петак, 27. јануар 2017.

Moj izbor: Vladan Desnica - Proljeća Ivana Galeba





Тајна јаких је у томе да, кад то устреба, умeју бити слаби, тајна слободних у томе да у датом часу умеју обесити о клин своју слободу. А тајна слабих је у томе што умеју само роптати, пуни своје „слободе”, с којом не знају што би започели, сем да се њоме хладе, као лепезом.[…] И за последњега је не мања трагедија ако залута међу оне прве него за оног првог ако залута међу ове последње. Ствар је напросто у томе да треба бити оно што јеси. Али то није ни издалека онако лако као што на први мах може да изгледа, а куража да будемо оно што јесмо – па ма што били – није ни најмања ни најјефтинија од свих куража. Та максима – буди оно што јеси – елиптична и наоко бесмислена, као што су готово све максиме у којима се кондензује једно целоживотно искуство, била је једна од оних неколико којих сам се у животу доследно држао. И чини ми се да никад није изневерила. Наравно, то не треба схватити  тако да је извела ствар на добар пут, већ само да никад није демантовала своју истинитост.

Постоји та мала жежена ситница коју сам испекао кроз кушање живота: има у слабости нека њена специфична, баш њој својствена снага, коју јаки не познају.И каткад је, усуђујем се рећи, та снага слабих јача и херојскија од снаге јаких. А што она практично ничему не води и више­ мање ничем другом не служи доли својој самоспознаји – то је друга ствар. Али ето, једнако као и она врста слободе, и ова врста снаге једина је коју прихватам.

Него, с временом бих се сасвим вероватно био поколебао, па бих и ту своју снагу и слободу био подвргао сумњи, као и све друго. Али су ме у уверењу подржали баш они слободни и јаки: у њиховом надмоћно презривом подсмеху учинило ми се да сам запазио трачак повређености: одакле одрпанцу такав луксуз! Жедно сам гледао даље знакове:пази! Ако се тај израз надмоћности ружно укочи, ако се осмех у углу усана претвори у црну бору горчине – тад ће то значити… Први, можда једини пут у животу, имао сам сасвим сигурну ту испразну и нечедну импресију: Нема шта! То је завист!  

***

Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује, већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико место. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.

***

Naučio sam da je svaka žurba uzaludna i svaki nemir jalov; svejedno se dočeka sve, svejedno se otkrije smisao ili besmisao svega. Svejedno čovjek obiđe čitav svoj krug. Pa zašto onda tolika žurba?


***

Prelazim dlanom po starim brazgotinama, i gle: više ne bole. Izlažem ih suncu, nosnice udišu svjetlost i trepke žmire od jasa — prosjak što u ljetnje podne pod maslinom smireno žvaće ukupljene korice hljeba. Sve je već tako daleko da u dnu sjećanja jedva još tinja. Sve je već tako daleko i mrtvo da više nije ni dobro ni loše.Prelazim dlanom po starim brazgotinama, i slutim glas iz dubine: zaista, sve je tišina.Sve sam od života uzeo i sve mu od sebe dao. Pred njegovim se licem nisam pretvarao. Dao sam mu svoje zanose i svoje padove, svoja pregnuća i svoja klonuća, napore napetih žila i snove preznojenih uzglavlja. Sve je bilo moje: i radost i bol, opsjena i razočaranje. Poznajem glad djeteta, i tugu bludne sitosti, cik ludog srca u jutra krvava i povijanje duše u mutne sutone. Kad odem, otići ću go i praznih ruku, s dubokim umorom u dnu udova i pomiren sa prolaznošću.

***



Samoća, i pučina noći preda mnom. Ničega nema. Ni ljeskanja varljivog svijetla u daljini ni lepeta kakvog bijelog krila. Ničega, do ravne plohe zida pred mojim očima i beskrajne pučine noći preda mnom. Hrana je mome uhu disanje tišine, hrana je mome oku nijema bjelina zida, hrana je mome srcu samoća.
Svemu sam dao sebe. Primio sam u srce glas svake stvari. Osjetio sam miljenje soka u svakom tananom vlaknu i srh u studenom srcu kamena. Razumio sam nijemi govor stvari i tugu u oku zvijera. Otvorio sam dušu svakoj pojavi života i oči svakom njegovom vidu. U svakom dodiru ostala je po jedna čestica mene. Da mi se išta iz dubine noći vrati u krilo!
Ali nikoga i ničega nema. Sad sam praznoruk i go, pun bijele praznine.
Gola duša u dahu bivstvovanja — harfa u dahu vjetra.







Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...