Zadatak poezije je preodgojiti čoveka“ – Salvatore Quasimodo
Spava anđeo
na ružama od lahora, blistav,
na boku,
u hladovini skuta
lepe skrštene ruke.
Moj glas ga budi
i smeši mi se,
posut peludom
obraz što počivaše.
Peva: obuzima mi srce,
Neprozirno nebo zore.
Anđeo je moj;
ja ga imam: smrznutog.
***
Реч
Смејеш се што због слогова мршавим
И нагињем сводове и брежуљке,
плаву живицу око мене и шуштање брестова
и жубор устрепталих вода;
што младост варам
облацима и бојама
које светлост урушава
Знам те. У теби посве залутала
лепота подиже груди,
увире у бокове и благом кретњом
шири се по плашљивом трбуху
силази складом облика
до лепих стопала са десет шкољки.
Али, ако те узимам, ето:
И ти си ми реч и туга.
Реч
Смејеш се што због слогова мршавим
И нагињем сводове и брежуљке,
плаву живицу око мене и шуштање брестова
и жубор устрепталих вода;
што младост варам
облацима и бојама
које светлост урушава
Знам те. У теби посве залутала
лепота подиже груди,
увире у бокове и благом кретњом
шири се по плашљивом трбуху
силази складом облика
до лепих стопала са десет шкољки.
Али, ако те узимам, ето:
И ти си ми реч и туга.
***
Svatko stoji sam na srcu zemlje
proboden zrakom sunca:
a veče je već tu.
Svatko stoji sam na srcu zemlje
proboden zrakom sunca:
a veče je već tu.
