. Ja lično nazvao bih ga Čistilištem.
Stolice za isleđenike moraju imati naslone. Čudite se, zar ne? Udžbenici, naime, preporučuju otežano sedenje. Isleđenik želi da što pre završi saslušanje, a što je svestan da će do toga doći tek posle priznanja, on ga daje srazmerno neudobnosti položaja. Sranje! Niko ne priznaje zbog nabijene zadnjice. Onaj kome dupe trne, glavu ima praznu. Jedina misao mu je posvećena vlastitom dupetu. A nama su potrebni ljudi koji misle. Dužnost policije nije da proizvodi, nego da uništava neprijatelje. Pri svemu tome, ja shvatam logičku potrebu za neprijateljima. Bez njih je danas nemoguće organizovati jaku i zdravu državu. Sve vam se odmah razglavi. Podozrevam da su neprijatelji jedini šrafovi koji našu mašinu drže zajedno. Ali toga maltera ima uvek dovoljno.
U razumnoj meri, neuspesi moraju da egzistiraju, inače bi izgubili svako samopoštovanje.
Minijaturne duševne katastrofe. Ograničeni zemljotresi srca. Učestana nevremena u osećanjima. Ja sam racionalan. Upravo stoga što toliko držim do osećanja. Opasno je zanemarivati ljudsko srce.
Човјек је склон забораву, а техника заборављања, временом, постаје пресудна људска вјештина. Када заборав, тај цар, не би знао да засјени острашћене мисли и преда их памети на распоређивање, мозак би постао обичан контејнер. Да ли би наредни дан уопште могао да почне без заборава? Шта би било ако бисмо патњу морали да пратимо као непрекидну емисију из средишта наше душе и ако заборав не би засјенио тешку историју нашег живота, као што облак прекрије Сунце? He бисмо преживјели.
Ствар са кризама и ратом се промијенила, а заборав је, временом, постао утјеха. Јер да нема заборава, како би се човјек навикао на перверзне идеје савременог свијета. Како би пристао, рецимо, на ратовање у име хуманости.
У вријеме када сам ја био тинејџер, млади су на главним трговима Њујорка, Лондона и Париза чекали у редовима нове плоче Битлса, Спрингстина, Дилана. Умјесто ауторских дјела, данас тинејџери чекају I-phone number 4. Ty je, опет, заборав од велике помоћи. Затуриш Дилана у заборав и лакше живиш са истином да је предмет у средишту пажње, а не омиљени јунаци који пјевају о љубави и слободи и боре се против неправде. Заборав игра одлучујућу улогу у прихватању основних закона научне културе која се спрема да архетипску културу архивира у подруме музеја. Ови што патентирају I-phone нису, наравно, створили своју играчку због људске склоности ка забораву, али им је помогла истина да човјек заборавља и да у чекаоницама, гдје царује заборав, има увијек празног простора да се у њега населе јунаци које је прегазило вријеме.Иако сам од оних који вјерују да је заборав спасоносна формула опстанка, желим да се одмакнем од савремених стремљења ка заборављању. Данас руља прати кокошији модел и памти само између два храњења.
Дуго сам скупљао материјал за мој брод. Од троношца, којег је мој дедо направио у Травнику да жене сједе и пију кафу, извадио сам дрвену ногу и од ње направио јарбол. Послије је комшиница Велинка сјела на њега, да пије са мајком кафу и пала. Унезгодила се што је зарадила масницу на гузици и казала: - Видиш моја Сенка, кад из босанског троношца извадиш једну ногу, оде све у пизду материну.
Најбољи суд о мом оцу изрекла је моја мајка: - Мој Мурат је добричина од човјека, он се предаје пороцима да би се одморио од своје доброте.
Gledao sam Maju ćutke i mislio da je ljubav nešto kao kad prema tebi juri voz i kloparaju točkovi, sve su ti bliži vagoni, a ti si vezan za prugu misliš na onaj tren kad te njen pogled potopi u osećanja koja izbrišu zvuk voza koji se približava i bol ako te pregazi. A ti, najednom, postaješ zbog te ljubavi bezosećajan. Niti šta čuješ, niti šta vidiš. Tek kasnije se ispostavi da taj voz nije ni postojao, a da je stvar sa ljubavlju velika tajna. Ljubav je san.”
I ti, u trenutku kada čuješ takvu vijest, malo umreš. Slabije čuješ, tiše govoriš, postaneš ona ulična svetiljka za koju nisi siguran kako uopšte daje ikakvo svjetlo.
Nije bilo važno koliko je nešto teško palo na tvoju dušu. Važno je da nisi sam nosio na leđima taj teret.
Smrt vam je, djeco, k’o košulja, uvijek stoji blizu čovjeka.
U Sarajevu su govorili za nas, kada su htjeli da nas uvrijede, u njemu se bori Hercegovac i čovjek.
Ženska ljepota je najbliža tačka između ljudskog roda i vječnosti.
Amarkord je za moje filmove značio ono što je za svemir veliki prasak.
Islam, katolicizam, pravoslavlje, čije su ljubavi, kako je pisao Andrić, bile tako daleko, a mržnje tako blizu.
Kako se navići na život u vremenu gdje su Lijepo, Dobro i Uzvišeno pretjerana kategorija, antikvarna vrijednost.
