Čovek može da nađe
koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će
da ćuti.“
„Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u
tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.“
„Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti
se svima.“
“Teži i od građanskog i
od verskog rata je onaj koji svako vodi sam u sebi.”
“Sve više ljudi razgovara samo sa sobom po ulicama.
Oni vode neki, samo njima poznat, monolog u sopstvenoj drami.”
“Kuće izgore, imanja
propadnu, novac se zameni, biblioteke rasture, ali mesto rođenja uvek ti je
upisano u pasoš ma gde putovao.”
„Nikada
nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.“
„Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.“
„Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.“
„Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu
stvar da uradi bolje od drugih.“
“Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da
telefoniraju.Nikada sastaviti sva dobra!“
„U zemlji slepih jednooki čovek je kralj.“
„Menjam buduće blagostanje za nekadašnju nadu.“
“Kažu da je knjiga najveći čovjekov prijatelj, a to isto tvrde i za psa.
Što se već jedanput ne odluče ko je najveći prijatelj pa da kupim psa, ili
knjigu?
„Svi oni, koji traže nešto važno, nešto dragoceno, nešto što su davno
izgubili, koračaju na isti način. Poznaćete ih po tome što ih na ulici ništa drugo ne zanima : samo
gledaju ispred sebe, samo gledaju i traže, traže…“
„Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi,
zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog
imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali,
čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.“
“Nama je ljubav bila sve, i još više od toga: zavera dvočlane grupe koja je
odlučila da se odupre daleko nadmoćnijem neprijatelju, ničim drugim do slepom
snagom svoje privrženosti.”
„A šta je to – ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i
kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se
ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za
brisanje na dvoje i kad mu das jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vasa
dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda, stvarno ne znam šta je!“
„Postoje beznačajna, siva, prljava i sumorna mesta, za koja nas nekim
čudnim slučajem veže ljubav.Nalazimo bezbroj misterija u kakvoj trafici,
osećamo strašnu tajnu iza odškrinutog prozora na periferijskoj straćari, a neki
nasip pokraj želetničke pruge, zarastao u korov, postaje nam očajnički cilj
kome se omađijano vraćamo čitavog života.Kakvo je to prokletstvo? S druge strane, postoje gradovi čuveni zbog
svoje lepote, ali nam ne znače baš ništa, jer ih nikad nije ozarila naša
ljubav, neki tajni smisao.Koračamo kroz njih zevajući od dosade. Krivica nije
do tih gradova – ona je u nama. Zbog toga, najpametniji ljudi i ne putuju. Sede
na trgu na kom su se rodili, i čekaju da svet dođe do njih.“
„Traži se jedna polovna nedelja,bez vesti o nesrećama i ratovima! Traže
se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, izgubljeni,
poženjeni, traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo:
delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav!“
„Tražimo neke slične ptice, ali njih nema u
našoj prosečnoj građanskoj sredini. Ipak, osećamo da negde postoje neka divna,
pametna stvorenja koja će jedne večeri sleteti u naš mali pakao i izbaviti nas
bede i poniženja.“
„Počinjemo da se bavimo umetnošću, osećajući da
nešto nije u redu sa nama. Očigledno, razlikujemo se od drugih i to nas muči.
Stranci smo među svojima još od malih nogu. Rasejani smo, roditelji nas kinje,
nespretni smo, zbunjeni i stidljivi, bledi i unezvereni, izbegavamo masovne
svečanosti, povučeni smo, mnogo čitamo i još puno više -mislimo.“
“Teško onome
kome se, posle mnogo godina pruži prilika da provede noć sa nekom od svojih
najvećih ljubavi koju nikad nije takao! Ostaće bez ičega u srcu, siromašniji za
jednu najlepšu bajku. Kada se uveri da se ne razlikuje od drugih žena, da nije
ni bolja, ni lošija, tačnije da nije bila ni iz bliza vredna onolike patnje, i
da joj je svu vrednost koju je posedovala ustvari rasipnički poklanjala samo ta
neuzvraćena ljubav. Hoću svoju ljubav natrag!”
“Ne treba se plašiti samoće. Ona je plemenita, ona je deo
našeg života, baš kao i okupljanje. Ali nju ne može svako da izdrži! Ona nije
za slabe, koji neprestano moraju da budu okruženi drugima da bi zaboravili
koliko su slabi. I ne može svako iz svoje samoće, poput školjke, oblikovati
biser i pokloniti ga drugima. Jer, poznato je: ne pravi svaka školjka biser.
Najveći broj njih služi samo za jelo.”
“Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od
čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji
su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo! Bog čuva Srbiju,
pandur ćupriju, a budala pare."
Momo Kapor
