Napisano na osnovu uspomena na Kotorski zaliv u kom je boravila kad je bila mlada.
***
A vi, Lukijadise, poznajete prošlost kao
što zemljoradnik poznaje najzabačeniji kutak svoje zemlje, pa mi nećete valjda
reći da niste čuli za Marka Kraljevića?
— Ja sam arheolog — odgovori Grk odlažući čašu s limunadom.
Ipak, taj Marko je zanimao i mene, i našao
sam mu trag u jednoj zemlji mnogo daljoj od kolevke njegove legende, na tlu
koje je čisto grčko, iako je srpska pobožnost na njemu podigla lepe manastire .
. .
— Na Svetoj Gori — prekide inženjer. Džinovske kosti Marka Kraljevića počivaju
negde u toj svetoj planini gde se ništa ne menja od srednjeg veka, osim možda
svojstva duše, i gde šest hiljada kaluđera lelujavih brada i duge kose i danas
čitaju molitve za spas svojih pobožnih zaštitnika, kneeva od Trapezunta, čija
je loza sigurno već vekovima ugašena. Kako je prijatno misliti da zaborav nije
tako brz, nije tako potpun kao što se pretpostavlja, i da još uvek postoji
mesto na svetu gde jedna dinastija iz vremena krstaša živi i dalje u molitvama
starih sveštenika! Ako se ne varam, Marko je nastradao u nekoj bici protiv
Osmanlija, u Bosni ili na hrvatskoj zemlji, ali poslednja mu je želja bila da
bude sahranjen na tome Sinaju pravoslavnog sveta, i neki je brodić uspeo da
prenese njegovo telo, uprkos grebenima istočnog mora i zasedama turskih galija.
Lepa priča koja me podseća, ne znam zašto, na poslednje Arturovo putovanje.(...) Marko
je talase opčinjavao; plivao je kao i Ulis, njegov antički sused sa Itake. A i žene je umeo da
opčini: samo njemu znane morske staze često su ga dovodile u Kotor, podno jedne
kuće od natrulog drveta koja je dahtala pod naletima talasa; udovica
Skender-paše tu je provodila noći sanjajući o Marku i jutra čekajući na njega(...)
Dok je lovio po planinama u svome kraju,
Marko je često viđao životinje kako se pretvaraju da su mrtve da ih ne bi
dotukli; nagon ga ponese da se i on posluži tim lukavstvom: mladi delija
čivitna lica koga Turci izvukoše na obalu bio je hladan i ukočen kao da je već tri dana mrtav; ukočene oči ne uzvraćahu više beskraj neba i sutona; usne osoljene morem skamenile su se na
zgrčenom licu; opuštene su ruke visile; a snažna njegova prsa sakriše otkucaje
srca. Seoski se dostojanstvenici nagnuše nad Marka, golicajući mu lice dugim bradama,
zatim, izdigavši glave, svi u jedan glas povikaše:
,,Alah! Mrtav je kao strunuta krtica, kao crknuta psina. Bacimo ga nazad u more
koje ispira nečist, da nam se zemlja ne zagadi od njegovog tela."
Ali zlodušna udovica stade da plače, potom da se smeje:
„Više od jedne bure potrebno je da bi se Marko utopio, reče ona, I više od
jednog čvora da bi se zadavio. Takav kakvog ga gledate, nije mrtav. Ako ga
vratite u more, opčiniće talase kao što je opčinio i mene, sirotu, i oni će ga
odneti u njegovu zemlju. No vi donesite mlat i klince; razapnite psa ko što mu
je i bog njegov bio razapet koji mu ovde neće doći u pomoć, pa ćete videti neće
li mu se kolena od bola skupiti, i neće li mu iz prokletih usta jauk poteći."
Mučitelji uzeše sa tezge jednog kalafata mlat i klince, i probodoše ruke mladog
Srbina, i probodoše mu i stopala s kraja na kraj. Ali telo mučenika se ne mače:
nikakav drhtaj ne zaigra na tom licu koje se činilo neosetljivim, pa ni sama
krv ne pođe ćurkom iz rasečenog mesa no samo u kapima, retkim i sporim, jer
Marko je I svojim žilama vladao kao što je vladao i svojim srcem. Na to najstariji
dostojanstvenik odbaci daleko svoj bat i kukavno uzviknu:
„Neka nam Alah oprosti što smo hteli mrtvog razapeti! Vežite težak kamen o vrat
lešini, neka ponor proguta našu grešku, i da nam ga more ne vrati."
„Više je od hiljadu klinaca i više od hiljadu udaraca potrebno da bi se razapeo
Marko Kraljević, reče zlodušna udovica. Uzmite užareno ugljevlje i stavite mu
na prsa, pa ćete videti neće li se od bola zgrčiti, kono veliki crv
golać."
Mučitelji uzeše žeravicu iz peći nekog smolara, i ocrtaše veliki krug na prsima
plivača sleđenog od mora. Ugljevlje se razgori, zatim zgasnu i postade crno kao
crvene ruže kada uvenu. Vatra ureza na Markovim grudima veliki ugljenisani
prsten, sličan krugu koji vilenjaci ostavljaju igrajući na travi, ali delija ne
zastenja, ni trepavicom jednom ne mače..
,,Nesrećnici, reče udovica, dovedite vi devojke iz sela i
recite im da zaigraju kolo na pesku, pa ćemo videti neće li ga ljubav i dalje mučiti."
Pozvaše devojke; one na brzinu navukoše praznične haljine; donesoše bubnje i
svirale; za ruke se ukrug uhvatiše, oko mrtvog kolo da igraju, najlepša jedna
među njima, sa jaglukom crvenim u ruci, oko Marka kolo je povela. Tamnokosa i
belogrla, sve je druge rastom nadvisila; kao srna štono poskakuje, kao soko
štono natkružuje. Marko, nepomičan, pusti da mu ovlaš bose noge dodiruje, ali mu srce
sve brže i silni je udaraše, toliko jako da se poboja da će ga oni čuti; i,
uprkos volji, gotovo bolni smešak sreće ocrta mu se na usnama, koje se pomakoše
kao za poljubac. Zahvaljujući laganom osvajanju sumraka, mučitelji i udovica
još ne behu primetili taj znak života, ali pogled bistrih Ajšinih očiju
neprestano beše upravljen na mladićevo lice, jer joj se lepotom beše dopao. Nenadno,
ona ispusti crveni jagluk da njime prekrije taj osmeh I reče ponosito:
,,Ne priliči se meni igrati pred nepokrivenim mrtvim hrišćaninom, stoga sam mu
usta prepokrila, strah me od njih i kad okom mašim (...)
Nisam ja dirnut ni njegovom slavom ni
njegovom srećom, već onim divnim ublaženjem, onim osmehom na usnama mučenika za
koga je želja najslađe mučenje.
***
(…) Цео мој живот сам тражио одговоре на питања које можда немају одоговре; ја сам рио по мермеру као да истина може да се нађе у срцу камена, и распростирао сам боју преко зидова као да сам лепио акорде музике на превелику тишину. Јер све ћути, чак и наша душа – или дургачије ми не можемо чути. И тако, ти одлазиш. Ја нисам више довољно млад да сматрам важним раздвајање, чак и ако је коначно. Ја знам сасвим добро да нас бића која волимо и која нас највише воле напуштају неосетно у сваком моменту који прође. На овај начин она се одвајају од себе. Ти седиш на овом граничном камену и верујеш да си још овде; али твоје биће, већ окренуто према будућности, не припада више твом бившем животу, и твоје одсуство је већ почело. Ох, ја знам да је све то једна илузија као све остало, и да нема будућности. Човек који је пронашо време, онда пронађе вечност ради контраста; али негација времена је исто тако ташта као и време. Не постоји прошлост или будућност, само серија узастопних садашњости, пут вечно уништаван и састављан по коме сви идемо напред.
(…) Ти ме не волиш више. Ако пристајеш да ме слушаш у овом сату, то је зато што се повлађујемо онима које напуштамо. Ти си ме везао за себе и сада ме одвезујеш. Ја те не кривим… Љубав неке особе је тако неочекиван дар, тако мало заслужен да ћемо увек бити изненађени да није повучена раније. Ја нисам забринут због оних које ти још не знаш, али према којима идеш и који те можда чекају: особа коју ће они знати биће различита од оне коју сам веровао да знам и мислим да волим. Нико не поседује никога (чак ни грешници то не могу да постигну), и пошто је уметност једини прави посед, то је мање ствар поседовања него ослобађања особе. Немој погрешно разумети моје сузе Ђерардо, боље је да они које волимо иду док смо још у стању да плачемо за њима. Ако би ти остао, можда би твоје присуство, намећући се, ослабило слику тог присуства коју желим да сачувам. Као што је твоја одећа само огртач твога тела, ти за мене више ниси ништа до огртач те друге особе коју сам раздвојио од тебе и која ће живети дуго после тебе. Ђерардо, то си сада лепши од себе.
Поседујемо за вечност само пријатеље од којих смо се растали.
Маргарет Јурсенар, Тај моћни вајар време
