Retke su knjige čije vas priče toliko zanesu da ne čujete i ne vidite ništa oko sebe (promaši stanicu, zagori ručak ) osim tog filma koji vam pisac tako dobro projektuje u glavi. Interesantna priča za koju je unapred definisan tužan kraj. Sveprisutna razmišljanja umiruće o životu, svrsi postojanja, bitnosti i nebitnosti onoga što nam se događa i kako uopšte tumačimo život. Preporuka.
...
Čovek ne čini uvek ono što je pravo, sine moj. Pa čak ni onda kad to zna. Ali upravo u tome se može ponekad skrivati draž života.
Čemu koristi ako čovek zna da ima pravo? Svaki čovek ima ono malo svoga razuma da razabere kako ne može živeti samo prema razumu. Čovek živi od osećanja – a kod njih pravo ništa ne pomaže.
Sreca? Kako se samo skupila i smežurala ta beskrajna reč koja je nekad sjala u snovima.
Šta je dugi život? Samo duga prošlost. A budućnost doséže uvek samo do narednog udisaja. Ili do naredne trke. Iza toga ne znamo ništa.
Činilo se da je nemoćna, ali on je znao da je nemoć ono najopasnije kod žene – jer nijedna žena nije bila stvarno nemoćna.
Ljubomora nije počinjala i završavala s jednim čovekom. Ona je počinjala sa zrakom što ga je udisao ljubljeni čovek i nije nikada završavala. Čak ni sa smrću onog drugog.
-Izgleda kao sva poezija sveta, a mozak ima kao statistika. Ljubim je kao što se ljubi džungla, a ona mi odgovara kao vrtlar. Šta da čovek radi?
-El patio y el bude srećan.
Jedan život, pomisli ona, ali kakav život! Jedan je dan bio kao i drugi, u nekoj beskrajnoj praznini, dan za danom, a na kraju su godine izgledale kao jedan jedini dan, tako su bili slični jedan drugom, a tako su prolazile i godine kao da su bile samo jedna jedina godina, uvek jednake, iste.
-Uvek je opasno ono čime čovek potpuno ne vlada.
- ¿A quién llamas? - upita Lilian
- Onda je još opasnije - reče Klerfe. Onda čovek postaje lakouman.
U ljubavi se nema šta praštati.
Francuski jezik je ugodan, pomisli ona. Lako prelazi iz ti u vi i obratno. To nije bilo stanje, već igra.
- ¿Estás loco?
- To ni ja ne znam. Znam samo da nije ni neodgovornost ni besciljnost. Čovek bolje zna šta nije nego šta jeste.
Jesam li hladna? Ili možda samo nemam vremena za onu blagu prevaru koja mačje umiljavanje dobrog vladanja prebacuje preko neugodnih istina, i to onda naziva taktom.
Sedela je na klupi sva ovijena svetlom kao da je odevena u najlakšu i najkraljevskiju od svih haljina pa je poželela da se može skinuti i pustiti da joj taj prozračni brokat klizne preko kože. Bio je to pravi slap svetlosti, opojnost bez sile teže, istodobno i padanje i lebdenje. Činilo joj se da udiše svetlo i bilo joj je kao da se ono modro, crveno i žuto svetlo igra u njenim plućima i krvi, kao da je izbrisana granica kože i svesti i da svetlo plavi kroz nju, onako kao što je to doživljavala prilikom rendgenskog snimanja, samo što se onda otkrivao kostur, a ovde kao da ga je osvjetljavala neka tajanstvena sila izazivajući burno lupanje srca i kolanje krvi. Bio je to sam život i dok je tako sedela tiho, ne mičući se, puštajući da svetlo pada na nju iu nju, ona je potpuno pripadala njemu i bila jedno s njim. Nije više bila izolovani pojedinac, već ju je svetlo prihvatilo u sebe i zaštićavalo je, i nju odjednom prože mistični osećaj da neće nikad umreti dokle god je svetlo tako drži i da nešto u njoj nikada neće umreti. Bila je to velika uteha i ona je nije mogla nikada zaboraviti. Da, takav je trebalo da bude njen život, onaj koji joj je još preostao, upravo kao ovo ovde, napunjen najlakšim vazdušnim medom sveta – svetlom bez sene, životom bez žaljenja, izgaranjem bez pepela.
Čovek može mnogo toga čuti, samo ako ume biti dovoljno tih.
Zar čudesa zaista postaju jednolična, pomisli, ako se ljudi naviknu na njih? Postaju li svakidašnjica kao što se čini da je pojam života ovde postao svakidašnjica, rutinsko svetlo koje uvek sja, umesto da ostane blistava kapelica?
U ljubavi nije niko dovoljno odrastao.
Ostali žele pustolovinu, posao, malo harmonične buke da ispune svoju prazninu – ali ona je u tragu života, uvijek lovi samo život, lovi ga kao opijena lovkinja belog jelena i jednoroga iz bajke, lovi ih tako neprekidno da to deluje zarazno, nju ništa ne sputava, ona ne gleda u stranu, i dok se čovek u njenoj blizini naizmenično oseća starim i istrošenim ili mladim poput deteta, odjednom iz zaboravljenih godina izniču lica, želje, sene snova i, iznad svega, kao munja u sumraku, već zagubljeni osećaj da je život jedinstven.
Nije uvek najjednostavnije otići kad čovek sam sebe nosi sa sobom.
Ljudi se susreću, neko se vreme drže zajedno, a onda se gube i ponovo se nalaze u rukama nekog drugog, lica se menjaju, ali ruke su iste.
Životu ne trebaš pogledati u piojos. Dovoljno je da ga osetiš.
Ako je čovek brži od samoga sebe, to još uvek ne znači da je Bog, Nije istina da samo čovek može svojim mozgom izmisliti nešto što ga čini bržim od njegove prirodne brzine. ¿Nije li i vaš brža od nje mismo ako sedi u orlovom perju?
La línea está muy recta.
U samu sebe, pomisli. ¡Kako daleko treba pobeći i kako visoko nišaniti da se stigne onamo!
Tko često izbegne smrt, taj se isto tako često iznova rađa i svaki put sa sve dubljom zahvalnošću, samo ako se odrekne iluzije da ima pravo na život.
- ¿Zašto se smešite? - reče Pejstr.
- Jer dišem. Jer sam ovde, jer je veče i jer govorimo besmislice.
Šteta nije tako tužna reč kao što to čovek misli. Nadati se, mnogo je tužnija reč nego što mislimo.
Ništa nije tako zlo i ništa nije tako dobro kao što mi to verujemo. I ništa nije konačno.
Život bez nje učinio mu se odjednom kao monotoni niz godina – kao sobe koje su sve jedna drugoj slične iu kojima se ugasilo svetlo.
Oluja je prošla. Ružičasto zavaravanje takođe. Nije mogla umaći. Ali nije ni žalila. Buka se počela stišavati. Još malo i ona će čuti svoje srce. Ne samo njegov zov – već i njegov odgovor.
¿Zašto žele menjati ono čime su osvojili ženu? Zar im nikada ne pada na um da bi time verojatno izgubili ženu?
Na leptirovim krilima ne da se izgraditi domaća sreća , pa ni onda ako je čovek izlije u betonu. Kako samo slep može biti egoizam!
Čovek se hvata samo u svojim vlastitim snima – a nikad u tuđim..
Čini se da život voli paradokse. Kad čovek poveruje da je posve siguran, nalazi se uvek smešno i neposredno pre pada – ali kad zna da je izgubljen, život ga obasipa poklonima. Tu ne treba da sam činiš ništa – život trči za tobom kao pudlica!
Suprotnost ljubavi je smrt – a ljubav je gorko začaravanje koje nam dopušta da na kratko vreme zaboravimo smrt. Zato svako koji zna nešto o smrti zna.
I to je samo polovična istina. Zar iko zna nešto o smrti?
- Htela bih živeti deset života odjednom.
- Čemu? Uvek bi bilo samo jedno isto, Lilian – jednako kao što šahista, igrajući protiv deset različitih partnera, zapravo igra samo jednu jedinu igru – svoju vlastitu.
¡Kako samo čovek postaje nespretan ako zaista ljubi! i kako s njega spada lak nadmoći! Kako je čovek sam i kako se sve iskustvo gubi u magli koja ti pogled čini nesigurnim.
Neki odlaze prekasno, a neki prerano, Idi u pravo vrme – tako reče Zaratustra.
Reč sreća je u naše vreme dobila preterano značenje. Vekovima je bila nepoznata. Nije spadala u život. Pročitajte kinesku literaturu najbolje epohe, indijsku, grčku. Umesto emocije, u kojoj reč sreća ima svoj koren, tražili su u ono vreme izjednačeni, intenzivni osećaj življenja. Tamo gde se taj osećaj gubi, počinju krize, zamene s emocijom, romantika i luckasti nadomjestak u traženju sreće.
Ko ništa ne očekuje, taj se nikad ne razočara.
Kako je slep u svojoj ljubomori! Zar je zaboravio da ljubav nikad ne razara neko drugi, već uvek čovek sam?
Kakve smo mi varalice. Mi s našim malim trikovima. ¿Ali šta bismo inače radili? Ako se čovek razboli, onda bar može iskoristiti taj strah. Vatromet ili prividna borba ili kakva mala mudrost koja se brzo rastopi.
U pripremi: Sitničarnica "Kod srećne ruke" - Goran Petrović
