"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak ne bi mogao podneti."
***
"Ne može čovek po ceo dan gledati na jezero koje pokriva njegova polja, niti može jesti više nego što mu stane u trbuh, a tako isto i spavanju ima kraja. I dok se Van Lung šetao uznemiren po kući činilo mu se da je u njoj suviše tiho, i suviše tiho za njegovu uzburkanu krv."
"Činilo mu se da prvi put u životu gleda Olan, i da prvi put uviđa da je ona samo dosadno i obično biće, koje ćutke tegli, koga se ne tiče kako drugima izgleda. Prvi put je primetio da je njena kosa prosta i mrka, nenamazana uljem, lice široko i grubo, a lik suviše duguljast, bez ikakve lepote ili ljupkosti. Gledajući je tako čudnim pogledom, on podviknu:
- Ko te pogleda, rekao bi da si žena običnog siromaška, a nikako čoveka koji ima zemlju i uzima u najam ljude da je oru.Radio sam i obogatio se, i želim da mi žena ne izgleda kao poslednja prostakuša. A te tvoje nožurde.. Najzad će ona šapatom:
-Majka nije mogla da mi uveže noge, jer sam prodata kada sam bila vrlo mala. Ali, ja ću utegnuti noge naše mlade devojčice, utegnuću ih.."
"Odjednom se priseti da svu tu njegovu sadašnju zemlju ne bi celog svog života mogao da kupi da Olan nije uzela pregršt dragog kamenja iz bogataške kuće i da mu ih nije dala kad joj je on naredio.. Pitao se da li još čuva bisere medju grudima. Stvari ne bi tekle ovako da je Vang Lung ostao siromah ili da voda nije popolavila polja.Taj novac u pojasu ga je golicao, želeo je da ga troši, na ovo, na ono, i postade lake ruke, razmišljajući kako da uživa u godina svog muževstva."
"I Vang Lung se razbole od najgoreg bolesti koju čovek može da ima. Patio je ranije radeći na suncu, patio na suvim ledenim vetrovima u opasnim pustinjama, patio od gladi kada polja nisu radjala, patio je radeći bez nade na ulicama južnog grada. Ali nijednom toliko kao sada pod nežnom devojačkom rukom.."
"Ko još može pomisliti, ubojita budalo, da je jedna žena dovoljna čoveku. Naročito ako ta žena radi teške poslove i omršavi radeći za muža, onda je još gore. Muškarčeva mašta u tom slučaju odlazi brže na drugu stranu i ti, jadnice, nisi nikada bila predmet maštanja nekog muškarca, već si za muža vredela nešto više od vola. I ne treba da se srdišš ako on kupi sebi drugu i dovede je u kuću, jer su ljudi takvi."
"Vang Lungu se učini kao da je dugo vremena bio odsutan i da odjednom ima puno stvari koje treba da uradi. Polje je tražilo da se uzore i zaseje. Dan za danom ga je obradjivao, a bledilo koje mu je donela njegova ljubav potamni pod suncem, A njegove ruke s kojih su nestali žuljevi za vreme ljubavnog lestvovanja, opet otvrdnuše tamo gde ih je motika pritiskivala i gde su drške pluga ostavljale trag."
"Ponos je za čoveka kad vidi svog najstarijeg sina gde glasno čita slova na hartiji i piše ono što i drugi mogu da pročitaju, Tu slavu sada Vang Lung dožive. Ponosito je stajao dok je dečak pisao."
"On kao dečak nije imao vremena za setu, jer je morao ustajati u svanuće, ujarmljivati volove i izlaziti s plugom i motikom. A za to vreme žetve radio je sve dok mu se leđa ne polome. Ako mu se plakalo, plakao je, jer ga niko nije čuo. Nije mogao da beži od posla kao njegov sin iz škole, jer da je to učinio, ne bi bilo hleba. I tako je bio primoran da radi... Ali moj sin nije takav. On je nežniji nego što sam bio ja. Njegov je otac bogat, a moj je bio siromah. On nema potrebe da radi, jer ja imam radnike na svojim poljima. A sem toga ne može se takvo učeno stvorenje, kao što je moj sin i postaviti za plug.".
"Čovek - reče on - ne može uvek misliti na nakit koj je prikačio na svoj kaput. Ali, kada bi ga nestalo, gubitak nebi mogao podneti."
"Neka, iako sam ružna, ipak sam rodila sinove. Iako sam robinja, imam sina u svojoj kuči...Kako ona može da ga hrani i da se stara o njemu kao ja! lepota ne može da radja čoveku sinove!"
"Iz njegove tuge pojavi se neobična, čista misao koja mu pričinjavaše bol. Žalio je što je uzeo dva bisera od Olane onoga dana kada mu je prala rublje u jezeru. On se reši da više ne trpi da Lotosov cvet ponovo meće te bisere u uši.
- U zemlji je sahranjena dobra polovina moga života, a možda i više. Čini mi se da sam i ja upola sahranjen. I najedared zaplaka malo i obrisa oči, kao što to čine deca.."
"Najstariji sin se plašio da ne troše dovoljno i da ne budu poniženi u očima ljudi. Drugi sin da se ne rasipa novac, a najmladji se trudio da nadokandi godine koje je izgubioo kao ratarski sin."
"Jedna stvar je ostala u njemu: ljubav prema zemlji. Napustio je njive, nastanio se u kuči u gradu i bio bogat. Ali koren mu je bio u zemlji, iako je na nju zaboravljao po više meseci. Kad dodje proleće, morao je da izlazi na njive. Iako sada nije mogao da drži plug i ore dobru zemlju, niti da nadgleda rad drugih, ipak je morao da ide. Ponekad je uzimao slugu, prenosio postelju i spavao opet u staroj kući od naboja, tamo gde je začeo decu i gde je Olan umrla. Kada bi ustajao u zoru, izlazio bi napolje, drhtavim rukama dohvatao i otkidao tek napupele vrbe i grančice breskvinog cveta i držao ih po ceo dan u ruci!".
"Kada zemlja počne da se prodaje, to je kraj porodice - govorio je Van Lung slomljen. Iz zemlje smo došli i u nju se moramo vratiti. I ako budete zadržali svoju zemlju, možete od nje živeti. Niko vam zemlju ne može oteti. I starac pusti suze da se osuše na licu i napraviše se od njih slane mrlje. Zastao je, podigao punu šaku zemlje i mrmljao:
- Ako prodate zemlju, to je kraj!
- Počivaj mirno, naš oče, počivaj mirno. Zemlja se neće prodavati.
Ali iza ledja starog čoveka gledali su se i smešili.
Uskoro nastavak trilogije, roman Sinovi.
