Moj izbor:Danko Popović, Knjiga o Milutinu

"Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje..

"Jaoj,da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano!

Sinovče, nisam ja ranije bio ovako pričljiv. Ovde mi je govor omilio, ovde, u zatvoru. Ranije - poslovi, brige, ne daju glavu podići pa zaboravljaš šta je juče bilo, a sad, ceo život ko na dlanu. Sećam se svega.

Obučem nove čakšire, suknene, a žao mi. Poslednje su - dvoje sam u prošlim ratovima pocepao. Gunj neću da oblačim, nov je, i jedini - crkveni, stajaći, zašto da ga satirem o rovovima. A žena ko žena, ne žali ga, kaže: Milutine, može se desiti, ne daj bože, da pogineš, pa neka se vidi da si bio domaćin čovek...

Al njoj ne vredi govoriti, naumila se pa ne da. Oblači me ko da ću u narodnu pesmaricu - sve novo i najlepše rpa na me.

   Nemoj, ženo, preterivati - kažem joj - samo dvoje gaće i dvoje vunene čarape stavi u torbu, to je čoveku ratniku dovoljno. Ako nema sreće, ne mogu mi ni kožne čakšire pomoći.

Nisu sve Švabe opasne, sinko - reći će ona baba - opasan je Švaba koji govori naški.

Gledaj, Vasilije, preda se, ne osvrći se, lakše će ti biti; ne gledaj okolo, vrdaj malo pogledom, nije bog čoveku dao oči da gleda sve što se može videti - ne znam šta bi drugo da mu kažem, nije meni lakše nego njemu, al računam: ako gledam preda se, manje ću nesreće naše videti.

E baš dobro što smo opet stradali za neku slovensku braću - mislim se, al ćutim. Stalno nas s nekim bratime, pa na se prtimo što nismo kadri poneti. Zar smo mi neka sila, mi treba jednom da pogledamo sami sebe i da se izmerimo pa da znamo koliki smo. I čudi me da smo tako veliku slavu - ako je verovati da ona o Srbima kruži po svetu - olako utopili u beslovesnu vodurinu. Zar kruna i vlada nisu znale kaku vojsku imaju? Što su se stidele pred saveznicima, zar nisu mogle reći da je njin narod suvozeman i da ne ume da pliva?!

Muči to, sinovče. Pitaš se ko si i šta si ti toj tvojoj državi, ko su joj i šta su joj noliki ljudi sto izgiboše i u beslovesnoj vodurini se podaviše.

Samo, pošteno da kažem, krivo mi. Primetio sam ja da nas seljake naši školovani ljudi mnogo potcenjuju. I to ovi naši, seljački sinovi, oni što su juče opanke izuli.Bogami, kažem ti - oni sve ko da mi seljaci grokćemo ili ričemo, ko da zdrave pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi. Eto i ti, sinovče, stalno se nešto mrštiš, krivo ti što ja ovako govorim. I ti zamišljaš da bi ja mogo samo o oranju, kopanju i o stoci da ti kazujem. A ja, eto, o tome ne govorim. I ti mislišda ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo. Ne znam, sinovče, je l' tako i u drugi naroda prema seljacima? I ne znam čime smo to mi srpski seljaci zaslužili. Ne znam da l' su drugde seljaci podneli i učinili za svoj narod nešto više nego mi. Pa zar nam najveći ljudi nisu bili seljaci? Ko nam je ustanke i bune dizo i vodio, ko je državu stvaro, čuvo i spasavo, ajde, ruku na srce.

   A Mladen meni opet: Ne vidiš, Milutine, preko planine. Oće reći: ne vidiš ti dalje od košare, tora i obora, ne vidiš dalje od praga i ognjišta. A ne pomišlja da je to manje opasno, nego kad se zableneš preko planine i gledaš u nebesa, ne vidiš svoga praga i šljemena i ne vidiš da ti odžak ne dimi i da su ti se u vatrištu zmije zalegle.

   E pa, u redu - kažem ja Mladenu - ako ja ne vidim, neka vide oni koji treba i mora da vide; preći će se i preko planine paće se videti ko je dokle mogo da vidi.

Mi ovaj rat ne smemo da izgubimo, to tebi, Milutine, ne može biti jasno, to su neka viša znanja.

   Kako, bre, ne smemo da izgubimo rat a smemo da izgubimo narod! - mislim se. Pa je l' tako, sinovče? Šta ti znači da dobiješ rat a da satreš narod?

   Posle sam vido tu računicu, al dockan. Dođe vreme, trebaju ti ljudi, treba ti pamet, Srbi su ti potrebni više nego ikad, al de su, nema nji, ostali u snežnim vejavicama. Pojela i' Albanija. Pa je l' tako? Ne niču ljudi ko pečurke. Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava - kosiš ga, a on se podmlađuje.

   E pa ti vidi da l' sam ja u pravu, il nisam...

   Al dobro, idemo dalje.

Jaoj, da li će ovo unuci i praunuci naši i praunuci praunuka naši' smeti da zaborave, da l' će ovo biti opisano!  

Zaboraviće se, jašta će, mislim se - ko će da opisuje ove nesrećnike što pore konjske leševe i jedu da ne bi umrli od gladi nego od bolesti; ko će da opiše ove zbegove što se vuku za vojskom koja je mučnija i slabija od nji! Ko će da piše o onojčeti đaka što je zalutala u snežnim vejavicama u albanskim planinama i umesto na more stigla na nebesa? Ko to može da opiše? Da je bog teo da to ostane zapisano, on bi onaku sudbinu dodelio kojem pismenijem narodu. Narodu čitljivijem. I narodu manje zaboravnom nego što smo mi.

Stigosmo mi Srbi i do mora i videsmo svoju sreću.

Mi seljaci, kaže, nikad dosad nismo videli more. Sad nam se ukazala prilika, a mi moramo da umremo. I ribe da ranimo svojim telesima. Nisi u životu okusio morsku ribu, a sudbina ti odredila da te morske ribe pojedu.

E pa, take smo  mi sreće. Al ne vredi nam kukati, nego da gledamo kako da se preživi.

   Vidiš, Milutine - pokazuje mi pukovnik vako - ovo ti je, veli, Kajmakčalan, visok je iljadu i osam stotina metara. Nikad niko od naroda evropski nije ratovao na ovim visinama, nikom putevi za spas otadžbine i države nisu prelazili preko ovoliki visina. Naši putevi, veli, vode kroz ova crna bespuća pod oblacima.

   Da l' je moguće da ćemo i mi Srbi i preko nji preći, mislim se. Zar mi ovako oslabili i omalili, pa sad preko tolike planine. Kamenjem da nas tuku u teme, pobiće nas. Ne verujem, sinovče, a nisam ni onda verovao da na tim visinama ima bilo kakve sreće za ikoga osim za orlove. Dok je bilo sreće, ne smedo reći, nisam ni znao da postoji Kajmakčalan.

   Šta možemo, pukovniče, nismo mi gradili Kajmakčalan, nećemo ga ni meriti - pravim se lud, sinovče, znam kako se sa oficirima razgovara - valjda bog zna šta radi kad je Srbima odredio da ratuju na najvećim visinama, valjda je rešio da pokažešta ljudi mogu, pa je izabrao Srbe. Pružim mu duvankesu da savije cigaru, pa velim: Možda je bog teo Srbe i na ovaj način da isproba, što ne bi i na visinama kad je isprobavo i na moru. Sinovče, zbunio se pukovnik Ivović, nije mu jasno da l' ja to neki otrov prosipam, ili se možda posmevam našoj sudbini.

   Kažem ti, gleda me pukovnik, a gledam i ja njega. Što da ga ne gledam. On je od mene bliži onima koji su određivali sudbinu naroda - pa da se gledamo. Moja je savest čista, a on neka vidi za svoju.

Ajde, bre, Milutine, sva će ova naša stradanja, muke i patnje naše u čitanke da uđu; deca će, veli, unuci i praunuci naši da uče o nama i da se nad našim pobedama snaže.

   Nad našim grobljima - ispravljam ga.

   Pa, dobro, nad našim grobljima - pljeska me on po ramenu.

  Što me pljeskaš, mislim se, nisam ja budala da bi život svoj dao zbog čitanke, a pogotovu ne bi narod satro da bi ga uveo učitanke, al dobro -de.

Svi oni sad pišu i govore da smo mi oteli Makedoniju kad smo prešli preko Kajmakčalana. A ja, sinovče, vidim nas kako ljubimo zemlju kad smo prešli na ovu stranu Kajmakčalana pa mi krivo. Što je nama bilo potrebno da ljubimo zemlju Kajmakčalana pa da se Makedonci ljute na nas i da sad, kako čujem, govore da smo mi njih okupirali osamnaeste. Što mi nismo nji pustili da se oni sami oslobađaju i stvaraju svoju državu Makedoniju, ako bi im dali Bugari? Što da Makedonija za nas bude tri puta grobnica, pa da nas sad i naši školovani ljudi kajmakčalanskim avetima nazivaju i da nas podrugljivo zovu Soluncima, ko da je to lako biti Solunac. Zašto se zaboravlja da je i od one šake jada što je sa Halkidika pošla kao desetkovana srpska vojska do kraja izginulo više od polovine... Zašto da ispadnemo smešni na kraju

Blago Nemcima, veli, oni ljudi idu svojim kućama, a mi ko da svoji kuća nemamo, protutnjasmo pored svoji sela ko pored turskog groblja.

   I drugima teško, bili bi radi da svrate, da vide šta je i kako je sa rodbinom, ali oficiri ni da čuju: nije sad vakat da se Srbin sa rodbinom cmače, nego da se ide preko Save i Dunava, da zauzimamo zemlje u kojima žive Južni Sloveni. Sad se ostvaruju ratni ciljevi Srbije.

   Da bog sačuva. Ne daju ti odmora. Drže nas ko đake. Uče nas o Južnim Slovenima. Teraju nas da pevamo o bratstvu i jednorodnosti. Ne smeš reći: neka te pesmice pevaju Južni Sloveni, dosta je od nas, mi smo svoje odužili.

  Pa bogami, sinovče, teško mi je učiti. Šta u moju glavu može da stane kad je prepuna crni uspomena. Ali ko te pita. Samo napred.

Ne videsmo ni decu da pred nas cveće bacaju ko što se očekivalo, niko krčag vode da iznese da nas žedne napoji. Nikako mu, veli, ne ide u glavu zašto tabanisemo, kome čaprezdivan pravimo. Ovi što nas posmatraju vake, mogu pomisliti da smo mi pobedili slučajno, il nekom grdnom pogreškom. Ne sprdam se, sinovče, ne ja, bogami, sudbina se sprda. 

Ne može kralj biti gospodski ako mu je narod seljački. Drugo je to što je on vas u svilu i kadifu umotao, ali ne opstaje se na svili i kadifi, nego, zna se... zna to i kralj. 

Moram da se zabrinem, sinovče, nije da se nešto pravim, nego sam i ja čovek. Ne znam otkud vama ljudima školovanim tako mišljenje o nama seljacima. Mi, bre, ne mislimo ni o svojoj stoci ko što vi školovani mislite o nama, a juče ste se preobuli, juče ste bacili opanke i obojke... i zaboravili čiji ste. E pa, eto, tako ja mislim da su nama prošlog rata izginuli i preko Albanije satrveni školci koji su znali ko su i čiji su...

Audio odlomke možete preslušati na mom YouTube kanalu Književna riznica. 

Pretplatite se, besplatno je. 

Moj izbor: Milorad Pavić/Hazarski rečnik

Istorija u izmaglici... 

Ovo delo donelo je Miloradu Paviću nominaciju za Nobelovu nagradu, koju je podržala stručna javnost u Evropi, Americi i Brazilu.Knjiga koja je do sada doživela preko stotinu prevoda na 40-ak jezika.

Hazari,drevni narod davno iščezao s pozornice svetskih zbivanja. Narod koji je ostavio izreku: I duša ima kostura to su sećanja.

Rukopis romana ”Hazarski rečnik”

Knjiga se, ne mora nikad pročitati cela, iz nje se može uzeti pola ili samo deo, i na tome se može ostati, kao što se s rečnicima najčešće i čini. Što se više traži, više se dobija, pa će ovde srećnom pronalazaču pripasti sve veze između imena ovog rečnika. Ostalo je za ostale.

Pisac savetuje čitaocu da se ne laća ove knjige bez velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje dosežu no obično.

Svako od nas svoju misao vodi pred sobom u šetnju kao majmuna na uzici. Kad čitaš, imaš uvek dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tuđeg. Ili, što je još gore, majmuna i hijenu. Pa gledaj šta ćeš kome dati da jede. Jer, hijena ne jede isto što i majmun...

Zamislite da dva čoveka drže na lasima uhvaćenu pumu. Ako hoće da priđu jedan diugom, puma će napasti jer će se lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno zatežu, ona je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko čita i onaj ko piše zato tako teško dolaze jedan do drugog, jer je između njih zajednička misao uhvaćena na uzicama koje vuku u suprotnim smerovima. Ako sada upitamo tu pumu, odnosno misao, kako ona gleda na onu dvojicu, ona bi mogla reći da na kraju uzica oni koji su za jelo drže nekoga koga ne mogu pojesti...

Čuvaj se, sabrate, da se ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u prstenu i moć nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najveća gomila takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer čuvaju pčelu na kapi ili misao pod pazuhom, uhvaćeni su u nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A to će ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im se u toj udvoričkoj gomili: svrstaće te među one bezakonike i zločince i držaće da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne činiš drage volje i što veraješ nego što tako moraš, da bi okajao svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi, ili teraju na poslove koji nalikuju onim već počinjenim...

Čitalac je pelivanski konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno  ostvarenog zadatka čeka kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema ništa. Što se pak ocenjivača knjiga i kritičara tiče, oni su kao prevareni muževi: uvek poslednji doznaju novost...

On (Avram Branković) nije od onih što će trčke život proputovati. Budućnost on veoma polako i savesno naseljava. Otkriva je komad po komad kao neko nepoznato kopno, krči je najpre i potom zida na najpovoljnijem mestu, i u toj građevini, najzad, dugo menja raspored već postavljenih stvari. On se trudi da njegova budućnost ne uspori hod i rast, ali pazi da se ni sam ne zaleti i ne krene brže no što ona može da odmiče pred njim. To je neka vrsta trke. Onaj ko je brži, gubi.

Kir Avram, pak, najradije čita po hladnoći, samo u košulji, izlažući svoje telo drhtavici, i samo ono što se od pročitanog kroz tu drhtavicu probije do njegove pažnje smatra vrednim da se upamti i obeleži u knjizi.

Ako se čoveku dogodi nešto prijatno to uvek treba začiniti nekom neprijatnom sitnicom; tako se bolje upamti taj trenutak. Jer, čovek uvek duže pamti neprijatne nego prijatne stvari.

Oni koji se mrze, s njima na ovome svetu nema teškoća. Takvi uvek liče jedni na druge. Neprijatelji su uvek isti, ili s vremenom postaju isti, inače ne bi mogli biti neprijatelji. Oni koji se među sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju najveću opasnost. Oni teže da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su najgori. S takvima koji nam dopuštaju da se razlikujemo od njih i ta razlika im ne kvari san.

Naše sećanje i uspomene su kao sante leda. Od njih vidimo samo vrhove u prolazu, a ogromna podvodna kopna promaknu neviđena i nedosežna. Njihovu neizmernu težinu ne osećamo samo zato što su potopljena u vreme kao u vodu. Ali, ako se nepažljivo nađemo na njihovom putu – nasukaćemo se na sopstvenu prošlost i brodolom je tu.

U snu osećamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s žurbom i žudno, jer se osećamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opažamo jedno čudno stvorenje tromije od nas, priviknuto da diše na drugi način no mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom težinom, pri tome lišeno strasti u kojoj mi živimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazlučivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to smo takođe mi, ali mi kroz milion godina i između nas i njega pored godina leži i strašna nesreća koja se sručila na tog napolju, pošto je odvojio telo od slasti...

Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se najlepša materija koja postoji - materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije načinio nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na povratku, silazeći u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! Rđav silazak može da poništi srećan uspon na planinu.

Čitajući nije nam dato da primamo sve što je napisano. Naša misao je ljubomorna na tuđu misao i svaki čas je zamračuje, a nema mesta u nama za dva mirisa odjednom. 

Jedan od sigurnih puteva u pravu budućnost (jer ima i lažne budućnosti) je ići u pravcu u kojem raste tvoj strah.

Gladan lako ulazi kroz tesni otvor između sna i jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voća, nasićen snovima natrag više ne može, jer se između može samo ako si onakav kakav si i ušao.

Učitelj svoje najbolje učenike najkraće uči. Najduže ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo prolaze.

Najteže je orati tuđu njivu i svoju ženu. Pošto je svaki čovek razapet svojoj ženi kao na krstu, izlazi da je teže nositi svoj nego tuđ krst.

Boje ne mešam ja, nego tvoj vid  - ja lh samo stavim na duvar jednu do druge u prirodnom stanju, a onaj ko posmatra meša u svom oku boje kao kašu. Tu je tajna. Ko bolje skuva kašu, imaće bolju sliku, ali neće kaša biti dobra od loše heljde. Važnija je, dakle, vera gledanja, slušanja i čitanja od vere slikanja, pojanja i pisanja.

Ljudske misli i snovi imaju svoje orožale, nepovredive spoljne delove koji kao ljuska štite meku jezgru od povreda. A te misli, opet, u dodiru s rečima isto se tako brzo gase kao reči u dodiru s mislima. Nama pripadne samo ono što preživi taj uzajamni pomor.

Ako ti sunce ugleda oči, može ti se učiniti od bliskog leptira što ti preleće stazu daleka ptica, ili od nisko proletele radosti visoko uzletela tuga.

  

Reč je ljudska kao glad. Nema uvek istu snagu.

  

Nesreća nas uči da čitamo svoj život unatrag.

I duša ima kostur, a to su sećanja.

Kad se probudite i ne boli vas ništa, znajte da niste više među živima.

Od istine se i ne može dobiti više no što u nju stavite. 

Jedna čaša je dosta, dve su malo!

Sve zlo dolazi otuda što smo u ovome svetu stalno u iskušenju da slušamo i za uzor uzimamo gore no što smo mi sami.

Uđosmo u magle, a one su se selile i nosile u sebi kroz šume neku tvrdu tišinu od koje se gluvi i u koju se ulivaju sve druge tišine.

Moj izbor: Herman Hese/Igra staklenih perli

a 

Igra staklenih perli je specificna kombinacija matematike i muzike koje čoveka treba da navedu na različite meditacije i uživljavanje u vlastiti duh. Roman je nastajao duže od deset godina. 

Albertus Secundus tract. de  cristall . spirit.  ed. Clangor et Collof. lib. I. cap. 28. U Knehtovom rukopisnom prevodu:

Ništa se predstavljanju rečima ne izmiče toliko, a ipak ništa nije neophodnije ljudima izneti pred oči koliko izvesne stvari čije postojanje nije ni dokazivo ni verovatno, ali koje, baš time što ih pošteni i savesni ljudi donekle tretiraju kao postojeće, bivaju dovedene korak bliže postojanju i mogućnosti da se rode.

Stara je misao: što oštrije i neumoljivije formulišemo neku tezu, to ona neodoljivije iziskuje antitezu.

Za nas je junak i dostojan nekog naročitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje doveli u položaj da svoju ličnost gotovo savršeno stopi sa svojom hijerarhijskom funkcijom, a da ne propadne njena snažna, sveža, divna pokretačka snaga, koja čini duh i vrednost individue.A ako između ličnosti i hijerarhije nastanu sukobi, to baš u tim sukobima vidimo probni kamen za veličinu ličnosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga požude i strasti gone na raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije sećanje na žrtve, uistinu tragične.

Igrač staklenih perli igra kao što umetnik svira na orgulji. A savršenstvo te orgulje je jedva dokučivao. Njeni manuali i pedali dodiruju čitav duhovni kosmos, registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igri reprodukovati čitava duhovna sadržina sveta.

Istorija se odigrala — da li je bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li možemo priznati njen „smisao”, to nema značaja. Tako su se odigrale i one borbe za „slobodu” duha i u onom poznijem, feljtonističkom dobu dovele dotle da je duh u stvari uživao nečuvenu i njemu samom više nesnošljivu slobodu; on je bio potpuno savladao crkveno tutorstvo i delimično državno, a još jednako nije našao neki zakon koji je on sam formulisao i koji poštuje, jedan pravi novi autoritet i legitimnost.

Počeci muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu mraka i svetlosti.Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže. Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta.Muzika počiva na harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti. Države u rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone.

Ne želimo da zaboravimo da pisanje istorije, čak kada se to čini sa toliko smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, još uvek ostaje bajka, a njena treća dimenzija je fikcija.

Tim časom bilo jasno odvojeno jučerašnje od današnjeg, prošlo od sadašnjeg i budućeg, kao što neko ko se probudi iz sna ne može sumnjati da je budan ni onda ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i oblika poziva, ali je srž i smisao doživljaja uvek isti: duša se budi, menja ili jača time što se umesto snova i unutrašnjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi poziv spolja,komad stvarnosti.

Mogao je osluškivati vetar ili kišu, zagledati se u neki cvet ili prugu rečne vode, ne shvatajući ništa, naslućujući sve, ponet simpatijom, radoznalošću, željom da razume, povučen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.

“No permanence is ours; we are a wave

That flows to fit whatever form it finds” 

Svaki je od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da teži središtu a ne periferiji. 

Nije dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći i vedrini. Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike umetnosti.'' 

Nije znao da li da se raduje zbog blaženstva tih trenutaka, ili da plače što su prošli.

— Nigde dva čoveka ne mogu tako lako postati prijatelji kao pri sviranju.

Smešio se u sebi kao da je sišao u svoje sopstvene misli .. Iz njega je zračio mir.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Izvesno, dva naroda i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti. Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na oboje se povremeno mora podsetiti... 

Ta veselost nije ni flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline... 

Učenost nije bila uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada, dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve. 

Postoji istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava, ne propoveda se. 

Hermann Hesse, njemački književnik i dobitnik Nobelove nagrade, često je naglašavao važnost individualnog puta, samospoznaje i hrabrosti u suočavanju s izazovima života, stoga poziva na hrabrost, upornost i prihvaćanje životnih izazova kao dijela puta prema dubljem razumijevanju sebe i svijeta. 

...

“Svakodnevno kraj nas žubori punina svijeta, svakoga dana cvijeće cvjeta, svjetlost sja, radost kliće. Zahvali u njem gdjekad tražimo žeđ, katkad umorni i mrzovoljni ne želimo za njeg ni čuti, no uvijek nas okružuje obilje ljepote.

Ne smijemo dopustiti da nas zaplaši i ogorči turobnost svijeta i njegova đavolska ugroza. Hoće li taj svijet sutra propasti ili ne, nije naša briga ni odgovornost. Dokle god postojimo, mi moramo i želimo puni hvale uživati u onome čime nas taj svijet može obradovati, pa bilo to tek nebo i njegov čaroban svod.

Da bi se zbilo moguće, moramo uvijek iznova pokušavati nemoguće.

Protiv podlosti života najbolje je oružje: hrabrost, svojeglavost i strpljenje. Hrabrost snaži, svojeglavost zabavlja, strpljenje umiruje.

Suosjećaj sa svom patnjom ovoga svijeta, no svoje snage ne usmjeravaj tamo gdje si nemoćan, već prema bližnjemu kojemu možeš pomoći, kojega možeš voljeti i obradovati.”

2.7.1877.

* U pripremi: Hazarski rečnik, Milorad Pavić

Moj izbor: Karlos Ruis Safon/ Igra andjela

Senke vetra, Igra andjela. Svaka na svoj način posebna. Do poslednje stranice pisac nas drži u neizvesnosti hoće li glavni junak ostati živ u neravnopravnoj borbi sa zlom. Sa zlom? Neočekivan kraj. Preporuka.

Ne postoji ništa na životnom putu što ne znamo još i pre nego što smo njime krenuli. Čovek ne uči ništa važno u životu, jednostavno se priseća.

Svaka knjiga ima dušu, dušu onoga koji ju je napisao i onih koji su je čitali i sanjali o njoj.

Čovek ne zna šta je žeđ dok se prvi put ne napije.

Kolosalni lavirint mostova, prolaza i polica ispunjenih stotinama hiljada knjiga pravio je džinovsku biblioteku nemogućeg izgleda. Klupko tunela protezalo se kroz ogromnu strukturu koja kao da se spiralno pela do velike staklene kupole što je propuštala zastore svetla i pomrčine. Mogao sam da vidim neke usamljene siluete kako koračaju prolazima ili stepeništima ili podrobno pregledaju hodničiće te katedrale sačinjene od knjiga i reči. Nisam mogao da verujem svojim očima, pa sam pogledao Isaka Monfora, zapanjen. Smeškao se kao matori lisac koji je upravo izveo svoj najbolji trik. „Ignjatijuse B. Samsone , dobro došao na  Groblje zaboravljenih knjiga ."

Kako izabrati samo jednu od tolikih knjiga?" Isak je slegnuo ramenima. „Ima onih koji vole da misle da knjiga bira njih ... sudbina, da tako kažem. Ono što ovde vidite jeste zbir vekova izgubljenih i zaboravljenih knjiga, knjiga koje su bile osuđene da budu uništene i zanavek ućutkane, knjiga koje čuvaju sećanje i dušu vremena i čudesa kojih se više niko ne seća. Niko od nas, ni najstariji, ne zna tačno ko (...)

Ovo mesto je tajna. Svetilište. Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga koji ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po  njenim stranicama, njen duh raste i jača. Na ovom mestu knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek. Čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog  novog čitaoca, nekog novog duha (...)

Odlučio sam da će to biti novi dom  Nebeskih koraka. Osmotrio sam naslovnu stranu po poslednji put i ponovo pročitao prvi pasus, zamišljajući trenutak u kom će, ako usud tako bude hteo, i mnogo godina nakon što ja budem mrtav i zaboravljen, neko proći tim istim putem i stići u tu istu sobu  da nađe jednu nepoznatu knjigu, u koju sam uložio sve što znam i umem. Stavio sam je tamo, osećajući da sam ja taj koji ostaje na polici (...) 

Krenuo sam da ustajem sa stolice kad sam je video.Bila je to prosta, tamna knjiga, bez vidljivog naslova. Nalazila se na vrhu hrpe od četiri knjige na kraju stola. Uzeo sam je u ruke. Korice kao su bile izrađene od kože, možda štavljene, potamnele, više od dodira nego od boje. Naslov knjige, koji je utisnut, pretpostavio sam, nekakvim vatrenim žigom na korice, izbledeo je, ali na četvrtoj strani se mogao jasno pročitati isti naslov. Lux Aeterna D. M. Pretpostavio sam da inicijali, koji su se poklapali s mojima, odgovaraju imenu autora, ali nije bilo nikakve druge naznake u knjizi koja  bi to potvrđivala. Pregledao sam nekoliko strana u letu i prepoznao u tekstu preplitanje najmanje pet različitih jezika. Španski, nemački, latinski, francuski i hebrejski. Nasumice sam pročitao jedan pasus; podsetio me je na neku molitvu iz tradicionalne liturgije koje se nisam sećao, pa sam se zapitao da li je ta sveska nekakva misna knjiga ili zbirka molitvi.

Stihovi su bili podvučeni, i kao da su označavali odvojene epizode ili tematske celine. Što sam je više proučavao, više sam shvatao da me podseća na jevanđelja. Mogao sam da izađem odatle, izaberem bilo koju drugu od stotina hiljada knjiga i napustim to mesto da se nikad više ne vratim. Skoro da sam poverovao da sam to i uradio, sve dok nisam primetio da se vraćam tunelima i hodnicima lavirinta s knjigom u rukama, kao da je ona kakav parazit koji mi se prilepio za kožu. Na trenutak mi kroz glavu prođe da ta knjiga više želi da izađe odatle nego ja i da me, na neki način, vodi (...)

Ako zaista želiš da se baviš pisanjem, ili bar da pišeš da bi to neko čitao, moraćeš da se navikneš da te ponekad ignorišu, da te vređaju, da te omalovažavaju i da se, skoro uvek, ponašaju ravnodušno. To je jedna od prednosti ovog zanata.

Jednog dana napuniš četrdeset i pet godina i shvatiš da više nisi mlad i da tebi nije pevao hor Kupidona s lirama, niti je bilo tepiha od belih ruža koji vodi do oltara, a jedina osveta koja ti preostaje jeste da od života ukradeš uživanje u onom čvrstom i vatrenom mesu koje iščezne brže od dobrih namera. Tad shvatiš i da je to nešto najsličnije raju što ćeš naći na ovom prljavom svetu, gde sve trune, počev od lepote, pa sve do pamćenja.

Znate li šta je najbolje kod slomljenih srca?", pitala je bibliotekarka. Odmahnuo sam glavom. „To što samo jednom mogu zaista da se slome. Sve ostalo su ogrebotine.

Neko ko živi sam , pomislio sam. Čovek se na kraju pretvori u ono što vidi u očima onih koje želi.

Sa predmetom žudnje dešavalo mi se isto  što  i sa cvećem; kad mi je dospela u ruke, nisam znao kud ću s njom.

 S vremenom, samoća ti uđe u krv i više odatle ne izlazi."

Loše izgledate", odrezao je.

„Loša probava", odgovorio sam.

 „Čega?" 

„Stvarnosti."

Učinilo mi se da sam video avet velike crne oluje kako širi svoja krila nad gradom. Tračak bele svetlosti rasporio je nebo i prekrivač istkan od kapi kiše obrušio se kao roj staklenih bodeža. Trenutak pre nego što će prva kap okrznuti zemlju, vreme je stalo i stotine hiljada svetlećih suza ostale su da vise u vazduhu kao trunčice prašine.

Razgovori sa Korelijem

Znate li vi šta je religija, prijatelju Martine?" „Jedva da se sećam Očenaša." „Divna molitva i pažljivo sastavljena. Ako ostavimo poeziju po strani, religija je u stvari moralni kodeks izražen kroz legende, mitove ili bilo kakav književni proizvod, s ciljem da uspostavi sistem verovanja, vrednosti i pravila kojima se reguliše neka kultura ili neko društvo." „Amin", odgovorio sam. „Kao i u književnosti ili bilo kakvoj vrsti komunikacije, ono što obezbeđuje delotvornost je forma, a ne sadržaj", nastavio je Koreli. „Kažete da je doktrina u stvari priča." „Sve je priča, Martine. Ono u šta verujemo, ono što saznajemo, ono što pamtimo i čak ono što sanjamo. Sve je priča, naracija, sled događaja i likova koji prenose emocionalni sadržaj. Vera je prihvatanje, prihvatanje priče koju nam pričaju. Nemojte mi reći da vas ta ideja ne mami." „Ne." „Ne mami vas da stvorite priču za koju će ljudi biti spremni da žive i umru, za koju će biti spremni da ubiju i budu ubijeni, da se žrtvuju i da osude sami sebe, da joj predaju svoju dušu? Ima li većeg izazova u vašem zanatu nego da stvorite priču toliko moćnu da prevazilazi fikciju i postaje nanovo otkrivena stvarnost?" Gledali smo se u tišini neko vreme. „Mislim da već znate koji je moj odgovor", konačno sam rekao. Koreli se nasmešio(...)

Gledao sam  dugo  taj komadić bogatstva, i konačno odmahnuo glavom. Bar sam ga video. Bio je stvaran. Ponuda i sujeta koju sam u tim trenucima kupovao bedom i beznađem bili su stvarni. „Ne mogu to da prihvatim", rekao sam. „Mislite da je to prljav novac?" „Svaki novac je prljav. Da je čist, niko ga ne bi hteo.

Dozvolite mi da počnem pitanjem šta je za vas vera?

„Nikad nisam bio religiozan. Nije da verujem ili ne verujem, sumnjam. Sumnja je moja vera." „Vrlo mudro i vrlo buržoaski. Ali utakmica se ne dobija izbacivanjem lopte sa terena. Šta biste vi rekli, zašto raznorazna verovanja nastaju i nestaju kroz istoriju?" „Ne znam. Pretpostavljam zbog socioloških, ekonomskih ili političkih faktora.

Ako sam vas dobro razumeo, vi kažete da je religija, čin verovanja u mitove ili ideologije ili natprirodne legende, stvar biologije." „Ni manje ni više." „Pomalo cinično glediste za jednog izdavaca.

Čovek veruje kao što diše, da bi preživeo." „Ta teorija je vaša?" „To nije teorija, to je statistika." „Mislim da se tri četvrtine sveta, najmanje, ne bi složilo s tom tvrdnjom", primetio sam. „Naravno. Da se slažu, ne bi bili potencijalni vernici. Vi to hoćete da kažete da je u našoj prirodi da živimo u zabludi?" „U našoj je prirodi da preživimo. Vera je instinktivni odgovor na aspekte postojanja koje ne možemo drugačije da objasnimo, bila to moralna praznina koju vidimo u univerzumu, izvesnost smrti, tajna postanka stvari ili smisao našeg sopstvenog života, ili odsustvo smisla.

Po vašem mišljenju, onda, sva verovanja ili ideali nisu ništa drugo do fikcija." „Svako objašnjavanje ili posmatranje stvarnosti to nužno jeste. Problem nastaje iz toga što je čovek moralna životinja stavljena u nemoralni univerzum i osuđena na postojanje sa sigurnim krajem i bez druge svrhe do da produži vrstu. Nemoguće je dugo preživeti u stvarnosti, bar čoveku jeste. Provodimo dobar deo života u snu, posebno kad smo budni. Kao što sam rekao, prosta biologija.(koreli)

„I nakon svega toga, vi želite da izmislim fabulu koja će nesmotrene baciti na kolena i ubediti ih da su videli svetlost, da postoji nešto u šta vredi verovati, za šta vredi živeti i za šta vredi umreti i čak ubiti." „Tačno tako. Ne tražim vam da izmislite ništa što već nije izmišljeno, na ovaj ili onaj način. Tražim vam prosto da mi pomognete da napojim žedne." „Hvale vredan i milosrdan predlog", ironično sam rekao. „Ne, prosto komercijalna ponuda. Priroda je jedno veliko slobodno trziste (...)

„Intelektualac je obično neko ko se baš i ne izdvaja po svom intelektu", ocenio je Koreli. „Sam sebi pripisuje tu vrednost ne bi li time kompenzovao prirodno ograničenje svojih dometa, koje on naslućuje. Kao ona tako stara i tako tačna izreka ko o čemu, kurva o poštenju. Uvek ista pesma. Neznalica se uvek predstavlja kao stručnjak, okrutan kao blag, grešnik kao svetac nad svecima, lihvar kao dobročinitelj, izdajnik kao rodoljub, ohol kao ponizan, vulgaran kao prefinjen i budala kao intelektualac. Opet, sve je to delo majke prirode, koja ne samo što nije nimfa kojoj pesnici pevaju već je okrutna i proždrljiva majka što, da bi preživela, mora da da se hrani stvorenjima koje donosi na svet."

Ono što želim od vas jeste forma, ne suština. Suština je uvek ista i izmišljena je otprilike kad je čovek nastao. Upisana mu je u srce kao serijski broj. Ono što od vas želim jeste da pronađete inteligentnu i zavodljivu formu za odgovore na pitanja koja svi sebi postavljamo i da to učinite u skladu sa sopstvenim čitanjem ljudske duše, stavljajući u pogon svoju umetnost i svoje umeće. Želim da mi donesete naraciju koja budi dušu.

Progutao sam pljuvačku. Čovek nije potpuno svestan pohlepe koja mu se krije u srcu dok ne čuje slatko zveckanje novca u džepu.

Videćete kako ćete, kad se stvari slegnu, primetiti da vam pravi odgovori nadolaze. Ne postoji ništa na životnom putu što ne znamo još i pre nego što smo njime krenuli. Čovek ne uči ništa važno u životu, jednostavno se priseća."

Zašto se  čovek , što manje ima da kaže, u sve pompeznija i detaljni ja objašnjenja upušta?", upita Koreli

 „Da li da bi zavarao svet ili sebe samog?"

Recite mi, jeste li pročitali Bibliju?" Oklevao sam na trenutak. Kabina se otisnula u prazno. Pogledao sam u pod. „Delove, tu i tamo, pretpostavljam", promrmljao sam. „Pretpostavljate. Kao i svi. Velika greška. 

Svi bi morali da pročitaju Bibliju. Više puta. Vernici ili ne, ne mari. Ja je iščitavam najmanje jednom godišnje. To mi je omiljena knjiga."

 „A jeste li vi vernik ili skeptik?", upitao sam.

 „Profesionalac sam. A i vi ste. Ono u šta verujemo ili ne verujemo ne utiče na naš posao. Vera ili skepsa su znak slabosti. Čovek nešto ili zna ili ne zna, i tačka."

„Nastavite tim putem i nabasaćete na velikog filozofa. A usput pročitajte Bibliju od korica do korica. To je jedna od najvećih priča koje su ikad ispričane. Nemojte da napravite grešku tako što ćete pobrkati reč božju sa industrijom misnih knjiga koja od nje živi.

„Izgleda da vas nisam razumeo. Pričamo o legendama i pričama, a vi mi kažete da Bibliju treba da posmatram kao reč božju?" Senka nestrpljenja i nerviranja zamaglila mu je pogled. „Figurativno rečeno. Bog nije šarlatan. Reč je moneta kojom se ljudi služe."

„Šta ste vi hteli da budete kad ste bili dete, gospodine Koreli?"

„Bog." Njegov osmeh šakala učinio je da moj osmeh nestane kao rukom odnesen. „Martine, basne su verovatno jedan od najinteresantnijih književnih mehanizama koji su izmišljeni. Znate li čemu nas uče?"

  „Moralnim vrednostima?"

Ne. Uče  nas  da ljudi otkrivaju i usvajaju ideje kroz naraciju, priče, a ne školske lekcije ili teorijske diskurse. Istom tome nas uči i bilo koji od velikih verskih spisa. Svi su oni priče sa likovima koji moraju da se suoče sa životom i prevaziđu prepreke, likovima koji se otisnu na put duhovnog bogaćenja kroz peripetije i otkrovenja. Sve svete knjige su, pre svega, velike priče, čiji se zapleti zasniva ju na osnovnim aspektima ljudske prirode, koje onda smeštaju u kontekst moralnosti i u okvir određenih natprirodnih dogmi. Hteo sam da provedete jednu groznu nedelju čitajući tvrdnje, govore, mišljenja i komentare, da biste sami shvatili da iz njih nema šta da se nauči, jer one u stvari nisu ništa drugo do izrazi dobre ili zle volje, po pravilu propali, a sve to ne biste li pokušali sami da naučite.

Samo grešnik može da se preobrati, svetac nikad.

Ništa nije fer. Najviše što se može očekivati jeste da nešto bude logično. Pravda je retko oboljenje na ovom svetu, koji je inače zdrav kao dren." „Amin. Je 1' se to desi kad čovek odraste? Prestane da veruje, kao vi?" „Ne. Kako stare, većina ljudi i dalje veruje u gluposti, uglavnom u sve veće gluposti (...)

Svakaka organizovana religija, s retkim izuzecima, jeste podređenost, represija i poništavanje žene u grupi. Žena mora da prihvati ulogu nežne,pasivne i majčinske figure, nikad autoriteta ili nezavisne jedinke, ili da snosi posledice. Može da ima počasno mesto među simbolima, ali ne i u hijerarhiji. Religija i rat su muški poslovi. A, u svakom slučaju, žena ponekad završi tako što postane saučesnik i izvršilac u procesu sopstvenog podređivanja."

„Starost je plodno tle za lakovernost. Kad smrt pokuca na vrata, skepticizam iskoči kroz prozor. Jedna dobra kardiovaskularna kriza i čovek poveruje i u Crvenkapicu."

„Bog daje hleb onima koji nemaju zube." „To mu fali: zubi. I želja da zagrize."

Ništa nije ubedljivije od straha, od izvesnosti da smo u opasnosti. Kad se osećamo kao žrtve, sve naše radnje i verovanja bivaju opravdane, ma kako neispravne bile. Naši protivnici, ili jednostavno naši susedi, više nam nisu ravni i postaju neprijatelji. Prestajemo da budemo napadači i postajemo branitelji.  Ljubomora , zavist ili prezir, koji nas pokreću, dobijaju blagoslov, jer govorimo sebi da delamo u sopstvenu odbranu. Zlo i pretnja uvek se nalazi u onom drugom. Prvi korak ka strasnom verovanju jeste strah. Strah da ćemo izgubiti identitet, život, verovanja. Strah je barut, a mržnja fitilj. Dogma je pak samo upaljena šibica.

Ne možemo se zadovoljiti time da osobe veruju. Moraju verovati u ono u šta želimo da veruju. I to nikada ne treba da dovode u pitanje, niti da slušaju glas onoga ko to dovodi u pitanje, ko god on bio. Dogma mora da bude sastavni deo identiteta. Ko god je dovodi u pitanje, naš je neprijatelj. Zlo. A imamo pravo, i obavezu, da mu se suprotstavimo i da ga uništimo. To je jedini put spasa. Verovati da bi se preživelo."

Nedostaje mi neki negativac. Većina nas, shvatili mi to ili ne, određuje se spram nečega ili nekoga. Reakcija je lakša od akcije, da tako kažem. Ništa ne potpomaže veru i čuvanje dogme kao dobar antagonista. Što neiskreniji, to bolji... Jedna od stvari koje naš negativac mora da nam omogući jeste da zauzmemo ulogu žrtve i pozovemo se na našu moralnu superiornost. Na njega ćemo projektovati sve što nismo kadri da prepoznamo u nama samima i što demonizujemo u skladu sa našim ličnim interesima. To je osnovna aritmetika farisejstva

Teško je mrzeti ideju. To zahteva izvesnu intelektualnu disciplinu i bolesno posvećen duh, a toga nema mnogo. Mnogo je lakše mrzeti nekog ko ima prepoznatljivo lice, njega okriviti za sve što nam ne prija. Ne mora to biti poseban lik. Može biti nacija, rasa, grupa ... šta god."

Nema drame bez sukoba.

Nihilizam je poza, nije doktrina. Stavite plamen sveće ispod testisa nihiliste i videćete da će mu se ubrzo ukazati svetlost postojanja.

Ceo život umetnika je mali ili veliki rat, počev od rata između samog umetnika i njegovih ograničenja. Da bi ostvarila bilo šta od onoga što sebi postaviš kao cilj, treba ti prvo ambicija, a onda talenat, znanje i, na kraju, prilika."

Važno je da radite. Uvek sam govorio da nerad kvari duh. Mozak mora nečim da se bavi. A ako čovek nema mozak, onda bar ruke."

Život, ma koliko nam se katkad činilo da teče stihijski valjajući dogadjaje bez reda i suvislosti, retko kada pravi stilske greške..

Loše ideje uvek idu u paru.

Mislim da ste previše strogi prema sebi samom, po čemu se uvek raspoznaje čovek koji vredi.

Ne verujem ljudima koji misle da imaju mnogo prijatelja. To je znak da ne poznaju ljude."

Najgore vesti donose olakšanje kad su tek puka potvrda nečega što je čovek već znao, i protiv svoje volje.

Poezija se piše suzama, roman krvlju, a istorija vodom što osta je iza lanjskog snega.

Ako želite, odaćemo im poštu minutom ćutanja." „Nema potrebe." „Naravno da nema. Ta potreba nastaje samo kad čovek nema šta da kaže. Tišina čini da i glupači izgledaju mudro na jedan minut.

Lepe reči su isprazni gestovi dobrote koji ne zahtevaju ama baš nikakav napor, a izazivaju veću zahvalnost nego stvarni gestovi dobrote.

Ne treba da se stidite straha. Strah je znak zdravog razuma.

***

Moj otac nikada nije voleo. Mislio je da čovek nikada ne plače zbog drugih, već zbog sebe samog. A ako plače, onda je kukavica, i ne zaslužuje.milost. Nisam hteo da plačem i da ga time ponovo izdam.

Podigao sam pogled i poželeo da imam makar malo one vere što ju je u sebi nosio moj prijatelj Sempere, vere u boga ili knjige, nešto na osnovu čega bih molio boga ili pakao da mi pruži drugu priliku i omogući mi da izvedem Kristinu odande.Molim te", prošaputao sam, gutajući suze. Gorko sam se nasmešio, već poražen; sitan čovek koji preklinje boga u koga nikada nije verovao. Osvrnuo sam se i video tu božju kuću sazdanu od ruševina i pepela, od praznine i samoće, i shva tio da ću se koliko te noći vratiti po nju, a od čuda i blagoslova će mi biti dovoljna samo sopstvena odlučnost da je izvedem odande..

Lice joj je bilo iscrtano sećanjima i njen pogled je mogao da ima deset ili stotinu godina.

Govorila je da, kada bismo bili kadri da sagledamo svet i nas same u pravom svetlu samo na jedan dan, od svitanja do sumraka, oduzeli bismo sebi život ili izgubili razum."

Na svetu nema drugog dobra ili zla osim onog koje zamislimo, što  zbog  pohlepe, što zbog naivnosti. Ponekad čak i zbog ludila."(vidovnjakinja)

„Krivica i griža savesti nemaju značenje. To su osećanja, nisu ideje."

Ne znam šta je istina."

„Istina je ono što boli."

Odlučio sam da vam vratim ono što ste najviše voleli i što sam vam oduzeo. Odlučio sam da konačno vi zauzmete moje mesto i da osećate ono što ja osećam, da nikada ne ostarite i da gledate Kristinu kako raste, da se ponovo zaljubite u nju, da je gledate kako stari kraj vas i da dođe dan kada će vam umreti na rukama. To je moj blagoslov i moja osveta."

To je nemoguće. Nikada neće biti ista."

  „To će zavisiti samo od vas, Martine. Dajem vam praznu stranicu. 

---

„Ne mogu još da umrem, doktore. Još ne. Moram da uradim neke stvari. Posle ću imati  ceo  život za umiranje."

Pogledi sa starih fotografija  posmatrali su me sa distance od trideset godina.

Nisam bio spreman da mu otvorim ta vrata bliskosti.

Obrušila se neka teška tišina.

Uživam u onom sebičnom zadovoljstvu koje čoveka oblije kad donosi poklon u rukama.

„Kad vi to kažete, čudno je zabrinjavajući pridev.

Vreme leči sve , pomislih, osim istine.

Za Semperea, najboljeg prijatelja kojeg bi jedna knjiga mogla da poželi, što mi je otvorio vrata sveta i naučio me da kroz njih prođem.

Ogorčenost utiče na pamćenje, gospodine.

Želudac mi se grčio u šaku punu eksera.

Osmeh, kojim sam mogao da se obrijem.

Ne šutiraj čoveka koji je pao.

Jesen na prstima ulazi u Barselonu.

Ostavljam vas na miru. Ili u nemiru, jer s vama se nikad ne zna.

* U pripremi: Igra staklenih perli, Hese