Dobrica Erić je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac.
ZNAMENJE
Duž međe kipe lipe.Sve ređe
prisnivam miris davnih kajsija
I što je moje pamćenje bleđe
ta slika biva sve jasnija.
prisnivam miris davnih kajsija
I što je moje pamćenje bleđe
ta slika biva sve jasnija.
Kućica tesna,kandilo nesna
i oči pune tihog blistanja
Dva bleda lica i ljubičica
u pozlaćenom ramu svitanja.
i oči pune tihog blistanja
Dva bleda lica i ljubičica
u pozlaćenom ramu svitanja.
Tu klekoh ,oče,i rekoh: poče
I snih plod kakav još ruka ne bra
I tada pustih boso siroče
srca na most najtanjeg rebra.
I snih plod kakav još ruka ne bra
I tada pustih boso siroče
srca na most najtanjeg rebra.
I sad na licu nosim znamenje
tajne što mi pod kožom bljeska
Kotrljam uz breg krupno kamenje
a niz breg sitne đinđuve peska.
tajne što mi pod kožom bljeska
Kotrljam uz breg krupno kamenje
a niz breg sitne đinđuve peska.
- Ja tugujem i šta je tu smešno? Zaljubih se, prvo, pa pogrešno! Nije meni što mi duša pati, već što ona neće da me shvati.
- Maslačak bi pred njom klek'o! Kad se ona poljem šeta. Ja sve strepim da je neko ne ubere mesto cveta!
- Kriv sam tvrdoglavac, što sam pravoslavac i svetosavac, i što ne verujem u sveti zločin i oproštaj greha!
- Koliki li je prešao put taj gutljaj meda, ta čista krvca, od srca zemlje do mog srca?
- Svoj sjaj i cvrkut te ptice bele, prospu po mojoj kosi k'o svice, pa svu noć sanjam žarke predele, zlatnu jabuku i paunice...
- Ruke što su vazdan milovale gvožde, sad na njenim vrelim bedrima vijore. Ratar ljubi tako ko da mulja grožde. Ratar grli ženu ko da njivu ore.
- I zalud će mi trave bajati i suncokreti na koje ličim. Svi kada zađu, ti ćeš stajati, u krugu što se ne briše ničim.
- Rulje bivših ljudi, ubica i golja, čopori robota i drugih monstruma, palacaju na tvoje voćnjake i polja i na moju belu kuću pored druma, oko koje kao najlepše odive, cvetaju lipe, jabuke i šljive.
- Plači, voljena zemljo, oljagana i sama. Suze su tvoje davno ušle u pesmarice. Još nisi sve dečje kosti ni povadila iz jama, a već ti opet bacaju decu u jame bezdanice.
- Pesnik se nikad sasvim ne budi. On uvek nešto prede i plete. Pesnik je spolja ko i svi ljudi, a iznutra - pravo pravcato dete.
- Kokajte se, kokice, koga volim, doći će. Doneće mi lončiće i srebrne zvončiće!
- Kućica tesna, kandilo nesna i oči pune tihog blistanja. Dva bleda lica i ljubičica u pozlaćenom ramu svitanja.