Na sebi nosim ono što imam. U sebi nosim ono što volim.
MIR
Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osećanja.
Teglim na leđima ljubomoru,od čije mi težine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprištem se vuče magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt, a
sutra se, ionako, menja posteljina.
***
Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naređuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam!
Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio,
jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem,
ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin,
neću da budem u svakoj čorbi mirođija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…
MIR
Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija će obaviti ostalo.
Neću više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vučem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osećanja.
Teglim na leđima ljubomoru,od čije mi težine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ružem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprištem se vuče magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više neće trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
ključevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Neću da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na život i smrt, a
sutra se, ionako, menja posteljina.
***
Ponekad se sam sa sobom igram stare igre hoću-neću!
Pa kažem:
Neću da moram!
Neću, ako mi naređuju, neću, za inat!
Hoću, ako me lepo zamolite.
Hoću da me ostavite na miru!
Neću da mi govore kako danas sjajno izgledam!
Kad sam,zaista, izgledao dobro, niko mi to nije govorio,
jer se podrazumevalo samo po sebi.
Neću da mu se javim prvi, pa makar crko!
Hoću da budem mudar i da se ne zalećem,
ali ne mogu; to je jače od mene.
Mada na madjarskom Kapor znači – začin,
neću da budem u svakoj čorbi mirođija.
Neću da se mešam.
Hoću da i drugi znaju šta hoće.
Mnogo toga hoću, a znam da ne mogu…
