Nobel za književnost 1948.
A Život, malo ćelav, malo sed, na kraj srca, probirljiv i umiljat: čeka, s rukavicama i šeširom u ruci.
ČETIRI KVARTETA
Litl Giding
Što zovemo početkom jeste često kraj
i dokrajčiti nešto znači nešto početi.
Kraj je odakle krećemo. I svaka fraza
i tačna rečenica (gde svaka je reč u mestu, raspoređena tako da podupre druge. Reč ni zazorna ni razmetljiva,
neusiljeno opštenje starog i novog,
obična reč tačna a lišena vulgarnosti,
zvanična reč precizna no ne i cepidlačka,
čitavi spoj u zajedničkom plesu).
Svaka fraza i rečenica jedan je kraj i jedan početak, svaka pesma epitaf.
A svako delovanje
korak je ka gubilištu, ognju,
niz ždrelo mora ili ka nečitkom kamenu: odatle eto krećemo.
Umiremo sa umirućima:
Gle, oni odlaze, a i mi s njima.
Rađamo se s mrtvima:
Gle, oni se vraćaju i nas donose sa sobom.
Trenutak ruže i trenutak tise
Istog su trajanja. Narod bez istorije
Ne iskupljuje se od vremena, jer istorija je raspored
Bezvremenih magnovenja. Tako, dok svetlost čili
U zimsko jedno popodne, u zabitnoj kapeli,
Istorija je sad i Engleska.
Privlačnošću ove ljubavi i glasom ovog Zova
Nećemo prestati da istražujemo
A kraj sveg našeg istraživanja
Biće da stignemo odakle smo pošli
I saznamo to mesto prvi put.
Kroz nepoznata, zapamćena vrata
Kad poslednje od zemlje za otkriće
Jeste ono što beše početak;
Na izvoru najduže reke
Glas skrovitog vodopada
I deca na jabukovom stablu
Neznana, jer ih ni tražili nismo,
No čujna, polučujna u tišini
Između dva morska talasa.
Hitro sada, ovde, sada, uvek –
Stanje potpune jednostavnosti
(Kojem cena nije manja od svega)
I sve će biti dobro i
Svakodnevne stvari biće dobro
Kada se plameni jezici uviju
U krunisani čvor vatre
Pa vatra i ruža budu jedno.
Prepev:Ivan V. Lalić
Litl Giding
Što zovemo početkom jeste često kraj
i dokrajčiti nešto znači nešto početi.
Kraj je odakle krećemo. I svaka fraza
i tačna rečenica (gde svaka je reč u mestu, raspoređena tako da podupre druge. Reč ni zazorna ni razmetljiva,
neusiljeno opštenje starog i novog,
obična reč tačna a lišena vulgarnosti,
zvanična reč precizna no ne i cepidlačka,
čitavi spoj u zajedničkom plesu).
Svaka fraza i rečenica jedan je kraj i jedan početak, svaka pesma epitaf.
A svako delovanje
korak je ka gubilištu, ognju,
niz ždrelo mora ili ka nečitkom kamenu: odatle eto krećemo.
Umiremo sa umirućima:
Gle, oni odlaze, a i mi s njima.
Rađamo se s mrtvima:
Gle, oni se vraćaju i nas donose sa sobom.
Trenutak ruže i trenutak tise
Istog su trajanja. Narod bez istorije
Ne iskupljuje se od vremena, jer istorija je raspored
Bezvremenih magnovenja. Tako, dok svetlost čili
U zimsko jedno popodne, u zabitnoj kapeli,
Istorija je sad i Engleska.
Privlačnošću ove ljubavi i glasom ovog Zova
Nećemo prestati da istražujemo
A kraj sveg našeg istraživanja
Biće da stignemo odakle smo pošli
I saznamo to mesto prvi put.
Kroz nepoznata, zapamćena vrata
Kad poslednje od zemlje za otkriće
Jeste ono što beše početak;
Na izvoru najduže reke
Glas skrovitog vodopada
I deca na jabukovom stablu
Neznana, jer ih ni tražili nismo,
No čujna, polučujna u tišini
Između dva morska talasa.
Hitro sada, ovde, sada, uvek –
Stanje potpune jednostavnosti
(Kojem cena nije manja od svega)
I sve će biti dobro i
Svakodnevne stvari biće dobro
Kada se plameni jezici uviju
U krunisani čvor vatre
Pa vatra i ruža budu jedno.
Prepev:Ivan V. Lalić
***
***
"...Robi mi maštu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge čase:
Njene kose preko ruku,
njene ruke - žive vaze."
***
",,, A Život, malo ćelav, malo sed,
Na kraj srca, probirljiv i umiljat:
Čeka, s rukavicama i šeširom u ruci,
Strogo pažljiv na kravatu i odelo -
Pomalo ne trpi zakašnjenja -
Tu, na pragu Apsolutnosti."
"Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste asptrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.
Šta je moglo biti i šta bilo je
Ukazuje na isti kraj, uvek prisutan.
Koraci odjekuju sećanjem
Niz hodnik kojim nismo krenuli
Ka vratima što ih nikad ne otvorismo
U vrt ruža. Moje reči odjekuju
Tako, u tvom duhu.
No u kom cilju
Uznemiriti prah na vazi s listićima ruže,
Ja to ne znam..."
***
"...Robi mi maštu dane i dane,
Mnoge dane i mnoge čase:
Njene kose preko ruku,
njene ruke - žive vaze."
***
",,, A Život, malo ćelav, malo sed,
Na kraj srca, probirljiv i umiljat:
Čeka, s rukavicama i šeširom u ruci,
Strogo pažljiv na kravatu i odelo -
Pomalo ne trpi zakašnjenja -
Tu, na pragu Apsolutnosti."
