PORTRET
Došao je u godine kada se sve što odiše poletom u čoveku
zatvara, kada moćno gudalo teže dopire do duše i njegovi prodorni zvuci ne
svijaju se oko srca, kada dodir lepote više ne pretvara netaknutu moć u oganj i
plamen, kada se ova osećanja predaju zveketu zlata, uljujkuje ih njihova
primamljiva muzika i, malo pomalo, dopuštaju im da ih sasvim uspava. Slava ne
može pružiti nasladu onome koji ju je ukrao, a nije je zaslužio; ona uvek
zatreperi samo u onome ko je nje dostojan.
Čisto, neporočno, lepo kao nevesta, stajalo je pred njim delo umetničko. Skromno, božanstveno,
nevino i jednostavno kao genije se uzdizalo iznad svega...Nad svim se uzvišavala stvaralačka
snaga umetnikove duše. Svaki i najmanji detalj bio je prožet njome, u svemu je ostvaren zakon i
unutrašnja snaga. Svuda je uhvaćena ona blaga oblina linija svojstvena prirodi, koju zapaža samo oko
umetnika-stvaraoca i koja ispada uglasta kod onoga koji samo kopira. Bilo je očigledno da je sve što je
crtao iz spoljašnjeg sveta prvo zatvorio u svoju dušu i tek otuda, iz vrela duše, izneo kao skladnu
pobedničku pesmu. I postalo je jasno, čak i neupućenima, kolika je beskrajna provalija između
stvaralaštva i običnog kopiranja prirode. Bilo je gotovo nemoguće opisati neobičnu tišinu koja je obuzela
sve one koji su uprli pogled u sliku – ni šuštanja ni zvuka; a slika je sa svakim trenutkom izgledala sve viša
i viša; ona se sve svetlije i čarobnije izdvajala od svega i najzad se pretvorila u jedan plod misli koja je
umetniku sišla s neba, u tren za koji je čitav ljudski život samo priprema.
Čartkov je skoro minut stajao nepomičan i neosetljiv usred svog velelepnog ateljea. On sav, čitav
njegov život probudio se u jednom trenutku, kao da mu se vratila mladost, kao da su ugasle iskre talenta
ponovo planule u njemu, sletela mu je koprena s očiju. Bože! uništiti tako nemilosrdno najbolje godine
svoje mladosti; iskoreniti, ugasiti iskru ognja koji je verovatno tinjao u njegovoj duši, a koji bi se sad
razbuktao u svoj veličini i lepoti, i možda bi čak izmamio suze iznenađenja i zahvalnosti! Uništiti sve to,
uništiti bez ikakvog žaljenja. Izgledalo je da su tog trena u njegovoj duši oživeli oni naponi i stremljenja
Smešne i strašne priče – Portret 123
koji su mu nekad bili poznati. On ščepa kičicu i priđe platnu. Izbi mu po licu znoj od napora; u njemu se
razbukta jedna misao, sav se pretvori u jednu želju: da prikaže anđela otpadnika. Ova ideja je najviše
odgovarala njegovom duševnom stanju. Ali, avaj! Njegove figure, poze, kompozicije, misli – padale su na
platno usiljeno i nevezano. Njegova kičica i mašta bile su blede, suviše ukalupljene, i poriv, nejak da
prevaziđe granice i okove koje je sam sebi nametnuo, odslikavao se u nepravilnosti i greškama. On je
zaobišao zamorno duge lestvice postupnih znanja i prvobitnih zakona velike budućnosti.
Pred tobom je put kojim će od sada početi da teče tvoj
život. Tvoj put je čist, ne skreći s njega! Ti imaš talenta; to je
najdragoceniji dar božji – čuvaj ga. Istražuj, proučavaj sve što god vidiš, sve
potčini kičici, ali se trudi da u svemu osetiš osnovnu misao, a najviše - da
dokučiš veliku tajnu stvaranja. Blažen je izabranik kome je ona data. Za njega
nema u prirodi ništavnog predmeta. U ništavnom je umetnik stvaralac isto tako
velik kao i u velikome; u prezrenom za njega nema prezrenoga, jer iz tog
prezrenog zrači velika duša stvaraoca, prezreno se pretvorilo u uzvišeno jer je
prošlo kroz čistilište umetnikove duše. Nagoveštaj božanskog.
***
Divan je Dnjepar po mirnom vremenu kada lagano i slobodno pronosi kroz šume i planine obilnu vodu svoju. Ni tutnji, ni huči. Gledaš ga i ne znaš, da li se kreće ili stoji njegova veličanstvena širina i izgleda ti da je sav sliven od stakla, a njegov plavi mut, kao ogledalo, neizmerno širok, beskrajno dug lebdi i vijuga kroz zeleni sneg. Mili se tada i vrelome suncu da se ogleda sa visine i da zagnjuri svoje znake u studen staklaste vode, i okolnim šumama da se jasno ogledaju u vodi... Divan je Dnjepar i u toploj letnjoj noći kada sve utone u san: i ljudi, i zveri, i ptice, a samo bog nadgleda nebo i zemlju i veličanstveno stresa svoju rizu. Sa rize sipaju zvezde. One sijaju i trepere iznad zemlje i sve se istovremeno ogledaju u Dnjepru. Dnjepar ih sve drži u svom tamnom krilu. Ni jedna ne može pobeći od njega sve dok se ne ugasi na nebu. Crna šuma načičkana zaspalim vranama i stare raspuknute planine naginju se kao da ga žele pokriti svojom dugačkom senkom – ali uzalud! Nema ničeg na svetu što bi moglo pokriti Dnjepar. Onako tamnoplav lagano protiče usred noći kao usred dana i vidi se nadaleko, dokle ljudsko oko može da dosegne. Raznežen on se privija bliže obali zbog noćne hladnoće i pravi srebrnu struju koja odbleskuje kao sablja dimiskija, a zatim onako modar ponovo utone u san. Prekrasan je Dnjepar i tada i nijedna mu reka na svetu nije ravna!
Strašna osveta
