MOJ IZBOR: Vislava Šimborska

PORTRET PO SEĆANJU

Sve se naizgled slaže.
Oblik glave, crte lica, visina, silueta.
Pa ipak nije sličan. Možda ne u toj pozi?
Ni u drugom koloritu?
Možda je više iz profila,
kao da se za nečim osvrće?
Kad bi nešto držao u rukama?
Knjigu? Vlastitu? Tuđu?
Mapu? Dvogled? Čekrk za navijanje udice?
I da ima nešto drugo na sebi?
Septembarsku uniformu? Logorsku uniformu?
Jaknu iz onog ormana?
Ili –
kao da se kreće ka drugoj obali –
do gležnjeva, do kolena, do pojasa, do vrata
već zagnjuren? Go?
A kada bi mu docrtali neku pozadinu?
Na primer još nepokošenu livadu?
Ševar? Breze? Lepo oblačno nebo?
Možda nedostaje neko pored njega?
S kim se prepirao?
Šalio?
Igrao karte? Pio?
Neko od porodice? Prijatelj?
Nekoliko žena? Jedna?
Možda kako stoji na prozoru?
Izlazi iz kapije?
Sa psom lutalicom pokraj noge?
U solidarnoj gomili?
Ne, ne, to ništa ne vredi.
Treba da bude sam,
Kako to nekima odgovara.
I ne tako prisno, ni preblizu?
A dalje? Još dalje?
U najvećoj dubini slike?
Odakle, kad bi i vikao,
Glas se ne bi čuo?
A šta u prvom planu?
Ah, bilo šta.
Ali samo pod uslovom da to bude ptica
koja upravo preleće.

MOJ IZBOR: Vito Nikolić

Bez konferencija, rezolucija i pripremne
kampanje,
bez pretenzija da bude istorijsko,
prelomno i
plodonosno
– došlo je proljeće, čudesno kao
pomilovanje
Fjodora Mihailoviča na
Trgu Semjonovskom.
Ptice…
Bože moj, skoro sam i zaboravio da
postoje ptice,
pa prosto ne znam kako da shvatim jutros
to slavlje
i, zbunjen, uzalud pokušavam da svoje
odviknuto
lice
razvučem u neki osmijeh davno
zaboravljen.

MOJ IZBOR: Izet Sarajlić

DRUGI PUT BIH ZNAO

Premalo sam uživao u proljetnim pljuskovima
i zalascima sunca.

Premalo sam se naslađivao ljepotom starih pjesama
i šetnjama na mjesečini.

Premalo sam se opijao vinom prijateljstva
mada na zemlji jedva da je bilo zemlje u kojoj
nisam imao barem dvojicu prijatelja.

Premalo sam vremena odvajao za ljubav
kojoj je na raspolaganju stajalo svo moje vrijeme.

Drugi put bih znao neuporedivo više
da uživam u životu.

Drugi put bih znao.

MOJ IZBOR: Ivo Andrić

NE RUŠI SVE MOSTOVE

Ne ruši sve mostove možda ćeš se vratiti,
nisi ptica ni leptir obalom što leti,
kada nema mostova uzalud je čeznuti,
uzalud je shvatiti, uzalud je htjeti.
Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene,
u samoći je lakse neshvaćeno shvatiti
mogle bi te nazad nagnati uspomene...