Moj izbor: Herman Hese

Šala

Moje pesme stidljivo kucaju na tvoja vrata da se pred tobom poklone: hoćeš li mi otvoriti? Moje pesme imaju zvuk svile poput šuštanja tvoje haljine u predvorju, Moje pesme mirišu kao ljupki zumbul u tvom vrtu. Moje su pesme u boju krvi odevene, u boju haljine tvoje šuštave i sjajne. Moje najlepše pesme blistaju, one su kao ti! Pred vratima stoje da ti se poklone: hoćeš li mi otvoriti?

*

U MAGLI

U magli sve čudno se čini! Samotan svaki žbun i kam, dub ne vidi dub u blizini, svaki je sam. Drugova beše tma i tušta dok svetao život mi bio; sad, kad se magla spušta, svaki se skrio. Niko mudar ne biva dok tminu ne pozna što njega neumitno skriva i odvaja od svega. Magla sve menja toliko! Život je samotan plam. Nikog ne poznaje niko, svako je sam.

Jakub Schikaneder

Moj izbor: Vojislav Ilić

ZIMSKO JUTRO

Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U daljini gube se breze
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il' kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase —
A sveži, jutarnji dah, proleće doline mirne, —
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…

***
Svetilo dana gubi se i gasi
Zapadu tavnom na krioca čista,
Kô alem dragi, što nebesa krasi,
Orijon bledi treperi i blista,
I gine Sunca moć —
Nad strašnim Tamplom, čarobne raspustiv vlasi,
Tavna se spušta noć.
I kao prizrak, oborene glave,
Gde ljupka lika ne slazi vedri dan,
Burbona gordi sin, mezimac sreće i slave,
U gorkoj javi, poslednji sneva san.
Svrši se dakle! Nad bledom njegovom glavom
Sudbina hladna podiže udar svoj;
I njegov duh, izmučen surovom javom,
Ispovest čudnu, u snu, kazuje njoj.
Potmulo bruji Sena. Na plavom nebesnom svodu
Bezbrojna kandila rasiplju bledi zrak,
A vreme žuri — u brzom i nemome hodu,
Jedno po jedno gasi i proređuje mrak.
I u snu blagom prošlih i svetlih dana
On vidi davno zapušten stari dvor,
I hladni uzor, božanstvo srdačnih rana,
I njezin čuje laskavi i tajni zbor.
Kroz gusti bršljan, što kiti svodove tavne,
Blag lahor dušê i slatki žubori glas...
On čuje pozdrav prošlosti srećne i davne,
I duhom ljubi uvele mladosti kras.
Tu prvom sinu zrak svete ljubavi i snova,
Tu šumor granja i šarnih tičica klik,
Milinom čudnom detinjstvo podiže snova,
I stare majke svetao i dragi lik —
I nemo, grozno, u zvuku srebrnih žica,
Kroz tanku maglu zacipljen gleda on
Pogažen grb, obezobražena lica,
I gnevom Boga u prah položen tron!
O gde su sada sukrivci grehova strašnih,
Na njinim grudma da tešku utoli set?
Gle, nikog nema! U ruke pravde i kazni,
Igračku svoju ostavlja celi svet —
I on se strese. Na trošnom, drvenom stolu,
Zaprska žižak, utrnu — i presta zrak;
I, kao pokrov kajanju gorkom i bolu,
Odaje Tampla ispuni gusti mrak...
Nojca se tavna uzvija i kreće,
Na krilu magle, božanska i čista,
I bistra rosa orošava cveće,
Pa tiho sjaje, treperi i blista,
I mutni bega san —
Nad strašnim Tamplom prvi se zračak sleće,
I svetli sviće dan.
I sve, što živi, u milosti tone,
Slaveći Boga i zorice kras;
Užasi adski još njega muče i lome,
Te vičnim uhom dželatski čuje glas
I pozdrav... Čuj! Ključevi zvučno se hore -
I hladna jeza prožma ga silom svom;
Usne su neme, i ako srca zbore:
O milost, tribuni gordi, o milost, sužniku tom!

novembar, 1881 god.


АНЂЕО МИРА

Ноћ дубока влада, и све живо спава;
На староме торњу поноћ откуцава.

И у том часу са гранчицом крина,
Анђео се спусти са рајских висина.

Све поспало ћути, нико се не буди;
Не виде га звери, не виде га људи.

Ал' осећа грање - па се тихо свија;
Осећа га лахор - па тихо ћарлија.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,
Спусти се пред олтар у пустоме храму.

Па прекрстив руке на блажене груди,
Рујну зору чека да небом заруди.


LJUBIM TE DUŠO

Sumračak pada; tišina se svija,
U milju tone vasiona sva;
Večernja zvezda treperi i sija:

Veselo sve je — samo nisam ja!
Nemir mi stisko umorene grudi,
Nesrećno srce što ljubit zna!

Kroz tiha polja srdašce mi žudi
Daleko tamo, u bajniji svet:
Da zlato svoje iza sanka budi

Uz glasak frule, uz uzdisaj klet…
Il’ da joj šapne povetarcem blagim:
Ljubim te, dušo, više nego svet!

Sava Stojkov

Moj izbor: Laza Kostić

VOLIMO SE

Volimo se, dušo, je li?

e, pa šta nas jošte deli?

je l’ se kakva crna sila

il’ sudbina namerila

da se baci među nas?

Crna sila, te nagrnu

na zenicu tvoju crnu

i na tvoju crnu vlas?

Al’ raširI bele ruke,

poleti mi, zagrli me

zagrljajem plamenime,

zagrljajem žestokim;

pa što bude sudbe kivne

da u plamu ne izgori,

to će stisak da umori

zagrljajem, dušo, tim.

Beta Vukanović

Moj izbor: Pismo Jovana Jovanovića Zmaja Ruži

Predivno :)

Pisma Zmaja i Ruže

Mila gospođice Ružo!

Uvek sam se čudio, kad je ko pismo pisao tamo gde bi se rečima izraziti mogao; sad vidim da nisam imao pravo. Sad najbolje vidim da ima stvari, koje se ni rečima ni pismom dovoljno kazati ne dadu, a zatajiti, prećutati — nikako.

Vi, čitajući sad ovo pismo ili ste se namrgodili ili — ili ste se možda malo zastideli osećajući, da vam sasvim nepovoljno nije.

Ako se mrgodite, derite pismo taki, molim Vas; nemojte dalje čitati, — što i da znate gde pomoći ne možete, — poderite ga taki, pa zaboravite, da ste ga ikad dobili, — zaboravite sasvim, — Vi ćete lako — a ja ću kako uzmogu.

Ali ako ga poderali niste, ako ste (ne samo iz ljubopitstva) i na ovu stranu prešli, to sedite, pa mi napišite da li je Ružino srce sasvim njeno, pa ako je — i ako ja Ruži sasvim nemio nisam, ako bih mogao i miliju biti, to mi šaljite brzo to nekoliko reči, da ih poljubim onako, kako se samo evanđelje ljubi.

Da znam da ćete Vi ovo pismo iole rado čitati, pustio bih srcu na volju — ali bih Vam imao toliko pisati i kazati da u Vašu šatulu zaista ne bi stalo.

Od kako znam, cveće sam uvek voleo, zato što je lepo, dobro i nevino, što miriše, što se čovek njime nakititi i ponositi može, — ali nikada još nisam toliko, tako slatko i ozbiljno o cveću mislio i sanjao kao sad, i to o ruži i o ruzmarinu.

Vi ćete možda ovo pismo gospođici sestri, možda i gospoši materi pokazati, — ne marim, ali samo nemojte pre dok mi bez ičijega saveta iz svog srca, iskreno srpski na ovo pismo odgovorite.

U najvećoj hitosti završujem, jer me kola čekaju. Nadam se kad dođem — nadam se mnogo. Bar ću na putu natenani misliti moći, kako Vas je pismo moje rasrdilo ili iznenadilo.

Budite mi zdravi, — sam se čudim od kud sam nehotice pismo ovo poljubio.

5. dec. 1861. J. Jovanović



Poštovani gospodine!

Kad sam Vaše pismo primila, nisam znala jesam li budna ili mi je na snu došlo. Dugo sam se mučila, oću li detinju dužnost prestupiti i bez materinog znanja želju Vam ispuniti, najposle uvažim se uveriti Vas da je srce još sasvim moje, da čije bi bilo, kad sve do sad nisam znala da se može kome pokloniti, — slušala sam više puti, al' osećala i verovala nisam.

Ruža