Kada zašutiš, razmakneš naše svetove
razmakneš naše dlanove
i strepnja zagrli srce.
Kada zašutiš i tu si, a nisi tu.
Odlutaš u neke druge dane
i pogledom ti neki čudni oblaci jezde.
I nema me, ne vidiš me.
I reči mi se množe po glavi,
a šutim.
I zagrljaji mi se množe u prstima,
a ne pomeram se.
I neki poljupci spavaju na usnama,
poljupci za tebe, kada se vratiš.
Kada zašutiš sunce napravi tužnu facu,
bubnjevi naprave haos u srcu,
ceo svet se okrene jedan krug u suprotnom pravcu.
Pokušavam rešiti taj rebus tvojih šutanja,
uzalud.
Pitam se koji te strahovi ušute,
koji te sekundi uplaše,
kuda odlaziš mislima?!
Kada zašutiš jedan leptir sklopi krila,
Beograd postane ružan,
a na dlanovima zavlada zima.
Tumaram u mraku bez tvog zagrljaja.
I slutnje me štipaju,
i strahovi me spotiču,
i suze me odaju.
Onda me zagrliš i sve nestane.
...
TVOJ ZAGRLJAJ JE MOJ DOM.
