Moj izbor: Viktor Igo

Ako mi ništa reći niste htjeli,
Zašto mi dolazite, je li?
Zašto mi se taj smiješak nudi,
Koji i kralja može da zaludi?
Ako mi ništa reći niste htjeli,
Zašto mi dolazite, je li?

Ako tajite kakvu poruku,
Zašto mi onda stiskate ruku?
U nježnom i andjeoskom snu,
Ko leži u vašeg srca dnu?
Ako tajite kakvu poruku,
Zašto mi onda stiskate ruku?

Ako moj odlazak želite,
Zašto ovuda prolazite?
Čim vas ugledam zadrhtim tad:
Vi ste moja radost i moj jad.
Ako moj odlazak želite,
Zašto ovuda prolazite?

***

Viktor Igo Albrehtu Direru

U starim šumama, gde val struje sočne
Poji krhke breze i hrastove moćne,
Ti si, zar ne, često, preko proplanaka,
Sluteći za sobom jeziv korak mraka,
Hitao, bled, drhtav, raširenih zena.
Alberte Direru, dušo zamišljena!
Tvoje divne slike, kroz svetlost i boje,
Kazuju da oči vidovite tvoje
Otkrivahu svuda usred šumskih sena
Sva božanstva šume, sjaja zelenih zena,
Fauna i pana usred cvetnih špilja
I vilu s rukama punim svežeg bilja.

Šuma je za tebe svet neuređeni
Gde su san i stvarnost svud isprepleteni,
Gde i hrast visoki u snu saginje se,
Gde vetar borove zamišljene trese
I gde u tom mračnom granju što se krivi
Ništa nije mrtvo niti sasvim živi.
Potočarka žedno pije; vali beže;
Na padini, ispod grma, jasen steže
Zemlju čvornovatim nogama u tmini;
Cvet se u jezerskoj ogleda dubini;
A vi što hitate dok vas užas hvata
Budite himeru ljuskavoga vrata
Što, stežući koren stabla usred tmice
Iz neke vas špilje motri netremice.
O rastinje! snago! tvari gde duh sniva!
Skrila te je kora hrapava i živa!

Ni ja još ne videh šumu treperavu,
A da nisam srcem osetio stravu
I gledao trave što u vetru dišu
I nejasne misli što se s granjem njišu.
Sam Bog, koji vidi u ljudskoj dubini,
Zna kako osećah često u divljini
Ja, biće u kome topli plamen sija,
Da, živeći s dušom, drhti kao i ja,
Da se smeje i da poluglasno zbori
Čudovišno hrašće koje šumu stvori.

**-

"Zaćutavši za trenutak starac je podigao prst k' nebu i rekao:
-Beskonačnosti ima. Ona je tu.
Kad beskonačnost ne bi imala svojeja,
ja bi bilo njena granica.;
ona ne bi bila beskonačna; 
drugim rečima, ne bi je bilo. No, nje ima. Dakle, ona ima svoje ja.
To ja beskonačnosti, to je Bog."     

***
                              
ZVONAR BOGORODIČINE CRKVE

*Vreme je arhitekta, narod je zidar.

Celi je ljudski rod na skelama. Svaki je um zidar.

*Ovo možda,  tako drago filozofima, osmeli Grengoara – Znate li vi šta je to prijateljstvo?- upita on.

– Znam, –  odgovori Ciganka – to je biti brat i sestra, dve duše koje se dodiruju a ne stapaju, dva prsta na ruci.

– A ljubav? – nastavi Grengoar.

– O, ljubav! – reče ona i glas joj uzdrhta a oko zablista. – To je biti dvoje pa opet biti samo jedno. Čovek i žena koji se spajaju u anđela. To je nebo. 

*Jer ljubav je kao i drvo; ona niče sama od sebe, duboko širi žile po celom našem biću, pa često zeleni čak i na smrvljenom srcu.

*Preveliki bol, kao i prevelika radost, stvar je preterana i traje malo. Čovečije srce ne može dugo ostati u krajnosti.

*Ljudsko srce može da primi u sebe samo izvesnu količinu očajanja. Kad je sunđer natopljen, može more preći preko njega, ni jedna kap neće ući u njega.

Victor Hugo

Moj izbor: Aleksandar Puškin

Vasily Tropinin. Portret  Aleksandra Puškina (1827)

CVETAK

Uveli cvetak bezmirisni pušten u knjizi gledam ja. I gle, već mnoštvom čudnih misli duša se moja puni sva. Kog proleća je cvao cvatom i čijom rukom skršen bi? Da l’ poznatom il’ nepoznatom? Zašto ga ovde ostavi? Možda za spomen na poznanstvo il’ na rastanak možda dug? Na kakvu šetnju kroz prostranstvo, kroz tiho polje, tamni lug? Živi li on il’ ona živi, gde li je njihov kutak sad? A možda su i uvenuli ko ovaj ovde cvjetić mlad?

*

Kad ne treba

Za talente vi ste slepi i prazan vam je sreće čun: Kad ne treba vi ste lepi, a kad treba manjka um.

*

Sve prođe

Ako život te obmane, ne tuži, ne kazuj jad! Primiri se tužan tad: videćeš i bolje dane. Ka budućem srce gre; Sadanje je dosadilo.. Sve prolazi, sve je tren, a što prođe biće milo..

Ilya Repin

Moj izbor: WIilliam Butler Yeats

KADA BUDEŠ STARA

Kada budeš stara, sijeda i u snima,

Drijemat ćeš kraj ognja, čitajuć polako

Ispustit ćeš knjigu, sanjati o blagom

Pogledu, kojeg očiju ti skriva dubina.

Voljeli su mnogi časke tvog veselja,

I ljubav im bila prava ili kriva,

Tek ti jedan čovjek dušu punu želja

Ljubio, i tugu, što ti lice skriva.

Naginjuć se tužno k žaru svog kamina,

Šapni, kako ljubav nas je ostavila,

I sad hodi iznad planinskih visina.

Gdje je posred zvijezda svoje lice skrila.

***

Smiri se, smiri srce, ti, drhtljivče tela;

Seti se mudrosti što nam je drevnost kaza:

Nek onog što se plaši vode i vatruštine 

I vetra koji duva preko zvezdanih staza, 

 Vetar, voda i vatra preplave pučine 

 Nevidljivim, jer on nema udela

sred usamljene, veličanstvene pučine.

KUDA MOJE KNjIGE IDU 

Sve reči koje prikupim, 

I sve reči koje napišem, 

Moraju svoja neumorna krila da rašire, 

I nikada u svom letu da ne predahnu, 

Dok ne stignu tamo gde je tvoje tužno, tužno srce, 

I pevaju za tebe u noći, 

Još dalje od voda koje teku, Olujom pomračenih il’ zvezdama obasjanih.

 V. B. Jejts London, januar 1892. godine

Edvard Munch

Moj izbor: Vilijam Batler Jejts

NEBESKE TKANINE Da imam nebeske tkanine vezene, Zlatnim i srebrnim svetlom ispletene, Tkanine plave i zagasite i tamne Od noći i svetla i polutame, Ja bih ih raširio pred tvoja stopala: Ali siromašan sam, imam tek snove; Raširio sam snove pred tvoja stopala; Hodaj nežno. jer hodaš po mojim snovima.