“А одвајкада је било тако, да љубав не зна колико је дубока док не куцне час растанка.”
“Кад вам љубав да знак, крените за њом, мада су њене стазе камените и стрме. А кад вас захвате њена крила, подајте јој се, мада би мач сакривен међ њеним замајцима могао и да вас рани.А кад вам се обрати, верујте јој, мада њен глас може и да вам распрши снове, као што северац уме да опустоши врт. Јер као што вас љубав крунише, тако ће и да вас распне. Уме и да вас разлиста, али и да вас скреше. Као што се погиње до вас да помилује ваше најтананије гранчице што подрхтавају на сунцу, tако ће и да се спусти до вашега корења не би ли гa протресла, ма колико се оно грчевито држало земље. Прихвата вас се као снопова жита. стреса вас да вас оголи, шросејава вас да вас ослободи од ваших љуспи. Меље вас док јој се потпуно не подате; а онда вас препушта своме светоме огњу.”
“Љубав не пружа ништа сем себе саме, и не узима ништа ниоткуд сем од себе. Љубав не поседује ништа, и није ничији посед; јер је љубав довољна сама себи.”
“И не помишљајте да можете усмеравати ток љубави, јер љубав, ако вас удостоји, ваше токове усмерава. Љубав не тежи ничему другом до ли да испуни себе.”
„Волите једно друго, али од љубави не чините стегу: радије, нека вам љубав буде као таласаво море између обала ваших душа. Пуните пехаре једно другом, али не пијте из истога пехара.Подајте хлеба једно другом, али не једите од истога комада.
Певајте и играјте заједно, и радујте се, али и пуштајте једно друго на миру, као што струне лауте не сметају једна другој иако подрхтавају од исте свирке. Подајте своја срца, али не и све ваше, јер ваша срца тек живот може у руци да држи. Заједно стојте, али не једно другом преблизу, јер и ступови истога храма стоје одвојени један од другог.“
“Можете им дати своју љубав али не и своје мисли, jер она имају сопствене мисли. Можете удомити њихова тела али не и њихове душе, jер њихове душе обитавају у дому сутрашњице, који ви не можете походити чак ни у својим сновима. Можете настојати да будете као она, али не настојте да их учините сличним вама.”
“Дајете тек нешто мало када дајете нешто што је ваше. tек када дајете себе, ваистину дајете. Добро је давати кад се то тражи, али је боље давати и када се не тражи, давати јер се има разумевања; Ви, примаоци - а примаоци сте сви ви - не оптерећујте се тежином захвалности, да не бисте ставили под јарам и себе и онога што даје. Уздигните се, радије, са самим дародавцем, на његовим даровима као на крилима; jер имати сувише обзира према сопственом дугу, то значи сумњати у дарежљивост онога коме је широкогруда Земља мати, а Бог отац.”
“И нек вам трпеза буде олтар на коме се чистота и невиност шума и долина жртвује зарад нечег што је у човеку још чистије и још невиније.”
“Када радите, ви сте свирале у чијем се срцу шапутање часова претвара у музику. Та ко би од вас и хтео да буде као трска, туп и нем, када све друго сазвучно пева? А ја вам кажем да је живот одиста мрачан, сем кад постоји неки подстрек, а сваки подстрек је слеп сем кад је ту и знање, а свако знање је узалудно сем кад је ту и рад, а сваки рад је испразан сем кад је ту и љубав; а кад са љубављу радите, повезујете себе са самим собом, повезујете се и једни са другима.
А ако не умете да радите с љубављу већ само са гађењем, боље да се оставите тог посла, те да седнете покрај вратница храма, и да убирате милостињу од оних што раде са љубављу. Јер ако хлеб печете равнодушно, печете горак хлеб, који тек напола утољава човечју глад. А ако уз гунђање муљате грожђе, ваше гунђање отровом залива вино. Али ако певате као анђели, но не волите ту песму, аглушујете људима уши, тако да не чују гласове дана нити гласове ноћи.“
Ваша је радост ваш раскринкани бол. И оно исто врело из кога врца ваш смех, често је било препуно ваших суза. А како би и могло другачије да буде?.Није ли врч у коме вам је вино - управо онај врч који се био пекао у грнчаревој пећи? И није ли лаута што вам разгаљује дух - од истог оног дрвета што је дубљено ножем? Кад сте радосни, завирите дубоко у своје срце, па ћете видети да тек оно што вам је наносило бол може у нама радошћу да се огласи. Њих две су нераздвојне. Заједно оне стижу, те кад вам за трпезу седне једна од њих, знајте да она друга у вашој ложници спава.“
Камо среће да могу да узмем ваше куће у шаку, и да их као сејач расејем по шуми и пољани. Камо среће да су долине - ваше улице, а зелене стазе – ваша шеталишта, па да можете да тражите једни друге по виноградима, и да се враћате с мирисом земље у одећи.
Саградите у својој машти сеницу у дивљини пре нo што саградите кућу међ зидинама града, јер као што се враћате своме дому у сумрак, враћа му се и онај луталица у вама, вечито далек и сам. Зар и дом ваш не сања? А док сања, зар не одлази из града у гај или на неки брежуљак?
Ваш дом неће бити сидро, него катарка. Он неће бити блистава покожица која прекрива рану, већ очни капак што чува очи. Нећете скупити крила да бисте прошли кроз врата, нити погнути главе да не би удариле о таваницу, нити бисте се прибојавати да дишете како зидови не би напукли и срушили се.
Ваша одећа скрива много од ваше лепоте, али не скрива оно што није лепо.
И мада у одећи тражите слободу за своје тело, пре ћете у њој наћи тек амове и ланце. Камо среће да се можете суочити са сунцем уз више своје коже и мање својих хаља, јер је животни дах у сунчевој светлости, а рука је живота у ветру. А не заборавите ни то да земља ужива у вашим босим ногама, и да ветрови журе да се поигравају с вашом косом.
И као што усамљен лист не жути без прећутнога знања целог дрвета, тако и злочинац не може да почини зло без прећутне воље свих вас. Као у некој поворци, заједно сте се упутили ка своме божанском бићу. Ви сте и пут, а не само путници.
А када један од вас падне, тај пада зарад оних који су иза њега, да их упозори на камен о који се могу саплести. А пада и зарад оних који су испред њега, оних што, мада бржи и сигурнијег корака, тај камен нису склонили.
Бићете одиста слободни када вам дани не буду лишени брига и кад вам ноћи не буду без нужде и тегобе, и кад вас све то притисне, а ви се, упркос свему, издигнете над свим тим голи и незауздани. А ако бисте да збаците деспота са престола, постарајте се најпре да му срушите престо постављен у вама самима.
Одиста, све се креће унутар вашег бића у непрекидноме полузагрљају - оно за чиме жудите и оно од чега страхујете, оно што вам се гади и оно што вам је драго, оно чему стремите и оно од чега бисте да побегнете, све се то креће у вама као ветлости и сенке, пригрљене, у паровима. А кад сенка избледи и кад је нема више, светлост што преостаје за њом постаје сенка неке друге светлости, те тако и ваша слобода, кад се ослободи окова, и сама постаје оков за неку вишу слободу.
Ваш разум и ваша страст, то су вам крма и једро ваше душе, што је кренула морем. Ако вам се раздере једро или се сломи крма, можете само бити заношени и бацани тамо-амо, или се непомични наћи насред пучине. Јер, разум, када сам влада, то је власт која намеће стеге; а страст,када јој се да маха, то је пламен што гори док сам себе не сатре.
Као што се коштица плода мора распући да би се њено срце изложило сунцу, тако морате и ви спознати бол. А ако узмогнете да се у срцу непрестано дивите свакодневним чудесима у своме животу, ваш бол вам се неће учинити мање чудесним од радости ваше; Прихватали бисте годишња доба својега срца као што сте одувек прихватали годишња доба која проходе њивама вашим, те бисте спокојно посматрали и њиве свога чемера.Много од свога бола сами сте забрали.“
Хтели бисте да знате на речима оно што сте одувек знали у мислима.Хтели бисте да сопственим прстима такнете голу пут својих снова. A то тако и треба. Скривено врело ваше душе мора се пробити напоље и жуборећи похитати ка мору;А све ће благо из ваших бесконачних дубина бити вашим очима разоткривено. Али нека се не мери вагом то ваше незнано благо; и не истражујте дубине свога знања чакљом или виском.Јер сопствено је биће бескрајно и немерљиво. He реците, “Открио сам стазу душе,” него радије,“Сусрео сам душу што је ишла мојом стазом.” Јер душа залази на све стазе.Душа не иде неким правцем, нити пак расте као трска.Душа се расцветава, као лотос с безбројним латицама“.
Учитељ ако је збиља мудар, не позива вас да уђете у кућу његовог знања,него вас радије води до прага вашег сопственог ума. Вид једног човека не може своја крила другоме да позајми.
Ваш је пријатељ одговор на потребе ваше.Он је њива коју засејавате са љубављу, и коју жањете са захвалом.Он је ваше кућиште и огњиште ваше. Када се растајете од неког пријатеља, не тугујте због тога;јер оно што y њему понајвише волите, може за његовог одсуства да буде још јасније. И нек у пријатељству не буде другог циља сем продубљавања духа. Јер љубав што тражи ишта сем разјашњења сопствене тајне, и није љубав него бачена мрежа: хвата се само оно што је и некорисно.И нека оно што је у вама понајбоље - буде за пријатеља вашег;ако зна докле улеже ваша осека, нек зна и докле досеже ваша плима.Јер шта је за вас пријатељ кога тражите само да убијете време?Тражите га само да бисте то време одиста проживели.Јер, његово је да вам испуни жеље и потребе, а не вашу празнину. Јер у роси ситница срце налази своја јутра, и бива окрепљено.
Проговарате онда кад нисте више у миру са сопственим мислима; А у много је чему од тога што кажете мисао допола убијена.Јер мисао је птица висина и ширина, која у кавезу речи може да развије крила, но не и да полети.
Има и оних што говоре, те и без свога знања или из нехаја открију неку истину коју ни сами не знате.А има и оних што носе истину сами у себи, али је не исказују речима.У њиховим грудима дух обитава у таласавој тишини.
Од времена бисте да начините поток на чијој бисте обали седели и гледали га где тече. Али оно безвремено у вама свесно је безвремености живота, и зна да је јучерашњица само оводневно сећање, a да је сутрашњица само данашњи сан. Но ако у својој мисли морате размерити време на годишња доба, нек свако доба окружи сва она друга, и нека данашњица обгрли јучерашњицу сећањем, а сутрашњицу чежњом.
