U kutiji pod krevetom još uvek,
Stanuje nešto požutelih slika,
Mladost, osmesi, prošli vek
I jedan akvarel poznatog lika.
Mrve hrabrosti retko skupim,
Poslednja kapija odbrane nestane,
Kartu za bioskop prošlosti kupim
I njeno oko u moje stane.
Ponovo tramvaj kruži oko Slavije,
Nad gradom oblaci dremaju,
Bluz malih koraka u glavi je,
Plave se kiše spremaju.
Na uglu kod pozorišta stojim,
Večeras igraju Glembajevi – Krleža,
Srcem otkucaje sata brojim,
Dok čekam da dođe od Manježa.
Iznajmljena soba u dnu dvorišta,
Jedan krevet i poster glumca iz novina,
Nama sem nas nije trebalo ništa,
Možda koja kap belog vina.
Al` Neko je nemaran sve srušio,
Na lošem mestu presek`o špil,
Rasparao život pa pogrešno ušio,
Neko je rđav sklopio dil.
Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav,
Ko šmirant bedno krade mi noći,
I kad u laž potonem sav,
Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.
E MOJ MATORI!
Satovi su stali jutros.
Vreme se po tankoj kazaljci prelilo.
Prošlost mi nju nabila pod nos.
Slabo se šta promenilo.
A mislio sam vetar je odneo iz glave
i dovoljno je to ime da ne spominjem.
Onda sam video pramen kose plave...
sav put tad posuo se injem.
Znaš, vino što pijemo, staro je.
(Ko njene oči onog dana)
Ovi trenuci postoje da sećanje broje,
a mnogo takvih stoji za nama.
Zaboravljeni negde gde se rađa Sunce,
igramo večite begunce.
Hteo bih zauvek da ostanem u snu,
jer u stvarnosti samo sam na dnu.
Dunav me nosio do napuštenog šlepa,
četrdeset i neku godinu daleko.
Na srcu su se rašila dva sitna štepa,
a to se desi kad kreneš preko.
Šetamo po Čuburi. Snovima lutamo.
U grudima mi parobrod, njeni prsti u šaci,
u džepu pozajmljene košulje,
pozajmljenih sto kinti
i samo jedna želja:
da večno traju koraci.
