Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje.
Spustila se magla i neka sitna i gusta kiša kvasila je naokolo. Boje su bile drugačije, tamnije. I jezero je bilo tamno. Tačno u 2h i 15 minuta popodne bio sam na vrhu planine San Prima. Bio sam na 1682 metra.. Italija, jezero. Tresnula je tišina. Sve je zamuklo. Snažan udarac tišine u ušima. U momentu sve ptice su zaćutale. Kao isključene. I ja sam potpuno zbunjen. I čekao nešto. A onda, najednom, prasnulo je iznad moje glave. Potmuli prasak.Podigao sam glavu, pogledao i video krupnu ogromnu pticu na tren. Ali u drugom trenu već je bila u daljini i mogao sam jedino da je vidim kako već nadleće jezero visoko na nebu, iznad, gore. I dalje je sve bilo tiho, Ptice se nisu oglašavale. Čutale su. Čekao sam. A onda sam ga video, na nekih par stotina metara daleko. Približavao mi se i bio sve veći i veči. Preleteo je tačno iznad mene svojim krupnim telom i ogromnim raširenim krilima. Mogao je sve šta god da je hteo. Nikada nisam bio beznačajniji. Bio sam mali baš kao i moj život i sve u mom životu, i sve u meni, sve iluzije u meni, sve što me je činilo, sav onaj vazduh kojim sam bio ispunjen izbio je napolje. Telo mi je izdahnulo od straha i divljenja. Pukao je po mom mozgu i meni veliki zlatni orao. Jedan, sam, veličanstven, ogroman iznad Monte san Prima nad jezerom Komo.
Svakog dana vežbati vedrinu. Kako? Izlagati se, biti nesiguran, stideti se, donositi male odluke, puno hodati, i biti smešan samom sebi. Nisam video drugo rešenje.
Stavio sam kapu na glavu i rešio da pokisnem. Da budem mokar. I onako se veći deo sušim.
Čovek, valjda, u životu ima svojih dobrih i loših trenutaka. To i čini život. Ispravljaš ih i popravljaš se, koliko možeš. Da bi ponovo negde zabrljao. Ukoliko ti je stalo do bilo čega. Nekada to može, a nekada ne može ništa da se popravi.
Mene nije bilo teško nacrtati. Samo jednog čovečuljka sa flašom. I jedan veliki znak pitanja i strelicu koja je vodila od tog čovečuljka ka tom velikom znaku.
Pitao sam ih da li ce drvo morati da se poseče, i rekli su mi da nisu sigurni, možda još uvek neće morati… Ostao sam još malo pored tog drveta, uvek je teško kada se razboliš i kada si sam. Trebalo bi da posade još jedno drvo pored tog drveta, zbog društva. Onda je mala senica sletela na granu, pa sam mogao da odem.
...
DNEVNIK DRUGE ZIME
Kad je oblačno, oblačno je. I mračno je koliko je oblačno. I nema druge. Zato ti budi vedar i spasi sebe, za onoga kome sunce treba. A vedrina iz mraka dolazi. Tamo ona i nastaje.
Ali sad polako. Sada sam u drugačijoj brzini. Sada sam u sporosti. Što je isto brzina.
Koliko je samo lakše kada znaš tačno gde ideš. Koliko je samo lakše kad znaš kome ideš, u susret. Koliko je samo lakše. Koliko je samo lakše kad ipak ideš... i tek kad kreneš, prvo to noge osete, one se uvek obraduju što si krenuo, one uvek idu nekome.
U koracima je uglavnom sva promena. (Zimski dnevnik)
