Moj izbor: Volter/Kandid

Primoran da se otisne u nepoznato, Kandid otkriva svet u kome vladaju glupost, fanatizam, nasilje, ratovi i smrt. Preporuka.

"Lepo je kad se piše ono što se misli: to je čovekova povlastica.. 

"Sve na svetu ide da bolje biti ne može."

"A šta je to optimizam?" - upita Kakambo. 
"Ah - reče Kandid, To je kad neko s ushićenjem tvrdi kako je sve dobro premda mu je loše." 

"Satira naravi koja nam donosi sarkastičan, ironičan i duhovit presek realnosti XVIII veka u kom bivaju predočene, sve suprotnosti i nepravde tadašnjeg društva,vlasti i vladajuće filosofije koja je uticala na formiranje i održanje tada postojećeg stanja svesti." 

***

"Mora da su ljudi pomalo iskvarili prirodu," govorio je on, "jer nisu rođeni kao vuci, a postali su vuci. 

"Ne postoji ni čisto dobro ni čisto zlo; svet je,baš kao i svi mi, satkan od kontrasta kao svoje srži. Živeti sa svešću o postojanju i dobra i zla, jedini je ispravan način sagledavanja života."

"Budale se svemu dive kod jednog čuvenog pesnika. Ja čitam samo za sebe; volim samo ono što mogu da upotrebim."

"Dovela me ljubav. Ljubav, ta utešiteljka roda ljudskog,ta hraniteljka svemira; duša svih osetljivih bića, nežna ljubav."

"Sve na svetu ide da bolje biti ne može.

Dokazano je - govorio je on da ništa ne može biti drukčije nego što jest. budući da je sve stvoreno s određenom svrhom, sve mora neminovno imati najbolju svrhu.

Sve je ovo najbolje što može biti. Jer ako je jedan vulkan u Lisabonu, on nije mogao biti na nekom drugom mestu; jer je nemoguće da nešto ne bude tamo gde jest, jer je sve dobro."

"Ako je ovo najbolji od mogućih svetova, kakvi li su tek oni drugi? Još bi se moglo podneti da su me samo šibali: to su mi priredili i Bugari. Ali, o dragi Panglosse, najveći medu filozofima, zašto sam morao gledati kako vas vešaju, a da ne znam zašto?... On se vraćao, jedva se držeći na nogama, ispropovedan, odrešen greha i blagoslovljen,"

"Mi sad idemo u drugi svet", reče Candide. "Bez sumnje, biće to onaj u kome je sve dobro. Jer, mora se priznati, čoveku ponekad dođe da zaplače kad gleda šta se u našem svetu dešava u fizičkom i moralnom pogledu." 

"Ako se nađe samo jedan koji nije često prokleo život, koji nije često rekao sebi da je najnesretniji čovek na svetu, bacite me naglavačke u more."

Ovaj gospodin bio je toliko tašt koliko priliči onome ko ima toliko imena. Govorio je s ljudima s prezirom, tako je pri tom visoko držao nos, tako neumoljivo podizao glas, tako zapovednički naglašavao, tako se šepurio, da su svi oni koji su ga pozdravljali dobijali volju da ga istuku

I mada je laž u nevolji bila nekad često u upotrebi kod naših starih, njegova duša bila je odveć čista da bi mogao izneveriti istinu. 

Žene se nikad ne brinu mnogo za sebe; Bog njihovu brigu vodi.

Svaka reč koju su izgovorili u tom dugom razgovoru, gomilala je čudo na čudo. Cela im je duša lebdela na jeziku, zaposela im pažnjom uho i blistala u oku. 

(Eldorado)

"Zar mogu postojati dve vere?" odgovori on. Mi verujemo, ja mislim, u ono u što veruje celi svet. Mi slavimo Boga od večeri do jutra." 

"Slavite li vi samo jednog boga?" upita Cacambo

"Očigledno", reče starac, "ni dva, ni tri, ni četiri. Mora se priznati da ljudi iz vašeg sveta postavljaju nekakva čudna pitanja. 

Candide htede doznati kako se u Eldoradu mole Bogu. 

-Mi mu se nikako ne molimo - odgovori dobri i poštovanja dostojni mudrac. Nemamo šta tražiti od njega; dao nam je sve što nam treba. Mi mu stalno zahvaljujemo.

(Učenje Deista koji priznaju postojanje Boga kao prauzroka sveta, ali veruju da je svet prepušten sam sebi i da Bog ne vodi brigu o čoveku ni o svetu koji je stvorio. Voltaire je bio deist). 

Zaista, čovek treba putovati.

Svako voli lutati po svetu upravo toliko, da se pokaže među svojima, da se pred svetom hvali onim što je video na svojim putovanjima,

Prijatelju moj, vidiš li kako su prolazna dobra ovog sveta? Postojana je samo vrlina i sreća što možemo ponovo videti gospođicu Cunegonde.

***

" Vi se šalite sa mnom," reče na to Candide, "nema više manihejaca na svetu."

- "Ima, ja sam to, - reče Martin, ja ne mogu drugačije razmišljati."

"Mora da je đavo ušao u vas", reče Candide.

"On se toliko meša u stvari ovoga sveta," odgovori Martin, "da bi se mogao naći i u meni, kao i na svakom drugom mestu, ali ja moram reći da, kad bacim pogled na ovu Zemljinu loptu, ili bolje reći lopticu, mislim da ju je Bog ostavio na milost ili nemilost nekom pakosnom biću. Izuzimam, Eldorado. Još nisam našao grad koji ne želi propast susednomu gradu, ni porodicu koja ne želi iskopati grob drugoj porodici. Svugde se slabi užasavaju moćnih, pred kojima puze, a moćni postupaju s njima kao sa stadom čija se vuna i meso prodaju. Milion ubica postrojenih u pukove juri s jednog kraja Evrope na drugi i disciplinovano ubija i pljačka da zaradi sebi koru hleba, jer nisu naučili pristojniji zanat. A u gradovima za koje bi se reklo da uživaju blagodati mira i u kojima cvetaju umetnosti i zanati, ljude razapinje više zavisti, briga i nespokoja nego što zala kakav opsedani grad. Skriveni jadi još su bolniji nego bede koje se iznose u javnost. Jednom rečju, ja sam toliko video i toliko iskusio da sam manihejac." 

"Ali ipak ima i dobra", odgovori Candide.

"Mislite li vi da su se ljudi uvek ovako međusobno klali kao danas? Da je čovek uvek bio lažljiv, varalica, nezahvalnik, razbojnik, slabić. prevrtljivac, podlac, zavidnik, pijanac, škrtac, vlastoljubac, krvolok, klevetnik, proždrljivac, razvratnik, fanatik, licemer i glupan?" 

"Mislite li vi da su kopci uvek jeli golubove, kad god bi ih negde našli?" 

"Jesu, zasigurno", odgovori Candide. 

"E pa onda," reče Martin, "kad su imali uvek istu ćud, zašto bi ljudi menjali svoju?" 

***
U njihovom susedstvu živeo je jedan vrlo čuveni derviš koga su smatrali najvećim filozofom u Turskoj. Odoše do njega da čuju što on misli. Pangloss mu se obrati u ime svih: 

"Učitelju, došli smo vas zamoliti da nam kažete zašto je stvorena tako čudnovata životinja kao što je čovek?" 
"Što se to tebe tiče?" odgovori derviš. "Je li to tvoja stvar?"
"Ali , prečasni oče," reče na to Candide, "ima užasno zla na svetu."
"Zar je važno", odgovori derviš," ima li zla ili dobra? Kad Njegovo Veličanstvo pošalje lađu u Egipat brine li se da li je miševima na brodu dobro ili nije? 
"Pa što da onda radim?" upita Pangloss. 

"Ćuti", odgovori derviš. 

" Vi zacelo imate neko veliko lepo imanje?" upita Candide Turčina. 
"Imam samo dvadeset jutara - odgovori Turčin. "Obrađujem ih sa svojom decom. Rad od nas odbija tri velika zla: dosadu, porok i siromaštvo." 

"Ja znam",  upade Candide, "da trebamo obrađivati svoj vrt.
"Imate pravo," reče Pangloss, "jer kad je čovek doveden u Edenski vrt, doveden je tamo da radi; a to dokazuje da nije stvoren da se odmara." 
"Radimo i ne raspravljajmo", reče Martin. "Samo tako možemo učiniti život podnošljivim."

Ričard Bah, Galeb Džonatan Livingston

Pravom galebu Džonatanu koji živi u svima nama.

Većina galebova ne haje da nauĉi nešto više do osnove letenja – kako da stigne od obale do hrane i natrag. Jer, većinu galebova ne zanima let, već jelo. A ovog galeba nije zanimalo jelo, već let. Galeb Džonatan Livingston najviše je voleo leteti.

Ti si , Džonatane, retka ptica, jedan među hiljadama galebova. Svi smo mi prevalili dug put dok nismo stigli ovamo. Prelazili smo iz jednog sveta u drugi,  koji se nije mnogo razlikovao od prethodnog, zaboravljajući odmah odakle smo stigli, ne razmišljajući gde hrlimo, ne misleći na sutra. Znaš li koliko smo života proživeli dok nismo shvatili da nam se život ne sastoji samo od hrane, borbe i premoći u jatu? Hiljadu života, Džone, deset hiljada! Pa još stotinu života dok nismo naslutili da postoji nešto što se zove savršenstvo, a onda još stotinu života dok nismo nauĉili da je svrha življenja u tome da otkrijemo to savršenstvo i da ga pokažemo drugima. Sada, naravno, vredi jednako pravilo za sve nas: biramo svoj idući svet prema onom što smo nauĉili u ovom. Ne nauĉiš li ništa, idući ti je život jednak sadašnjem, ista ograničenja i iste poteškoće koje treba savladati.

Zar nebo uopšte postoji? – Ne, Džonatane, ne postoji. Nebo nije ni mesto ni vrijeme. Nebo je savršenstvo. – Zastade za trenutak pa reče: – Ti letiš veoma brzo, zar ne? – Pa... uživam u brzini – odgovori Džonatan, iznenađen, ali ponosan što je starešina to primetio. – Dodirnućeš nebo, Džonatane, kad dostigneš savršenu brzinu. To ne znaĉi leteti hiljadu kilometara na sat, ni milion, niti leteti brzinom svetlosti. Jer, svaki je broj ograniĉen, a savršenstvo nema granica. Savršena brzina, dete moje, znači biti tamo.

Da bi odleteo bilo gde brzinom misli – reče – moraš početi od saznanja da si već stigao na željeno mesto… Po Čjangovim rečima, stvar je u tome da se oslobodiš osećanja da si sputan ograničenim telom kome je raspon krila metar i pet santimetara i da su ti mogućnosti tačno određene. Stvar je u tome da znaš da je tvoja prava priroda, savršena kao i neispisan broj, istovremeno svuda u vremenu i prostoru.

Galeb koji leti najviše vidi najdalje.

Nemoj biti tako strog prema njima, galebe Flečeru! Time što su te proterali naudili su sami sebi i jednoga će dana i sami to spoznati, jednoga će dana i sami videti ono što ti sad vidiš. Oprosti im i pomozi da im se otvore oči.

Ne veruj svojim očima. Njihove su mogućnosti ograničene. Gledaj pomoću razumevanja.

Celo vaše telo, od vrha jednog krila do drugog – govorio im je Džonatan – nije ništa drugo nego vaša misao, u formi koja se može videti. Ne savladate li svoju misao, ne možete vladati ni svojim telom.

Moj izbor: Džordž Orvel/1984

 Kakav je samo prorok bio!

Partija želi moć jedino i isključivo radi same moći. Nas ne zanima dobrobit drugih; zanima nas samo moć. Ni bogatstvo, ni raskoš, ni dug život, ni sreća; samo moć, čista moć.  Mi se razlikujemo od svih oligarhijskih grupa iz prošlosti utoliko što znamo šta radimo. Svi ostali, čak i oni koji su nam bili slični, bili su kukavice i licemeri.  Mi znamo da niko ne grabi vlast s namerom da je se odrekne. Moć nije sredstvo, moć je cilj. Ne uspostavlja se diktatura da bi se sačuvala revolucija nego se podiže revolucija da bi se uspostavila diktatura.

Kaži mi, Vinstone, kako jedan čovek uspostavlja svoju moć nad drugim?

Vinston razmisli. „Primoravajući ga da pati”, reče.

„Upravo tako. Primoravajući ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako ne pati, kako ćeš znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? Moć se sastoji u nanošenju bola i poniženja. Moć se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na komade a potom sastavi u željeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonističkim utopijama koje su zamišljali reformatori u prošlosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u kome se gazi i biva zgažen, svet koji će s procesom rafiniranja postajati nemilosrdniji. Napredak u našem svetu značiće napredak ka povećanju bola. Stare civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naša se zasniva na mržnji. U našem svetu neće biti drugih emocija do straha, gneva, trijumfa i samouniženja.

Ali uvek— to nemoj zaboraviti, Vinstone— uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postajaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice— zauvek.

Moj izbor: Mihail Bulgakov/Majstor i Margarita

" Prati me čitaoče. Ko ti je rekao da ne postoji prava, večna ljubav? Tom lažljivcu ću prljavi jezik odseći! Prati me čitaoče, i samo ja ću ti pokazati takvu ljubav."

"Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, 

Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile. Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

***

"Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno, ali jedna viša od druge.

***

"Da, čovek je smrtan, ali nije u tome nevolja. loše je to što je on ponekad iznenada smrtan, eto u tome je trik! I što ne može unapred da kaže šta će raditi večeras."

"¡Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu." 

***

Verujem! – najzad je uskliknuo glumac i ugasio svoj pogled – verujem! Ove oči ne lažu! Ta koliko sam vam puta govorio da se osnovna vaša greška sastoji u tome sto potcenjujete značaj čovekovih očiju. Shvatite, jezik može da sakrije istinu, a oči – nikada! Postavljeno vam je neočekivano pitanje, vi čak i ne uzdrhtite, u sekundi ovladate sobom i znate šta treba da kažete da biste sakrili istinu, i govorite veoma ubedljivo, i nijedna bora vam se na licu ne pokrene, ali – avaj – uznemirena pitanjem, istina sa dna duše u trenutku uskače u oči i sve je gotovo! Ona je primećena, a vi ste uhvaćeni!

***

Tama, koja je nadolazila sa Sredozemnog mora, prekrila je grad koji je prokurator mrzeo. Iščezli su viseći mostovi koji su spajali hram i strašnu Antonijevu kulu… Nestao je Jerušalem, veliki grad, kao da ga nikad nije ni bilo na svetu… Pa, idite bestraga i vi i vaša nagorela sveska i sasušena ruža! Sedite ovde na klupi sami i preklinjete ga da vas oslobodi, da vam dopusti da udišete vazduh, da nestane iz vašeg sećanja!

Prebledelog lica, Margarita se vrati na klupu. riđi ju je gledao žmirkajući.

– Ništa ne razumem – tiho reče Margarita Nikolajevna. – …….

– Kakva gnjavaža… – progunđa riđi i progovori glasnije: – Oprostite, ali rekao sam vam da nisam ni iz kakve ustanove. Sedite, molim vas.

Margarita se bez reči povinovala, ali ipak, sedajući, upita još jednom:

– Ko ste vi?

– Pa dobro, zovem se Azazelo, ali to vam svejedno ništa ne govori.

– A da li biste mi rekli kako ste saznali za listove i moje misli?

– Neću da kažem – hladno odgovori Azazelo.

– Ali vi nešto znate o njemu? – molećivo šapnu Margarita.

– No, recimo da znam.

– Preklinjem, recite samo jedno…. da li je živ? … Ne mučite me!

– No, živ je, živ – nerado se odazva Azazelo.

– Bože! …

– Molim vas, bez uzbuđenja i uzvikivanja – namršteno reče Azazelo..

– …znam na šta pristajem. Ali pristajem na sve zbog Njega, zato što se ničemu više na ovome svetu i ne nadam….

***

– Recite, zašto vas Margarita zove majstorom? – upitao je Woland. On se podsmehnuo rekao:

– To je oprostiva slabost. Ona ima suviše visoko mišljenje o romanu koji sam napisao.

– Roman o čemu?

– Roman o Ponciju Pilatu. Tada su opet poskočili i zanjihali se jezičci svijeća, zveknulo je posuđe na stolu. Woland se gromoglasno nasmijao, ali se nitko nije uplašio niti začudio tom smijehu. Behemot je čak zapljeskao.

– O čemu? O čemu? O kome? – progovorio je Woland i prestao se smijati. – I to sada? To je potresno! Zar niste mogli pronaći drugu temu? Dajte da vidim. – Woland je pružio ruku s dlanom nagore.

– Na žalost to ne mogu učiniti – odgovorio je majstor

– zato što sam ga spalio u peći.

– Oprostite, ne vjerujem – odgovorio je Woland – to je nemoguće, rukopisi ne gore. – On se okrenuo Behemotui rekao:

– No, Behemote, daj ovamo roman. Mačak je odmah skočio sa stolice i svi su opazili da je sjedio na debelom svježnju rukopisa. Gornji primjerak mačak je uz poklon predao Wolandu. Margarita je zadrhtala i povikala, ponovo uzbuđena do suza:

– Evo ga, rukopis! Evo ga! Pritrčala je Wolandu i oduševljeno dodala:

– Svemogući, svemogući! Woland je uzeo u ruke pruženi primjerak, okrenuo ga, stavio na stranu i šutke, bez smiješka, zagledao se u majstora.

– No, sad je sve jasno – rekao je Woland i kucnuo dugim prstom po rukopisu.

– Savršeno jasno – potvrdio je mačak zaboravivši svoje obećanje da će biti šutljiva halucinacija – sad mi je glavna linija tog opusa jasna skroz naskroz.

***

Ali onda nešto natera Volanda da odvoji pogled od grada i usmeri pažnju prema okrugloj kuli koja se nalazila iza njegovih leđa na krovu. Iz njenog zida iziđe odrpani, glinom umazani smrknuti čovek u hitonu, u sandalama svojeručne izrade, i s crnom bradom. 
– Gle! – uzviknu Voland, s podsmehom gledajući na pridošlog. – Najmanje sam te mogao očekivati ovde! Šta te dovodi ovamo, nezvani goste? 
– Došao sam do tebe, duše zla i gospodaru senki – odgovori pridošli gledajući u Volanda ispod oka, neprijateljski. 
– Ako si došao do mene, onda zašto me nisi pozdravio, bivši cariniče? – kaza Voland grubo. 
– Zato što ti ne želim zdravlja – odgovori pridošlica drsko. 
– Ali moraćeš s tim da se pomiriš – uzvrati Voland i usta mu se iskriviše u podsmeh
 Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kada bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo, tu je senka od moga mača. Ali postoje senke od drveća i od živih stvorenja. Ne želiš li ti to da oguliš celu Zemljinu kuglu, odbacivši sa nje svako drvo i sve živo zbog svoje fantazije o tome da uživaš u goloj svetlosti?

***

 – Vaš roman je pročitan – progovori Voland okrećući se prema majstoru – i rečeno je samo jedno: da, na žalost, nije završen. Dakle, hteo sam da vam pokažem vašeg junaka. Oko dve hiljade godina sedi on na ovoj zaravni i spava, ali kada dođe pun mesec, kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali, šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli. 
– Šta on to govori? – upita Margarita, i preko njenog savršeno spokojnog lica pređe oblačak sažaljenja. 
– On govori – odvrati Voland – vazda jedno te isto, on govori da i na mesečini nema mira, i da je na lošoj dužnosti. Tako on govori uvek kada ne spava, a kada spava, onda vidi jedno te isto: mesečev put, i hoće da krene njime i da razgovara sa uhapšenim Ha-Nocrijem, jer, kako on tvrdi, nešto nije dorekao onda, davno, četrnaestog dana prolećnog meseca nisana. Ali avaj, on zbog nečega ne uspeva da izađe na taj put, i niko mu ne dolazi. Te tada on, a šta mu drugo i ostaje, mora da razgovara sam sa sobom. Uostalom, potrebna je i nekakva raznovrsnost – pa on svome govoru o mesecu često dodaje i to da najviše na svetu mrzi svoju besmrtnost i nečuvenu slavu. On tvrdi da bi rado promenio svoju sudbinu za sudbinu odrpane lutalice Levija Mateja. (…)

– Ne treba vikati u brdima, on je ionako navikao na odrone, i to ga neće uznemiriti. Ne treba da molite za njega, Margarita, jer je za njega već zamolio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara. 
Tada se Voland opet okrenu prema majstoru i reče: 
- No, pa šta ćemo, sada možete svoj roman završiti jednom rečenicom! Majstor kao da je ovo već očekivao, dok je stajao nepokretno i gledao kako prokurator sedi. On namesti ruke kao trubu i uzviknu tako da je eho počeo da odskakuje preko bezljudnih i goletnih brda: 
– Slobodan si! Slobodan si! On te čeka!

***

“Slušaj tišinu - rekla je Margarita majstoru i pesak je šuštao pod njenim bosim nogama. 

-Slušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato-u tišini. Gledaj,eno pred nama je tvoja kuća,kojom si nagrađen. Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova. Evo tvoje kuće, tvoje večne kuće. Znam da će ti uveče doći oni koje voliš,koji te zanimaju i koji te neće uznemiriti. Oni će ti svratiti,oni će ti pevati,videćeš kakva je svetlost u odaji pri upaljenim svećama. Zaspaćeš sa svojom izmašćenom i večitom kapicom, zaspaćeš sa osmejkom na usnama. San će te okrepiti,počećeš mudro da misliš. A da me oteraš, to više nećeš moći. Ja ću čuvati tvoj san.”

Pročitavši poslednje redove neko vreme sam nemo zurila u knjigu. Kao da će se nekom magijom preda mnom pojaviti nastavak. Preporuka. 

"Vuk koji nije hteo da bude pudlica", Mihail Bulgakov, autor jednog od najboljih romana 20. veka, "Majstor i Margarita", kog je Staljin cenzurom mnogo godina pre smrti "živog sahranio" umro je 1940. godine, a njegovo telo je spaljeno i sahranjeno na Novodevičkom groblju. Sahranjen je među grobovima istaknutih i znamenitih glumaca tog doba, bez krsta i bilo kakvog drugog obeležja. Dugo je na njegovom grobu stajala samo trava u obliku pravougaonika. Njegova žena Jelena Sergejevna kojoj je pisac dve nedelje pred smrt u grču, neprekidno diktirao "Majstora i Margaritu", a zahvaljujući kojoj je roman 27 godina nakon piščeve smrti ugledao svetlo dana u SSSR želela je da spomenik koji će se podići bude dugovečan, ničim nenametljiv i bez ikakvog obeležja. Dok je obilazila raznorazna mesta tražeći nekakav kamen ili ploču za spomenik Bulgakovu, u jednoj jami je primetila poveći komad mermera koji je svetlucao. Na tom komadu mermera stajalo je ispisano Golgota. Bila je zbunjena jer nije znala o čemu se radi. Tek kasnije su joj objasnili da su ti komadi mermera zapravo, ostaci Gogoljevog spomenika, Golgota s krstom, koji je stajao na grobu Nikolaja Vasiljeviča Gogolja. Spomenik više nego primeren životu Gogoljevom. Podesećanje na mesto gde je stradao Hristos. Kada su Gogoljevi posmrtni ostaci 30-ih godina prošlog veka preneti na Novodevičko groblje tada je izrađen novi spomenik za ovog velikog ruskog pisca. Stari spomenik, Golgota s krstom, je porušen a ostaci bačeni u jamu. Upravo te ostatke je videla Jelena Sergejevna. Na njen zahtev ti ostaci su izvučeni iz jame, dovučeni do Bulgakovljevog gorba i duboko zariveni u zemlju nad grobom.
¿Prst sudbine ili nešto drugo? Niko to ne zna, ali eto, desilo se da je Mihail Bulgakov uradio do sada, najbolju dramatizaciju Gogoljeve poete „Mrtve duše“, a da je zauzvrat Gogolj ustupio svoj kamen sa krstom Bulgakovu. Desilo se upravo onako kako je Bulgakov u jednom od svoji pisama razmišljajući o Gogolju napisao:
„Učitelju, pokrij me tvojim šinjelom“.
Rečeno – učinjeno!