Препорука.
Човјек је склон забораву, а техника заборављања, временом, постаје пресудна људска вјештина. Када заборав, тај цар, не би знао да засјени острашћене мисли и преда их памети на распоређивање, мозак би постао обичан контејнер. Да ли би наредни дан уопште могао да почне без заборава? Шта би било ако бисмо патњу морали да пратимо као непрекидну емисију из средишта наше душе и ако заборав не би засјенио тешку историју нашег живота, као што облак прекрије Сунце? He бисмо преживјели.
Ствар са кризама и ратом се промијенила, а заборав је, временом, постао утјеха. Јер да нема заборава, како би се човјек навикао на перверзне идеје савременог свијета. Како би пристао, рецимо, на ратовање у име хуманости.
У вријеме када сам ја био тинејџер, млади су на главним трговима Њујорка, Лондона и Париза чекали у редовима нове плоче Битлса, Спрингстина, Дилана. Умјесто ауторских дјела, данас тинејџери чекају I-phone number 4. Ty je, опет, заборав од велике помоћи. Затуриш Дилана у заборав и лакше живиш са истином да је предмет у средишту пажње, а не омиљени јунаци који пјевају о љубави и слободи и боре се против неправде. Заборав игра одлучујућу улогу у прихватању основних закона научне културе која се спрема да архетипску културу архивира у подруме музеја. Ови што патентирају I-phone нису, наравно, створили своју играчку због људске склоности ка забораву, али им је помогла истина да човјек заборавља и да у чекаоницама, гдје царује заборав, има увијек празног простора да се у њега населе јунаци које је прегазило вријеме.Иако сам од оних који вјерују да је заборав спасоносна формула опстанка, желим да се одмакнем од савремених стремљења ка заборављању. Данас руља прати кокошији модел и памти само између два храњења.
Дуго сам скупљао материјал за мој брод. Од троношца, којег је мој дедо направио у Травнику да жене сједе и пију кафу, извадио сам дрвену ногу и од ње направио јарбол. Послије је комшиница Велинка сјела на њега, да пије са мајком кафу и пала. Унезгодила се што је зарадила масницу на гузици и казала: - Видиш моја Сенка, кад из босанског троношца извадиш једну ногу, оде све у пизду материну.
Најбољи суд о мом оцу изрекла је моја мајка: - Мој Мурат је добричина од човјека, он се предаје пороцима да би се одморио од своје доброте.
Gledao sam Maju ćutke i mislio da je ljubav nešto kao kad prema tebi juri voz i kloparaju točkovi, sve su ti bliži vagoni, a ti si vezan za prugu misliš na onaj tren kad te njen pogled potopi u osećanja koja izbrišu zvuk voza koji se približava i bol ako te pregazi. A ti, najednom, postaješ zbog te ljubavi bezosećajan. Niti šta čuješ, niti šta vidiš. Tek kasnije se ispostavi da taj voz nije ni postojao, a da je stvar sa ljubavlju velika tajna. Ljubav je san.”
I ti, u trenutku kada čuješ takvu vijest, malo umreš. Slabije čuješ, tiše govoriš, postaneš ona ulična svetiljka za koju nisi siguran kako uopšte daje ikakvo svjetlo.
Nije bilo važno koliko je nešto teško palo na tvoju dušu. Važno je da nisi sam nosio na leđima taj teret.
Smrt vam je, djeco, k’o košulja, uvijek stoji blizu čovjeka.
U Sarajevu su govorili za nas, kada su htjeli da nas uvrijede, u njemu se bori Hercegovac i čovjek.
Ženska ljepota je najbliža tačka između ljudskog roda i vječnosti.
Amarkord je za moje filmove značio ono što je za svemir veliki prasak.
Islam, katolicizam, pravoslavlje, čije su ljubavi, kako je pisao Andrić, bile tako daleko, a mržnje tako blizu.
Kako se navići na život u vremenu gdje su Lijepo, Dobro i Uzvišeno pretjerana kategorija, antikvarna vrijednost.
