Ovo delo donelo je Miloradu Paviću nominaciju za Nobelovu nagradu, koju je podržala stručna javnost u Evropi, Americi i Brazilu.Knjiga koja je do sada doživela preko stotinu prevoda na 40-ak jezika.
Hazari,drevni narod davno iščezao s pozornice svetskih zbivanja. Narod koji je ostavio izreku: I duša ima kostura to su sećanja.
Rukopis romana ”Hazarski rečnik”
Knjiga se, ne
mora nikad pročitati cela, iz nje se može uzeti pola ili samo deo, i
na tome se može ostati, kao što se s rečnicima najčešće i čini. Što se
više traži, više se dobija, pa će ovde srećnom pronalazaču pripasti sve
veze između imena ovog rečnika. Ostalo je za ostale.
Pisac savetuje čitaocu
da se ne laća ove knjige bez velike nevolje. A i ako je se dotakne, neka
to bude onih dana kada oseti da mu pamet i oprez dublje dosežu no
obično.
Svako od nas svoju
misao vodi pred sobom u šetnju kao majmuna na uzici. Kad čitaš, imaš uvek
dva takva majmuna: jednog svojeg i jednog tuđeg. Ili, što je još gore,
majmuna i hijenu. Pa gledaj šta ćeš kome dati da jede. Jer, hijena ne jede
isto što i majmun...
Zamislite da dva čoveka
drže na lasima uhvaćenu pumu. Ako hoće da priđu jedan diugom, puma
će napasti jer će se lasa olabaviti, i samo ako obojica jednovremeno
zatežu, ona je podjednako udaljena od obojice. Onaj ko čita i onaj ko piše
zato tako teško dolaze jedan do drugog, jer je između njih
zajednička misao uhvaćena na uzicama koje vuku u suprotnim smerovima.
Ako sada upitamo tu pumu, odnosno misao, kako ona gleda na onu dvojicu, ona bi
mogla reći da na kraju uzica oni koji su za jelo drže nekoga koga ne
mogu pojesti...
Čuvaj se, sabrate, da se
ne ulaguješ suviše i ne dodvoravaš napadno ljudima koji imaju vlast u
prstenu i moć nad fijukom sablje. Oko njih je uvek najveća gomila
takvih što se ne ulaguju drage volje i iz uverenja, nego što moraju. A moraju jer
čuvaju pčelu na kapi ili misao pod pazuhom, uhvaćeni su u
nekom nedelu, pa sada to ispaštaju i njihova je sloboda na uzici, a
oni spremni na sve. A to ovi odozgo, koji vladaju nad svima, dobro znaju i
koriste. Pazi, dakle, da te ni kriva ni dužna ne ubroje među takve. A
to će ti se desiti ako samo prioneš suviše hvaliti ih i ulagivati im
se u toj udvoričkoj gomili: svrstaće te među one bezakonike i zločince i
držaće da si jedan od njih s mrljom na oku i da sve što radiš ne
činiš drage volje i što veraješ nego što tako moraš, da bi okajao
svoje nedelo. A takvi se ljudi s pravom ne cene i šoraju se nogom ko psi,
ili teraju na poslove koji nalikuju onim već počinjenim...
Čitalac je pelivanski
konj, kojeg moraš navići da ga posle svakog uspešno ostvarenog zadatka
čeka kao nagrada komad šećera. Ako taj šećer izostane, od zadatka nema
ništa. Što se pak ocenjivača knjiga i kritičara tiče, oni su kao prevareni
muževi: uvek poslednji doznaju novost...
On (Avram Branković) nije od
onih što će trčke život proputovati. Budućnost on veoma polako i
savesno naseljava. Otkriva je komad po komad kao neko nepoznato kopno, krči je
najpre i potom zida na najpovoljnijem mestu, i u toj građevini, najzad, dugo menja raspored već postavljenih
stvari. On se trudi da njegova budućnost ne uspori hod i rast,
ali pazi da se ni sam ne zaleti i ne krene brže no što ona može da
odmiče pred njim. To je neka vrsta trke. Onaj ko je brži, gubi.
Kir Avram, pak,
najradije čita po hladnoći, samo u košulji, izlažući svoje telo drhtavici,
i samo ono što se od pročitanog kroz tu drhtavicu probije do njegove
pažnje smatra vrednim da se upamti i obeleži u knjizi.
Ako se čoveku dogodi
nešto prijatno to uvek treba začiniti nekom neprijatnom sitnicom;
tako se bolje upamti taj trenutak. Jer, čovek uvek duže pamti neprijatne nego
prijatne stvari.
Oni koji se mrze, s njima na ovome
svetu nema teškoća. Takvi uvek liče jednina druge. Neprijatelji su uvek isti,
ili s vremenom postaju isti, inače ne bi mogli biti neprijatelji. Oni
koji se među sobom istinski razlikuju, oni u stvari predstavljaju najveću
opasnost. Oni teže da se upoznaju, jer im razlike ne smetaju. I ti su
najgori. S takvima koji nam dopuštaju da se razlikujemo od njih i
ta razlika im ne kvari san.
Naše sećanje i
uspomene su kao sante leda. Od njih vidimo samo vrhove u prolazu, a ogromna
podvodna kopna promaknu neviđena i nedosežna. Njihovu neizmernu težinu ne
osećamo samo zato što su potopljena u vreme kao u vodu. Ali, ako se nepažljivo
nađemo na njihovom putu – nasukaćemo se na sopstvenu prošlost i brodolom je tu. U snu osećamo se kao riba u vodi. Povremeno izranjamo iz sna, okrznemo okom svet na obali, ali opet tonemo s žurbom i žudno, jer se osećamo dobro samo u dubinama. Pri tim kratkim izranjanjima na kopnu opažamo jedno čudno stvorenje tromije od nas, priviknuto da diše na drugi način no mi i zalepljeno za svoje kopno svom svojom težinom, pri tome lišeno strasti u kojoj mi živimo kao u sopstvenom telu. Jer ovde dole slast i telo su nerazlučivi i jedno su isto. To stvorenje napolju, to smo takođe mi, ali mi kroz milion godina i između nas i njega pored godina leži i strašna nesreća koja se sručila na tog napolju, pošto je odvojio telo od slasti... Sve je učinio sa takvim uspehom da mu se najlepša materija koja postoji - materija sna počela pokoravati. Ali, ako nije načinio nijednu grešku penjući se ka Bogu, pa mu je stoga omogućeno da ga vidi na dnu čitanog sna, načinio je sigurno grešku na povratku, silazeći u ovaj svet sa visina u koje se vinuo. I tu je grešku platio. Pazite na povratak! Rđav silazak može da poništi srećan uspon na planinu. Čitajući nije nam dato da primamo sve što je napisano. Naša misao je ljubomorna na tuđu misao i svaki čas je zamračuje, a nema mesta u nama za dva mirisa odjednom.
Jedan
od sigurnih puteva u pravu budućnost (jer ima i lažne budućnosti) je ići u
pravcu u kojem raste tvoj strah.
Gladan lako ulazi kroz tesni otvor između
sna i jave, ali kada se tamo nalovi plena i nabere voća, nasićen snovima natrag
više ne može, jer se između može samo ako si onakav kakav si i ušao.
Učitelj svoje najbolje učenike
najkraće uči. Najduže ostaje s najgorima. Jer, brzi brzo prolaze.
Najteže je orati tuđu njivu i svoju
ženu. Pošto je svaki čovek razapet svojoj ženi kao na krstu, izlazi da je teže
nositi svoj nego tuđ krst.
Boje ne mešam ja, nego tvoj vid - ja lh samo stavim na duvar jednu do druge u prirodnom
stanju, a onaj ko posmatra meša u svom oku boje kao kašu. Tu je tajna. Ko bolje
skuva kašu, imaće bolju sliku, ali neće kaša biti dobra od loše heljde. Važnija
je, dakle, vera gledanja, slušanja i čitanja od vere slikanja, pojanja i pisanja.
Ljudske misli i snovi imaju svoje
orožale, nepovredive spoljne delove koji kao ljuska štite meku jezgru od
povreda. A te misli, opet, u dodiru s rečima isto se tako brzo gase kao reči u dodiru s
mislima. Nama pripadne samo ono što preživi taj uzajamni pomor.
Ako ti sunce ugleda
oči, može ti se učiniti od bliskog leptira što ti preleće stazu daleka ptica,
ili od nisko proletele radosti visoko uzletela tuga.
Reč je ljudska kao glad. Nema uvek istu snagu.
Nesreća nas uči da čitamo svoj život unatrag.
I duša ima kostur, a to su sećanja.
Kad se probudite i ne
boli vas ništa, znajte da niste više među živima.
Od istine se i ne
može dobiti više no što u nju stavite. Jedna čaša je dosta, dve su malo!
Sve zlo dolazi otuda što smo u ovome svetu stalno u iskušenju da
slušamo i za uzor uzimamo gore no što smo mi sami.
Uđosmo u magle, a one
su se selile i nosile u sebi kroz šume neku tvrdu tišinu od koje se
gluvi i u koju se ulivaju sve druge tišine.
Igra staklenih perli je specificna kombinacija matematike i muzike koje čoveka treba da navedu na različite meditacije i uživljavanje u vlastiti duh. Roman je nastajao duže od deset godina.
Albertus
Secundus tract. de cristall . spirit. ed. Clangor et Collof. lib.
I. cap. 28. U Knehtovom rukopisnom prevodu:
Ništa
se predstavljanju rečima ne izmiče toliko, a ipak ništa nije neophodnije
ljudima izneti pred oči koliko izvesne stvari čije postojanje nije ni dokazivo
ni verovatno, ali koje, baš time što ih pošteni i savesni ljudi donekle
tretiraju kao postojeće, bivaju dovedene korak bliže postojanju i mogućnosti da
se rode.
Stara
je misao: što oštrije i neumoljivije formulišemo neku tezu, to ona neodoljivije
iziskuje antitezu.
Za nas
je junak i dostojan nekog naročitog zanimanja samo onaj koga su priroda ili vaspitanje
doveli u položaj da svoju ličnost gotovo savršeno stopi sa svojom
hijerarhijskom funkcijom, a da ne propadne njena snažna, sveža, divna
pokretačka snaga, koja čini duh i vrednost individue.A ako između ličnosti
i hijerarhije nastanu sukobi, to baš u tim sukobima vidimo probni kamen za
veličinu ličnosti. Ukoliko manje cenimo otpadnika koga požude i strasti gone na
raskid sa redom, utoliko nam je dostojnije sećanje na žrtve, uistinu tragične.
Igrač
staklenih perli igra kao što umetnik svira na orgulji. A savršenstvo te orgulje
je jedva dokučivao. Njeni manuali i pedali dodiruju čitav duhovni kosmos,
registri su joj gotovo bezbrojni. Teorijski bi se tim instrumentom mogla u igri
reprodukovati čitava duhovna sadržina sveta.
Istorija
se odigrala — da li je bila dobra, da li bi bilo bolje da je izostala, da li
možemo priznati njen „smisao”, to nema značaja. Tako su se odigrale i one borbe
za „slobodu” duha i u onom poznijem, feljtonističkom dobu dovele dotle da je
duh u stvari uživao nečuvenu i njemu samom više nesnošljivu slobodu; on je bio
potpuno savladao crkveno tutorstvo i delimično državno, a još jednako nije
našao neki zakon koji je on sam formulisao i koji poštuje, jedan pravi novi
autoritet i legitimnost.
Počeci
muzike nalaze se u dalekoj prošlosti. Ona nastaje iz mere i koren joj je u
velikom jednom. Veliko jedno proizvodi dva pola; dva pola proizvode snagu
mraka i svetlosti.Savršena muzika ima svoje uzroke. Ona postaje iz ravnoteže.
Ravnoteža postaje iz pravoga, pravo postaje iz smisla sveta.Muzika počiva na
harmoniji između neba i zemlje, na saglasnosti tmine i svetlosti. Države u
rasulu i ljudi zreli za propast, dabome, takođe ne mogu bez muzike, ali njihova
muzika nije vesela. Otuda: što je muzika bučnija, to ljudi bivaju
melanholičniji, zemlja biva ugroženija, knez niže tone.
Ne
želimo da zaboravimo da pisanje istorije, čak kada se to čini sa toliko
smotrenosti i sa toliko dobre volje za stvarnost, još uvek ostaje bajka, a
njena treća dimenzija je fikcija.
Tim
časom bilo jasno odvojeno jučerašnje od današnjeg, prošlo od sadašnjeg i
budućeg, kao što neko ko se probudi iz sna ne može sumnjati da je budan ni onda
ako se probudi u istoj sredini koju je u snu video. Ima mnogo vrsta i oblika
poziva, ali je srž i smisao doživljaja uvek isti: duša se budi, menja ili jača
time što se umesto snova i unutrašnjih slutnji, iznenadno pojavljuje i dolazi
poziv spolja,komad stvarnosti.
Mogao
je osluškivati vetar ili kišu, zagledati se u neki cvet ili prugu rečne vode,
ne shvatajući ništa, naslućujući sve, ponet simpatijom, radoznalošću, željom da
razume, povučen od sopstvenog ja ka drugom, ka svetu, ka tajanstvenosti i
svetoj tajni, ka bolno lepoj igri pojava.
“No permanence is ours; we are a wave
That flows to fit whatever form it finds”
Svaki je
od nas samo čovek, samo jedan pokušaj, samo nešto usput. Ali čovek treba da
teži središtu a ne periferiji.
Nije
dubina sveta i njegovih tajni onde gde su oblaci i crnina, dubina je u jasnoći
i vedrini. Ta vedrina nije šala ni samodopadljivost, ona je najviša
spoznaja i ljubav, potvrda svekolike zbilje, budnost na rubu svih dubina i
ponora, ona je vrlina svetih i vitezova, ona je nepokolebljiva, a sa starošću i
blizinom smrti samo raste. Ona je tajna lepote i bit svekolike
umetnosti.''
Nije znao da li da
se raduje zbog blaženstva tih trenutaka, ili da plače što su prošli.
— Nigde dva čoveka
ne mogu tako lako postati prijatelji kao pri sviranju.
Smešio se u sebi
kao da je sišao u svoje sopstvene misli .. Iz njega je zračio mir.
Svako od nas je
samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo
gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.
Izvesno, dva naroda
i dva jezika neće se moći jedan drugom tako razumljivo i tako prisno poveriti
kao dva pojedinca koji pripadaju istom narodu i jeziku. Ali to nije razlog za
odricanje od razumevanja i poveravanja. I među sunarodnicima i ljudima istog
jezika stoje pregrade koje sprečavaju puno poverenje i puno uzajamno
razumevanje, pregrade obrazovanja, vaspitanja, obdarenosti, individualnosti.
Može se tvrditi da svaki čovek na Zemlji može načelno razgovarati sa svakim
drugim, i može se tvrditi da na svetu uopšte ne postoje dva čoveka među kojima
je mogućno pravo, potpuno, prisno poverenje i razumevanje – jedno je isto
toliko tačno koliko i drugo. To je jin i jang, dan i noć. Oboje imaju pravo, na
oboje se povremeno mora podsetiti...
Ta veselost nije ni
flert, ni samozadovoljstvo, ona je najviše saznanje i ljubav, potvrda sve
stvarnosti, budnost na rubu svih dubina i ponora, ona je vrlina svetaca i
viteza, ona je nenarušiva i, sa starošću i približavanjem smrti, uvek samo
raste. Ona je tajna lepoga i prava supstanca svake vrline...
Učenost nije bila
uvek i svuda vesela, iako bi to trebalo da bude. Ona, kult istine, kod nas je
tesno povezana sa kultom lepog i osim toga sa meditativnom negom duše, nikada,
dakle, ne može potpuno izgubiti vedrinu. Ali naša igra staklenih perli
sjedinjuje u sebi sva tri principa: nauku, obožavanje lepog i meditaciju. Tako
bi jedan pravi igrač staklenih perli trebalo da bude natopljen veselošću kao
zreo plod svojim slatkim sokom, trebalo bi pre svega da ima u sebi veselost
muzike koja nije ništa drugo do smelost, do veselo nasmejano koračanje i
igranje kroz središte strahota i plamena sveta, svečano prinošenje žrtve.
Postoji
istina, dragi moj! Ali učenje za kojim ti žudiš, apsolutno, savršene učenje
koje jedino donosi mudrost - takvo učenje ne postoji. Ti uopšte i ne treba
prijatelju, da čezneš za nekim savremenim učenjem, nego za usavršavanjem sebe
samoga. Božanstvo je u tebi, ne u pojmovima i knjigama. Istina se proživljava,
ne propoveda se.
Hermann Hesse, njemački književnik i dobitnik Nobelove nagrade, često je naglašavao važnost individualnog puta, samospoznaje i hrabrosti u suočavanju s izazovima života, stoga poziva na hrabrost, upornost i prihvaćanje životnih izazova kao dijela puta prema dubljem razumijevanju sebe i svijeta.
...
“Svakodnevno kraj nas žubori punina svijeta, svakoga dana cvijeće cvjeta, svjetlost sja, radost kliće. Zahvali u njem gdjekad tražimo žeđ, katkad umorni i mrzovoljni ne želimo za njeg ni čuti, no uvijek nas okružuje obilje ljepote.
Ne smijemo dopustiti da nas zaplaši i ogorči turobnost svijeta i njegova đavolska ugroza. Hoće li taj svijet sutra propasti ili ne, nije naša briga ni odgovornost. Dokle god postojimo, mi moramo i želimo puni hvale uživati u onome čime nas taj svijet može obradovati, pa bilo to tek nebo i njegov čaroban svod.
Da bi se zbilo moguće, moramo uvijek iznova pokušavati nemoguće.
Protiv podlosti života najbolje je oružje: hrabrost, svojeglavost i strpljenje. Hrabrost snaži, svojeglavost zabavlja, strpljenje umiruje.
Suosjećaj sa svom patnjom ovoga svijeta, no svoje snage ne usmjeravaj tamo gdje si nemoćan, već prema bližnjemu kojemu možeš pomoći, kojega možeš voljeti i obradovati.”
Senke vetra, Igra andjela. Svaka na svoj način posebna. Do poslednje stranice pisac nas drži u neizvesnosti hoće li glavni junak ostati živ u neravnopravnoj borbi sa zlom. Sa zlom? Neočekivan kraj. Preporuka.
Ne postoji ništa na životnom putu što ne znamo još i pre nego što smo njime krenuli. Čovek ne uči ništa važno u životu, jednostavno se priseća.
Svaka knjiga ima dušu, dušu onoga koji ju je napisao i onih koji su je čitali i sanjali o njoj.
Čovek ne zna šta je žeđ dok se prvi put ne napije.
Kolosalni lavirint mostova, prolaza i polica ispunjenih stotinama hiljada knjiga pravio je džinovsku biblioteku nemogućeg izgleda. Klupko tunela protezalo se kroz ogromnu strukturu koja kao da se spiralno pela do velike staklene kupole što je propuštala zastore svetla i pomrčine. Mogao sam da vidim neke usamljene siluete kako koračaju prolazima ili stepeništima ili podrobno pregledaju hodničiće te katedrale sačinjene od knjiga i reči. Nisam mogao da verujem svojim očima, pa sam pogledao Isaka Monfora, zapanjen. Smeškao se kao matori lisac koji je upravo izveo svoj najbolji trik. „Ignjatijuse B. Samsone , dobro došao na Groblje zaboravljenih knjiga ."
Kako izabrati samo jednu od tolikih knjiga?" Isak je slegnuo ramenima. „Ima onih koji vole da misle da knjiga bira njih ... sudbina, da tako kažem. Ono što ovde vidite jeste zbir vekova izgubljenih i zaboravljenih knjiga, knjiga koje su bile osuđene da budu uništene i zanavek ućutkane, knjiga koje čuvaju sećanje i dušu vremena i čudesa kojih se više niko ne seća. Niko od nas, ni najstariji, ne zna tačno ko (...)
Ovo mesto je tajna. Svetilište. Svaka knjiga, svaki svezak koji vidiš, ima dušu. Dušu onoga koji ju je napisao, i dušu onih koji su je pročitali i živeli i sanjali s njom. Svaki put kad neka knjiga promeni vlasnika, svaki put kad neko klizi pogledom po njenim stranicama, njen duh raste i jača. Na ovom mestu knjige kojih se više niko ne seća, knjige koje su se izgubile u vremenu, žive zauvek. Čekajući da stignu jednog dana u ruke nekog novog čitaoca, nekog novog duha (...)
Odlučio sam da će to biti novi dom Nebeskih koraka. Osmotrio sam naslovnu stranu po poslednji put i ponovo pročitao prvi pasus, zamišljajući trenutak u kom će, ako usud tako bude hteo, i mnogo godina nakon što ja budem mrtav i zaboravljen, neko proći tim istim putem i stići u tu istu sobu da nađe jednu nepoznatu knjigu, u koju sam uložio sve što znam i umem. Stavio sam je tamo, osećajući da sam ja taj koji ostaje na polici (...)
Krenuo sam da ustajem sa stolice kad sam je video.Bila je to prosta, tamna knjiga, bez vidljivog naslova. Nalazila se na vrhu hrpe od četiri knjige na kraju stola. Uzeo sam je u ruke. Korice kao su bile izrađene od kože, možda štavljene, potamnele, više od dodira nego od boje. Naslov knjige, koji je utisnut, pretpostavio sam, nekakvim vatrenim žigom na korice, izbledeo je, ali na četvrtoj strani se mogao jasno pročitati isti naslov. Lux Aeterna D. M. Pretpostavio sam da inicijali, koji su se poklapali s mojima, odgovaraju imenu autora, ali nije bilo nikakve druge naznake u knjizi koja bi to potvrđivala. Pregledao sam nekoliko strana u letu i prepoznao u tekstu preplitanje najmanje pet različitih jezika. Španski, nemački, latinski, francuski i hebrejski. Nasumice sam pročitao jedan pasus; podsetio me je na neku molitvu iz tradicionalne liturgije koje se nisam sećao, pa sam se zapitao da li je ta sveska nekakva misna knjiga ili zbirka molitvi.
Stihovi su bili podvučeni, i kao da su označavali odvojene epizode ili tematske celine. Što sam je više proučavao, više sam shvatao da me podseća na jevanđelja. Mogao sam da izađem odatle, izaberem bilo koju drugu od stotina hiljada knjiga i napustim to mesto da se nikad više ne vratim. Skoro da sam poverovao da sam to i uradio, sve dok nisam primetio da se vraćam tunelima i hodnicima lavirinta s knjigom u rukama, kao da je ona kakav parazit koji mi se prilepio za kožu. Na trenutak mi kroz glavu prođe da ta knjiga više želi da izađe odatle nego ja i da me, na neki način, vodi (...)
Ako zaista želiš da se baviš pisanjem, ili bar da pišeš da bi to neko čitao, moraćeš da se navikneš da te ponekad ignorišu, da te vređaju, da te omalovažavaju i da se, skoro uvek, ponašaju ravnodušno. To je jedna od prednosti ovog zanata.
Jednog dana napuniš četrdeset i pet godina i shvatiš da više nisi mlad i da tebi nije pevao hor Kupidona s lirama, niti je bilo tepiha od belih ruža koji vodi do oltara, a jedina osveta koja ti preostaje jeste da od života ukradeš uživanje u onom čvrstom i vatrenom mesu koje iščezne brže od dobrih namera. Tad shvatiš i da je to nešto najsličnije raju što ćeš naći na ovom prljavom svetu, gde sve trune, počev od lepote, pa sve do pamćenja.
Znate li šta je najbolje kod slomljenih srca?", pitala je bibliotekarka. Odmahnuo sam glavom. „To što samo jednom mogu zaista da se slome. Sve ostalo su ogrebotine.
Neko ko živi sam , pomislio sam. Čovek se na kraju pretvori u ono što vidi u očima onih koje želi.
Sa predmetom žudnje dešavalo mi se isto što i sa cvećem; kad mi je dospela u ruke, nisam znao kud ću s njom.
S vremenom, samoća ti uđe u krv i više odatle ne izlazi."
Loše izgledate", odrezao je.
„Loša probava", odgovorio sam.
„Čega?"
„Stvarnosti."
Učinilo mi se da sam video avet velike crne oluje kako širi svoja krila nad gradom. Tračak bele svetlosti rasporio je nebo i prekrivač istkan od kapi kiše obrušio se kao roj staklenih bodeža. Trenutak pre nego što će prva kap okrznuti zemlju, vreme je stalo i stotine hiljada svetlećih suza ostale su da vise u vazduhu kao trunčice prašine.
Razgovori sa Korelijem
Znate li vi šta je religija, prijatelju Martine?" „Jedva da se sećam Očenaša." „Divna molitva i pažljivo sastavljena. Ako ostavimo poeziju po strani, religija je u stvari moralni kodeks izražen kroz legende, mitove ili bilo kakav književni proizvod, s ciljem da uspostavi sistem verovanja, vrednosti i pravila kojima se reguliše neka kultura ili neko društvo." „Amin", odgovorio sam. „Kao i u književnosti ili bilo kakvoj vrsti komunikacije, ono što obezbeđuje delotvornost je forma, a ne sadržaj", nastavio je Koreli. „Kažete da je doktrina u stvari priča." „Sve je priča, Martine. Ono u šta verujemo, ono što saznajemo, ono što pamtimo i čak ono što sanjamo. Sve je priča, naracija, sled događaja i likova koji prenose emocionalni sadržaj. Vera je prihvatanje, prihvatanje priče koju nam pričaju. Nemojte mi reći da vas ta ideja ne mami." „Ne." „Ne mami vas da stvorite priču za koju će ljudi biti spremni da žive i umru, za koju će biti spremni da ubiju i budu ubijeni, da se žrtvuju i da osude sami sebe, da joj predaju svoju dušu? Ima li većeg izazova u vašem zanatu nego da stvorite priču toliko moćnu da prevazilazi fikciju i postaje nanovo otkrivena stvarnost?" Gledali smo se u tišini neko vreme. „Mislim da već znate koji je moj odgovor", konačno sam rekao. Koreli se nasmešio(...)
Gledao sam dugo taj komadić bogatstva, i konačno odmahnuo glavom. Bar sam ga video. Bio je stvaran. Ponuda i sujeta koju sam u tim trenucima kupovao bedom i beznađem bili su stvarni. „Ne mogu to da prihvatim", rekao sam. „Mislite da je to prljav novac?" „Svaki novac je prljav. Da je čist, niko ga ne bi hteo.
Dozvolite mi da počnem pitanjem šta je za vas vera?
„Nikad nisam bio religiozan. Nije da verujem ili ne verujem, sumnjam. Sumnja je moja vera." „Vrlo mudro i vrlo buržoaski. Ali utakmica se ne dobija izbacivanjem lopte sa terena. Šta biste vi rekli, zašto raznorazna verovanja nastaju i nestaju kroz istoriju?" „Ne znam. Pretpostavljam zbog socioloških, ekonomskih ili političkih faktora.
Ako sam vas dobro razumeo, vi kažete da je religija, čin verovanja u mitove ili ideologije ili natprirodne legende, stvar biologije." „Ni manje ni više." „Pomalo cinično glediste za jednog izdavaca.
Čovek veruje kao što diše, da bi preživeo." „Ta teorija je vaša?" „To nije teorija, to je statistika." „Mislim da se tri četvrtine sveta, najmanje, ne bi složilo s tom tvrdnjom", primetio sam. „Naravno. Da se slažu, ne bi bili potencijalni vernici. Vi to hoćete da kažete da je u našoj prirodi da živimo u zabludi?" „U našoj je prirodi da preživimo. Vera je instinktivni odgovor na aspekte postojanja koje ne možemo drugačije da objasnimo, bila to moralna praznina koju vidimo u univerzumu, izvesnost smrti, tajna postanka stvari ili smisao našeg sopstvenog života, ili odsustvo smisla.
Po vašem mišljenju, onda, sva verovanja ili ideali nisu ništa drugo do fikcija." „Svako objašnjavanje ili posmatranje stvarnosti to nužno jeste. Problem nastaje iz toga što je čovek moralna životinja stavljena u nemoralni univerzum i osuđena na postojanje sa sigurnim krajem i bez druge svrhe do da produži vrstu. Nemoguće je dugo preživeti u stvarnosti, bar čoveku jeste. Provodimo dobar deo života u snu, posebno kad smo budni. Kao što sam rekao, prosta biologija.(koreli)
„I nakon svega toga, vi želite da izmislim fabulu koja će nesmotrene baciti na kolena i ubediti ih da su videli svetlost, da postoji nešto u šta vredi verovati, za šta vredi živeti i za šta vredi umreti i čak ubiti." „Tačno tako. Ne tražim vam da izmislite ništa što već nije izmišljeno, na ovaj ili onaj način. Tražim vam prosto da mi pomognete da napojim žedne." „Hvale vredan i milosrdan predlog", ironično sam rekao. „Ne, prosto komercijalna ponuda. Priroda je jedno veliko slobodno trziste (...)
„Intelektualac je obično neko ko se baš i ne izdvaja po svom intelektu", ocenio je Koreli. „Sam sebi pripisuje tu vrednost ne bi li time kompenzovao prirodno ograničenje svojih dometa, koje on naslućuje. Kao ona tako stara i tako tačna izreka ko o čemu, kurva o poštenju. Uvek ista pesma. Neznalica se uvek predstavlja kao stručnjak, okrutan kao blag, grešnik kao svetac nad svecima, lihvar kao dobročinitelj, izdajnik kao rodoljub, ohol kao ponizan, vulgaran kao prefinjen i budala kao intelektualac. Opet, sve je to delo majke prirode, koja ne samo što nije nimfa kojoj pesnici pevaju već je okrutna i proždrljiva majka što, da bi preživela, mora da da se hrani stvorenjima koje donosi na svet."
Ono što želim od vas jeste forma, ne suština. Suština je uvek ista i izmišljena je otprilike kad je čovek nastao. Upisana mu je u srce kao serijski broj. Ono što od vas želim jeste da pronađete inteligentnu i zavodljivu formu za odgovore na pitanja koja svi sebi postavljamo i da to učinite u skladu sa sopstvenim čitanjem ljudske duše, stavljajući u pogon svoju umetnost i svoje umeće. Želim da mi donesete naraciju koja budi dušu.
Progutao sam pljuvačku. Čovek nije potpuno svestan pohlepe koja mu se krije u srcu dok ne čuje slatko zveckanje novca u džepu.
Videćete kako ćete, kad se stvari slegnu, primetiti da vam pravi odgovori nadolaze. Ne postoji ništa na životnom putu što ne znamo još i pre nego što smo njime krenuli. Čovek ne uči ništa važno u životu, jednostavno se priseća."
Zašto se čovek , što manje ima da kaže, u sve pompeznija i detaljni ja objašnjenja upušta?", upita Koreli
„Da li da bi zavarao svet ili sebe samog?"
Recite mi, jeste li pročitali Bibliju?" Oklevao sam na trenutak. Kabina se otisnula u prazno. Pogledao sam u pod. „Delove, tu i tamo, pretpostavljam", promrmljao sam. „Pretpostavljate. Kao i svi. Velika greška.
Svi bi morali da pročitaju Bibliju. Više puta. Vernici ili ne, ne mari. Ja je iščitavam najmanje jednom godišnje. To mi je omiljena knjiga."
„A jeste li vi vernik ili skeptik?", upitao sam.
„Profesionalac sam. A i vi ste. Ono u šta verujemo ili ne verujemo ne utiče na naš posao. Vera ili skepsa su znak slabosti. Čovek nešto ili zna ili ne zna, i tačka."
„Nastavite tim putem i nabasaćete na velikog filozofa. A usput pročitajte Bibliju od korica do korica. To je jedna od najvećih priča koje su ikad ispričane. Nemojte da napravite grešku tako što ćete pobrkati reč božju sa industrijom misnih knjiga koja od nje živi.
„Izgleda da vas nisam razumeo. Pričamo o legendama i pričama, a vi mi kažete da Bibliju treba da posmatram kao reč božju?" Senka nestrpljenja i nerviranja zamaglila mu je pogled. „Figurativno rečeno. Bog nije šarlatan. Reč je moneta kojom se ljudi služe."
„Šta ste vi hteli da budete kad ste bili dete, gospodine Koreli?"
„Bog." Njegov osmeh šakala učinio je da moj osmeh nestane kao rukom odnesen. „Martine, basne su verovatno jedan od najinteresantnijih književnih mehanizama koji su izmišljeni. Znate li čemu nas uče?"
„Moralnim vrednostima?"
Ne. Uče nas da ljudi otkrivaju i usvajaju ideje kroz naraciju, priče, a ne školske lekcije ili teorijske diskurse. Istom tome nas uči i bilo koji od velikih verskih spisa. Svi su oni priče sa likovima koji moraju da se suoče sa životom i prevaziđu prepreke, likovima koji se otisnu na put duhovnog bogaćenja kroz peripetije i otkrovenja. Sve svete knjige su, pre svega, velike priče, čiji se zapleti zasniva ju na osnovnim aspektima ljudske prirode, koje onda smeštaju u kontekst moralnosti i u okvir određenih natprirodnih dogmi. Hteo sam da provedete jednu groznu nedelju čitajući tvrdnje, govore, mišljenja i komentare, da biste sami shvatili da iz njih nema šta da se nauči, jer one u stvari nisu ništa drugo do izrazi dobre ili zle volje, po pravilu propali, a sve to ne biste li pokušali sami da naučite.
Samo grešnik može da se preobrati, svetac nikad.
Ništa nije fer. Najviše što se može očekivati jeste da nešto bude logično. Pravda je retko oboljenje na ovom svetu, koji je inače zdrav kao dren." „Amin. Je 1' se to desi kad čovek odraste? Prestane da veruje, kao vi?" „Ne. Kako stare, većina ljudi i dalje veruje u gluposti, uglavnom u sve veće gluposti (...)
Svakaka organizovana religija, s retkim izuzecima, jeste podređenost, represija i poništavanje žene u grupi. Žena mora da prihvati ulogu nežne,pasivne i majčinske figure, nikad autoriteta ili nezavisne jedinke, ili da snosi posledice. Može da ima počasno mesto među simbolima, ali ne i u hijerarhiji. Religija i rat su muški poslovi. A, u svakom slučaju, žena ponekad završi tako što postane saučesnik i izvršilac u procesu sopstvenog podređivanja."
„Starost je plodno tle za lakovernost. Kad smrt pokuca na vrata, skepticizam iskoči kroz prozor. Jedna dobra kardiovaskularna kriza i čovek poveruje i u Crvenkapicu."
„Bog daje hleb onima koji nemaju zube." „To mu fali: zubi. I želja da zagrize."
Ništa nije ubedljivije od straha, od izvesnosti da smo u opasnosti. Kad se osećamo kao žrtve, sve naše radnje i verovanja bivaju opravdane, ma kako neispravne bile. Naši protivnici, ili jednostavno naši susedi, više nam nisu ravni i postaju neprijatelji. Prestajemo da budemo napadači i postajemo branitelji. Ljubomora , zavist ili prezir, koji nas pokreću, dobijaju blagoslov, jer govorimo sebi da delamo u sopstvenu odbranu. Zlo i pretnja uvek se nalazi u onom drugom. Prvi korak ka strasnom verovanju jeste strah. Strah da ćemo izgubiti identitet, život, verovanja. Strah je barut, a mržnja fitilj. Dogma je pak samo upaljena šibica.
Ne možemo se zadovoljiti time da osobe veruju. Moraju verovati u ono u šta želimo da veruju. I to nikada ne treba da dovode u pitanje, niti da slušaju glas onoga ko to dovodi u pitanje, ko god on bio. Dogma mora da bude sastavni deo identiteta. Ko god je dovodi u pitanje, naš je neprijatelj. Zlo. A imamo pravo, i obavezu, da mu se suprotstavimo i da ga uništimo. To je jedini put spasa. Verovati da bi se preživelo."
Nedostaje mi neki negativac. Većina nas, shvatili mi to ili ne, određuje se spram nečega ili nekoga. Reakcija je lakša od akcije, da tako kažem. Ništa ne potpomaže veru i čuvanje dogme kao dobar antagonista. Što neiskreniji, to bolji... Jedna od stvari koje naš negativac mora da nam omogući jeste da zauzmemo ulogu žrtve i pozovemo se na našu moralnu superiornost. Na njega ćemo projektovati sve što nismo kadri da prepoznamo u nama samima i što demonizujemo u skladu sa našim ličnim interesima. To je osnovna aritmetika farisejstva
Teško je mrzeti ideju. To zahteva izvesnu intelektualnu disciplinu i bolesno posvećen duh, a toga nema mnogo. Mnogo je lakše mrzeti nekog ko ima prepoznatljivo lice, njega okriviti za sve što nam ne prija. Ne mora to biti poseban lik. Može biti nacija, rasa, grupa ... šta god."
Nema drame bez sukoba.
Nihilizam je poza, nije doktrina. Stavite plamen sveće ispod testisa nihiliste i videćete da će mu se ubrzo ukazati svetlost postojanja.
Ceo život umetnika je mali ili veliki rat, počev od rata između samog umetnika i njegovih ograničenja. Da bi ostvarila bilo šta od onoga što sebi postaviš kao cilj, treba ti prvo ambicija, a onda talenat, znanje i, na kraju, prilika."
Važno je da radite. Uvek sam govorio da nerad kvari duh. Mozak mora nečim da se bavi. A ako čovek nema mozak, onda bar ruke."
Život, ma koliko nam se katkad činilo da teče stihijski valjajući dogadjaje bez reda i suvislosti, retko kada pravi stilske greške..
Loše ideje uvek idu u paru.
Mislim da ste previše strogi prema sebi samom, po čemu se uvek raspoznaje čovek koji vredi.
Ne verujem ljudima koji misle da imaju mnogo prijatelja. To je znak da ne poznaju ljude."
Najgore vesti donose olakšanje kad su tek puka potvrda nečega što je čovek već znao, i protiv svoje volje.
Poezija se piše suzama, roman krvlju, a istorija vodom što osta je iza lanjskog snega.
Ako želite, odaćemo im poštu minutom ćutanja." „Nema potrebe." „Naravno da nema. Ta potreba nastaje samo kad čovek nema šta da kaže. Tišina čini da i glupači izgledaju mudro na jedan minut.
Lepe reči su isprazni gestovi dobrote koji ne zahtevaju ama baš nikakav napor, a izazivaju veću zahvalnost nego stvarni gestovi dobrote.
Ne treba da se stidite straha. Strah je znak zdravog razuma. ***
Moj otac nikada nije voleo. Mislio je da čovek nikada ne plače zbog drugih, već zbog sebe samog. A ako plače, onda je kukavica, i ne zaslužuje.milost. Nisam hteo da plačem i da ga time ponovo izdam.
Podigao sam pogled i poželeo da imam makar malo one vere što ju je u sebi nosio moj prijatelj Sempere, vere u boga ili knjige, nešto na osnovu čega bih molio boga ili pakao da mi pruži drugu priliku i omogući mi da izvedem Kristinu odande.Molim te", prošaputao sam, gutajući suze. Gorko sam se nasmešio, već poražen; sitan čovek koji preklinje boga u koga nikada nije verovao. Osvrnuo sam se i video tu božju kuću sazdanu od ruševina i pepela, od praznine i samoće, i shva tio da ću se koliko te noći vratiti po nju, a od čuda i blagoslova će mi biti dovoljna samo sopstvena odlučnost da je izvedem odande..
Lice joj je bilo iscrtano sećanjima i njen pogled je mogao da ima deset ili stotinu godina.
Govorila je da, kada bismo bili kadri da sagledamo svet i nas same u pravom svetlu samo na jedan dan, od svitanja do sumraka, oduzeli bismo sebi život ili izgubili razum."
Na svetu nema drugog dobra ili zla osim onog koje zamislimo, što zbog pohlepe, što zbog naivnosti. Ponekad čak i zbog ludila."(vidovnjakinja)
„Krivica i griža savesti nemaju značenje. To su osećanja, nisu ideje."
Ne znam šta je istina."
„Istina je ono što boli."
Odlučio sam da vam vratim ono što ste najviše voleli i što sam vam oduzeo. Odlučio sam da konačno vi zauzmete moje mesto i da osećate ono što ja osećam, da nikada ne ostarite i da gledate Kristinu kako raste, da se ponovo zaljubite u nju, da je gledate kako stari kraj vas i da dođe dan kada će vam umreti na rukama. To je moj blagoslov i moja osveta."
To je nemoguće. Nikada neće biti ista."
„To će zavisiti samo od vas, Martine. Dajem vam praznu stranicu.
---
„Ne mogu još da umrem, doktore. Još ne. Moram da uradim neke stvari. Posle ću imati ceo život za umiranje." Pogledi sa starih fotografija posmatrali su me sa distance od trideset godina.
Nisam bio spreman da mu otvorim ta vrata bliskosti.
Obrušila se neka teška tišina.
Uživam u onom sebičnom zadovoljstvu koje čoveka oblije kad donosi poklon u rukama.
„Kad vi to kažete, čudno je zabrinjavajući pridev.
Vreme leči sve , pomislih, osim istine. Za Semperea, najboljeg prijatelja kojeg bi jedna knjiga mogla da poželi, što mi je otvorio vrata sveta i naučio me da kroz njih prođem. Ogorčenost utiče na pamćenje, gospodine.
Želudac mi se grčio u šaku punu eksera.
Osmeh, kojim sam mogao da se obrijem.
Ne šutiraj čoveka koji je pao.
Jesen na prstima ulazi u Barselonu.
Ostavljam vas na miru. Ili u nemiru, jer s vama se nikad ne zna.
Човјек. Горостасна трагична фигура, на самом размеђу између двију провалија; провалије бесконачности и провалије смрти и мрака. Груд му је пуна љескања бића и небића, у њој се мотају смрт и бесмртност, сад ухваћене у коштац, сад обујмљене у загрљај. Пролазност и вечност, коначност и бесконачност, равноправне, почивају му једна на једном, друга на другом длану, као две птице.
Упознате земље и градове носим у памети не по нуждама и дужностима које су ме у њих довеле, не по пресудности онога што сам у њима доживио, не по добру и злу које сам у њима нашао..Памтим их или под зрацима сунца или у сени облака; ваљда по томе какве сам их први пут угледао; или можда и по томе како се у том првом сусрету на њих одразио одраз моје сретне душе.
И, као што увек бива, тања крв претегне, и слабост надјача снагу. У том и јест невоља, у том лежи опасна снага слабости: што она нагриза, растаче, и најзад неминовно савлада снагу.
Шта ћeтe! Људи воле све своје, па и своје слабости. И своју рањивост, и своју злу срећу, и своје проклетство: и у томе лежи један дио нас. И то наш најприснији, најкрвавији део. Како бисмо га дакле могли не волети?
Понекад сам, у јесењем сумраку, на узвисини изнад нашег мјеста, склапао очи и пружао руке с раширеним прстима наоколо у сумрак, и замишљао да сам дрво. Можда сам и желио да будем дрво. и да поживим његовим слијепим, дубоко чулним животом. Касније, у вреви живота, као да потпуно заборавимо на пејзаж, потпуно изгубимо везу са стаблима, с природом око нас. Занима нас само човек, го жив човек, с његовим срцем пуним стрепња и немира и страсти, с његовим вечитим неспокојством и беспрекидним мотањем и треперењем и свјетломрцањем увствовања у њему. Тада нам се људске јединке, са теретом својих душа, крећу кроз празне, пусте просторе, као у књигама Достојевског. А под старост, опет прогледамо на природу. То је као једно поновно рођење. Да. Сад ме све више занима пејзаж, а све мање људи у њему; све више стабло, или памучаст облак, или боја неба, или плави обрис брда у даљини, а све мање човек. Ваљда смо једно другом већ све рекли. Осећам поуздано да ће сутра опет бити сунчан и ведар дан. И радујем му се, као сеоско дете недељи са чистом белом кошуљом.
Тако бива увек кад нешто нестане: за њим остане празнина онаквог облика каквог је било оно што је нестало.
Лица спавајућих не лажу: тек на њима видимо праву беду њихових сопственика. На јави, наша су лица затегнута било каквим свесним хтењем или несвесним стремљењем, оживљена било каквим циљем... Тек у сну, кад је ископчана полуга воље, кад је наше тело без одбране, препуштено на милост и немилост окрутности туђег ока и туђе радозналости, обезоружано као богаљ који је пред спавање ископчао протезу, кад се с наших лица спере њихов заштитни израз — како ли тек тада бедна изгледа људска машина! Незастићено, беспомоћно.
Страшно је бдети уз бок некога који спава. То је одувек рађало у мени неки панични провалијски несразмер. Присуство немих дубина подсвести,у којима се биће спаја са праисконским, помало исплива на површину, и у нама буди неку језу антидилувијалне пустоши. То је можда једна од најболнијих страна брака. Између уснулог и будног супружника, једно другом надохват руке, легне удаљеност од читавих еона, од читавих геолошких доба. Влакна вегетативног прорасту ткиво свесног живота као голем тумор, и рана се на површини свеснога сабласно шири, наочиглед расте и расте.језиво нечујно, као рупа на дудовом листу под устима свилене бубе.
Несентименталне људе, ма како они умни, способни, па и надарени били, одувек сам нагонски осећао као мање вредне, заправо дефектне.
Земља је била поплављена сутоном и покривена дугим сенкама. Грдна тескоба стисла ми срце: обузе ме осећај општег потонућа. Помислих да на свет пада вечна ноћ.
Кроза ме би прострујао хучнији ритам: слутња да негде ван нашег ускога круга постоји други један простор и тече друго једно време. Тамо се — вај, без мене! — догађају велебна светла збивања!
И тад би се распевала безимена носталгија. У њој као да су били чудно удружени и жудња за непознатим и жал за неповратним. Постајала је неиздржива та спутаност реалним, та заробљеност садашњим часом, и то заточеништво у уским границама тела. Сваки тренутак бивао је силно драгоцен, ненадокнадив; све што се ма где одигравало као да је у неку руку мени прикраћено, мени одузето, украдено од мог рођеног живота. Свака мртва ствар око мене добијала је тада живо срце и у њој су дамари одбројавали часове неповратног. Требало се трзнути, пренути. Требало је сместа, неодложно нешто учинити, подузети нешто у том поводњу времена. Дићи се, и не часећи часа кренути. Кренути, као на откупљење једне половице мене, закопане негде у васиони, давно, прије свих времена...
Оно што времену даје ток, то су откуцаји нашег срца у њему: оно што простору даје просторност, то је кретање наше мисли кроза њ. И стога, нашим нестанком не остаје упражњено тек наше мјесто у простору, већ се сам простор одједном сплашњава у беспросторност, у непостојање.
Чинило ми се да је живахна, жустра, бљештава музика само у неком тобожњем, конвенционалном, вањском смислу весела, жива и бљештава, али да је она, у својој интимнијој бити, увек, и безизузетно тужна. И да то, штавише, и јесте њена права бит, да у томе и јесте права моћ музике, и њена права вредност.
Да бисмо дошли до коначне и сигурне спознаје, морамо ићи до самог краја. А то значи: до тачке неуспеха. У том смислу, могло би се рећи да тек неуспех заокружује, осмишљава наш живот, да тек неуспех крунише наше дело. Застати и ушанчити се на једној тачки пре тога можда значи не ићи до краја својих могућности, не остварити у потпуности себе. И зато, увек даље!
Снагу пуне искрености добијамо тек пред лицем нечег далеко важнијег, далеко пресуднијег од оног што признајемо. Можда тек пред лицем Оне напрам којој све друго постаје ситно и безболно до ништавости..
Љуљала су се звона и разлегала се над местом. Понекад ми се чини да ми је баш та звоњава и разболела душу. Каткад сам је се чисто бојао и очекивао са стрепњом њен час, а каткад сам је желио, да ме заодене, загреје и излечи од неке унутрашње хладноће коју сам у себи осећао.
Без онога што нас весели, некако се може. То је воће на нашој трпези: пријатно је, но не мора баш да буде. Али с оним што се ишчекује већ је мало друкчије. Оно што се ишчекује тежи да постане потреба, насушна потреба. Па кад то ишчекивано изостане, његово одсуство, она празнина, зна каткад заузети у нама велико, велико место. Тачно онолико колико је запремало ишчекивано.
Има много и таквих људи који су глуви и слепи за велика дела поезије, за велика дела уметности. Па значи ли то да уметност не постоји? Или да је она само илузија? Или чак само нечија бубица?
Има и једна друга врста лепоте. Једна крхка, лабилна лепота, лепота пуна стрепње. У таквој лепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама лепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу. То су оне лепоте које сликарима и скулпторима знају задати стотину мука. Умeћe ока да погледа , умеће уста да се насмеше.
Кад је овако лјеп и ведар дан, он као да ме узме за руку и поведе натраг на изворе мог детињства. Свака ситница, свака случајна подударност подсети ме на њ. И тад се завежем у сећања без краја и конца. Просто се гушим у њима.
У напону моћи, кад човјек верује да је у пуном поседу себе, а кад стварно поседује све друго више него себе сама, лудо сам понекад држао да је стално присуство смрти у нама прћија слабих, знамен незнатности људске јединке. Какве ли наивности! Смрт је тачно нашег стаса и узраста: што је већи човек, већа је и смрт у њему.
Замишљам, човек је, у развоју света, настао веома, веома касно. Тако касно да у многим странама још није ни настао. Свакако, много, много касније него што је престао да бауља четвороношке и осовио се на стражње краке, много касније него што је почео да умешно употребљава руке. А бог је, о томе нема сумње, у најбољем случају настао бар тренутак послије човека. Човек је постао човек оним часом кад је у њему никао први трачак свести о себи и, заједно с тим, први трачак мисли о властитом скончању. Часом кад је пред његовим погледом пукла главна, основна двојност људске природе: расцеп између коначнога и бесконачнога, несразмера између његове ограничене коначности и помамне жеђи за бескрајним, која му је усађена у дну бића.
Смртнику ускратих да сагледа свој крај.
А какав ли му лијек за то нађе ти?
Његову груд напучих слијепим надама.
О, благодат си силну дао човјеку!...
На крају шта сам ја ту крив: одвише лак успех увек ме расхлађује!... Истина, можда сам распиривао малко преко потребе. Али оваква авантура заправо се своди на мало шта ако је умешно не продубљујемо, не обогаћујемо психичким компликацијама. За љубав треба инвенције, право кажу. Мораш измишљати увек нешто ново! Без тога, она се брзо расплињује(...)
Jер, шта је у ствари љубав? Напросто омјер психичких снага између двају припадника разних полова!
Можда немају сасвим криво они који тврде да је љубав углавном игра самољубља, уколико није пука чулност; а ја ипак нисам тако нерафиниран да би за мене била ово последње; за мене, штовише, чулност има сасвим секундарну важност.) А живот јој одбројано тече од часа кад увртимо у главу да нешто постигнемо па до часа кад наступи успех. Или само до часа кад се помоли први наговештај успеха. Успех је гроб љубави(...)
А чудно, како и највећи љубавни занос, и најјачу загрејаност може да сместа расхлади нека ситница: мала неукусност, најмања љага смијешног.
Како то да се од једне сличне трице све те наше осећајне конструкције и надградње наједном спласну у ништа? Живот љубави је живот маслачка! Стално угрожен, под претњом да се од једног даха расплине!...
