SEPTEMBAR
Taj sjaj zalaska, ta rana jesen,
Te strasne boje našeg bola
I tihi list što umirući bljesne
Kao da slavi sopstveni poraz.
Taj čudnovati mir nebesa,
Ta duboka i umna plavet
– nije li, možda sve to pjesma
koju bi trebalo znati napamet.
PRVI SNIJEG
Sonja, izađi da skitamo,
imam ludu želju večeras da lutam.
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.
Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja , izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.
ODRIČEM SE
Odričem se, ja, ovdje potpisani
svoje slave, koja je ovako ili onako mala,
svoje mladosti, koja je ionako bila preduga,
svojih nada, koje su ovako ili onako ispunjene ili neispunjene,
odričem se svega što žele ljudi ovoga svijeta
jer sam ionako loš gospodar i rasipnik.
Ali ne odričem se narednog trenutka,
kada ću u nekoj školjci čuti talasanje oceana.
"Da li sam ja pesnik ili samo od emocija bolesnik?"
Suprotnosti se privuku.
Ali, ne šetaju pod ruku.
Vremenom svakom počne da smeta,
sve što voli njemu druga strana sveta.
U početku je zanimljivo kad neko sme što nisi
nikad smeo.
Hrana, piće, muzika koju nisi voleo, ni razumeo.
Diviš se kako neko može sa svakim, zna sa svima.
Problem počinje kad shvatiš da dušu tvoju u svoju
pretvara, da ti je uzima!
Tad trgneš se, uplašiš, počneš da se braniš!
Ponovo sâm ležeš, knjige čitaš, zorom raniš.
U toj borbi da sebe sebi vratiš, prestaneš to
drugačije da voliš, pratiš!
Sve prividno sada jasno vidiš.
Zavoli onog kome se pre prve reči svidiš.
Nek ono što je u duši bude oboma isto, samo to je
važno!
Srce nikad, razum često prisvaja za sebe pogrešno,
nevažno!
PRAVA LJUBAV
Da li je bolje da zavoliš nekog koga ti srce ne voli, ili da pustiš srce da voli, a dušu spremaš za tugu, za boli?
Da li si srećan ako sa nekim imaš život miran, ili kad osećaš da pored nekog letiš, a vetra ima, let je nemiran?
Da li znaš koliko vredi tren kad ruka ti drhti u nečijoj ruci, a ne kad nekog pod ruku držiš, po razumu, pedigreu, po preporuci?
Da li oni sati kada se do neba zaljubiš, isto traju kao oni kad nekog samo ljubiš?
I da li želja da nešto večno traje ostaje u tebi i kad sve nestaje?
Nula nikad nije ni minus ni plus i zato je nula, jer nema srce, nema puls. I tako u svom miru misliš da srećan si, imaš sve, a ja za nemir živim, navučen na svog srca damare.
I najsrećnije trenutke spreman sam tugom da zamenim, to je moj život, neću nikad to da promenim. I nek traje zauvek ili možda dan samo, za taj osećaj spremni smo život da damo.
Mogu sve sa tobom, bez tebe ne želim ništa. Nisam rođen za kompromise, ne krijem srce u skloništa!
I ako se ikad nešto desi, ova ljubav nestane. ako postanemo obicni k'o drugi, ruka teška nam postane i ako ikad uspeš da vidiš kraj odmah idi, kreni!
Ne možemo mi nikad biti nule, nismo za to Bogom spojeni.
....
DA LI SE ŽIVOT MERI
Da li se život meri suzama koje su za njim pustili?
Da li se pamet meri rečima koje smo izustili?
Da li se ljubav meri poljupcima koje smo dali?
Da li se putevi mere koracima posle kojih smo stali?
Da li se život meri po broju ljudi koji ga ispratiše?
Da li se pamet meri po rečima koje izgovoriše tiše?
Da li se ljubav meri po tome kolikom se ljubavlju
vraća?
Da li se putevi mere po tome koliko te ljudi na njih
ispraća?
Da li se život meri po godinama koje prođoše?
Da li se pamet meri po savetima što s godinama
dođoše?
Da li se ljubav meri po broju neprospavanih noći?
Da li se putevi mere po tome ko će njima proći?
I svako svoj život ima da živi,
neko pamet, da joj se divi,
ljubav samo ko voleti ume.
Putevima ide onaj ko znakove razume.
....
Spustila se magla i neka sitna i gusta kiša kvasila je naokolo. Boje su bile drugačije, tamnije. I jezero je bilo tamno. Tačno u 2h i 15 minuta popodne bio sam na vrhu planine San Prima. Bio sam na 1682 metra.. Italija, jezero. Tresnula je tišina. Sve je zamuklo. Snažan udarac tišine u ušima. U momentu sve ptice su zaćutale. Kao isključene. I ja sam potpuno zbunjen. I čekao nešto. A onda, najednom, prasnulo je iznad moje glave. Potmuli prasak.Podigao sam glavu, pogledao i video krupnu ogromnu pticu na tren. Ali u drugom trenu već je bila u daljini i mogao sam jedino da je vidim kako već nadleće jezero visoko na nebu, iznad, gore. I dalje je sve bilo tiho, Ptice se nisu oglašavale. Čutale su. Čekao sam. A onda sam ga video, na nekih par stotina metara daleko. Približavao mi se i bio sve veći i veči. Preleteo je tačno iznad mene svojim krupnim telom i ogromnim raširenim krilima. Mogao je sve šta god da je hteo. Nikada nisam bio beznačajniji. Bio sam mali baš kao i moj život i sve u mom životu, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo, sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Pukao je po mom mozgu i meni veliki zlatni orao. Jedan, sam, veličanstven, ogroman iznad Monte san Prima nad jezerom Komo.
