Dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1956
GOVOR SNOVA
Ja nisam ja.
Onaj sam
koji pored mene nevidljivo ide
koga, katkad, vidim,
koga zaboravljam, katkad.
Onaj što spokojno ćuti kad govorim,
onaj što oprašta blago kada mrzim,
onaj što je tamo gde ja nisam,
onaj što ostaće uspravan kada umrem.
***
RASTVORIO SAM TE
Rastvorio sam te kao ružu
da bih tvoju dušu video
i ne videh je.
Ali sve okolo
- obzorja zemlje i mora -
sve, unedogled,
bi ispunjeno
beskrajnim i živim životom.
***
POSLEDNJE PUTOVANJE
Otići ću. A ptice će ostati
pevajući;
i ostaće vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim belim zdencem.
Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvoniće, kao i večeras,
zvona sa zvonika.
Umreće oni koji su me voleli;
i svet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutaće duh moj, nostalgičan...
Otići ću; i biću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pevajući.
***
NADA
Nadati se. Nadati se.
U međuvremenu,
o nebo se kače;
Oblaci zlatni, kišonošci;
trn se pretvara u ružu,
ruža u list, list u led.
U dugom dvoboju
oprašta se slavuj
od ljubavnih noći
i na suncu
leptiri u letu
udvajaju let.
Pod seoskom svećom
daleku kolevku snova
njiše vetar zlatnog oktobra...
Telo mi božanskije,
stare iluzije trulije;
Ono što čekam, minulo je.
***
AKO OVDE MORAM DA OSTANEM
... Čuje se već tvoj zov
iz daljina, i ne znam
da l' me strah da odem:
Strah me je, slutim...
da će se moja glava,
zauvek osvrtati...
***
VEČNOSTI
Večnosti, lepoto
sama, kad bih mogao
da te pevam, u tvom jedinom srcu,
kao što ti mene u mome pevaš,
u večeri koje su jasne od smirene radosti!
Kad bi u svojim poslednjim zanosima
osetila da sam u tebi,
i da si sva opita,
kao što ti mene celoga opijaš!
Kad bih bio - neizreciv -
miris, svežina, muzika , uzbuđenje
u beskrajnom čistom proleću
tvoje unutrašnje bezmerne potpunosti!
***
ČASOVIT POVRATAK
Bože moj, kakva, kakva li je bila?
- O srce lažno, neodlučni duše! -
Je l' bila dodir lahora kad puše?
Il' proleća u begu brza krila?
Bila je tako prozračna i laka
ko seme na vetru ... Nevidljiva
ko što je osmeh kad se u smeh skriva.
Mutna u zraku ko drhtaj barjaka.
Barjak i osmeh i semenka mala,
proleće junsko, lahor iz daljine ...
Luda li i tužna tvoga karnevala!
Promenljivost tvoja u ništa se skrila
- o sećanje slepo, o pčelo gorčine! -
Ne znam što si bila, a znam da si bila.
