Moj izbor: Anica Savić Rebac

“Anica Savić Rebac nije bila samo najobrazovanija žena svoga doba, već je bila jedna od najobrazovanijih pojava u sveukupnoj srpskoj kulturi.” (Bratislav R. Milanović)

APRILSKO JUTRO

U ovo jutro aprilsko, puno suza i tužna sunca,

Bojažljivo sam pohodila zemlju svoga proleća,

I videla sam gde cvetaju zore neizrečne

Što osvetljavaju moju mladost, videla drhtave beskraje snova

Zapaljene kao suncima cvetnim krunama sa srcem živim:

O lale od crvena kristala, perunike bele ko zvezdani velovi,

Cvetovi sunca i ljubavi, cvetovi plavi i zlatni, cvetovi zvezdanih beskraja,

O, kako sam tužna kad palite snova lučeve u mojoj duši!
Srebrna zvona bleda s mirisom zemlje u prvom vrenju, 

Buđenje rana što ponovo tonu, u teške oblake,

Pa modre sase aprilkih vedrina

Tihe margerite u bezdanu morske trave,

I plamene kupe i grozdovi svilni

I grane jabuka u cvetu, san mi otvarahu čudne beskraje:

Nebesne staze me zavale, s obricanjem jedva podnošljive sreće.



SAFIJSKA ODA

Putnice večna kroza sve svetove,
Ti što svetlošću dubokom prosijavaš svest i san,
I vezom tajanstvenom držiš život i smrt;
Ti što k'o nesito sunce upijaš u se sve magle i sva mora prostranstva,
I sijaš plamenom novim iz predmeta svakog u koji god zađeš;
Zašto si izabrala za večno-usamljeno svoje ognjište
Moje srce? Što da zagreva tek svoju samoću?
Nevidno svima i slepo za sve, utonulo u mrežu snôva,
Neplodno k'o zrno svetlosti bačeno u pustinju neba,
Sito u večitoj gladi, gladno u večnoj sitosti,
Nahranjeno tek srećom svoga bola:
Ono te slavi kao skrivena
Kadionica u dnu oltara,
Tebi tek znana, — i sniva sen tvoje milosti, o Afrodita!

Na međi sna i života,
Gde teku najgorče struje,
Čekam te: Pojavi se, Večna, iz nebesnih ponora svetih!
Bolesni gôre meseci uz tvoje putanje, preda te rasuti
U ognjenoj tuzi krvare k'o rane cvetovi jesenji, —
Zgaženi dani na stazi prošlosti bolno ti cvetaju snôva u susret.

Zasijaj i meni! K'o nimfa u času tvog mitskog rođenja
Ogledalo držim ti spremno u najtišem bezdanu duše,
Već tvoj u njemu sniva lik k'o dalek plam.
Hodi! Svemeđesepred gobom ruše: vekovima se igraš dugim
Kao trenucima, sahnu daljine od zvezde do zvezde, od duše do duše.

O, spusti k'o most preko ponora mračnih
Plamenu svoju dugu napokon do praga i moje samoće.

PROLETNJI DITIRAMB


Planulo je proleće u tisuć cvetnih strukova,
Gori u ružama srce moje ljubavi,
Sada, u času kad procvali vrtovi vladaju svetom.
Bezdana trava je modra i čempresi zlatni,
Vetar je samo šušanj svile nebesna svoda,
A ja imam tvoju dušu kao prostran vrt.
Negde daleko okreću vidici
Sunčane kaskade i daždeve plave,
No srce neba gori u postojanoj žari.
Prelivaju se mesečaste manjolije k'o vodoskoci,
Sve grane drhte u zagrljaju,
A moja je duša na tvojim usnama,
Kao pečat je spuštena moja duša na tvoje usne, za navek.
U granama pevaju vetri k'o ptice purpurne,
Bezgraničnog proleća nišu nas vali.
Sunčani vinogradi kraj mora
Kroz tvoje tamne trepavice zrače,
A bašte Afrodite sjaju beskrajem kao zvezde.

***

"Ljubav pušta uvek jedan jedini koren istovremeno u dva bića čiji se jedinstveni buket i hrani njegovim sokovima. Ali, kad nestane deo tog jedinstva, sokovi koji su davali maha životu, ciknu, zgrušaju i okrenu se svojom hranljivošću otrovima, očajanju. Život koji se u takvim trenucima poriče, ne znači nihilističko prevazilaženje apsurda, nego izražava nemoć da se opstane među koordinatama jednog smisla dosegnutog tako ljudskim intelektom ljubavi u času kad nema više svega onog što mu je davalo realni čar lepote…"

Lepi se mogu nazvati miljenici svetlosti... A svetlost je lepota, kao što su lepota istina i znanje, a sredstvo kojim se ostvaruje istina, to je ljubav.

Ljubav je jedino kadra naše pustinje pretvoriti u oaze.

Moj izbor: Mihajlo Pupin, Od pašnjaka do naučenjaka

Vatru naloženu drvima koja teško gore moramo češće podsticati da bi se održala. Na isti način treba plamen uspavane mentalne aktivnosti, s vremena na vreme, probuditi.

Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. 

Osećao sam treperenje vazduha i onda kada sam kao pastir čuvao volove i pokušavao da sviram u frulu. Malo je bilo stvari koje su me više zanimale od sviranja srpskog gajdaša koji je pritiskanjem mehova od ovčije kože nagonio vazduh u cevi i prstima regulisao protok i melodiju koju je ovaj instrument stvarao. Najviše me je zanimalo usaglašavanje ili ”štimovanje” gajdi. Nisam ni sanjao da ću nekoliko godina kasnije taj isti posao obavljati električnim kolima. Operaciju podešavanja nazvao sam ”električnim saglašavanjem”, a taj izraz je kasnije bio opšte prihvaćen u telegrafiji bez žica. Ali niko ne zna da su i funkcionisanje i njeno ime vukli poreklo od srpskog gajdaša koga sam slušao nekih dvadesetak godina pre nego što sam došao do svog izuma 1892. godine.

Verni starim običajima Srba, u dugim zimskim večerima Idvorci su održavali svoja posela. Kao dečak ja sam bio na mnogima od njih u kući svoga oca. Stariji ljudi bi posedali oko tople peći na klupi napravljenoj od istog materijala kao i sama peć, obično od mekih cigala, omalterisana i okrečena. Ljudi su pušili i razgovarali, a izgledali su kao senatori, samozvani čuvari sve mudrosti u Idvoru. Kraj nogu starijih sedeli su na klupicama mladi ljudi, a pred svakim od njih je stajala kotarica u koju su krunili žuta zrna sa velikih kukuruznih klipova. To bi radili celo veče. Starije žene sedele su na malim klupama duž zida; one su prele vunu, lan ili kudelju, šile ili vezle. Kao majčinom ljubimcu meni je bilo dozvoljeno da sednem pored svoje majke i slušam reči mudrosti i mašte iz usta starih ljudi.. 

...Dok sam sedeo u birou za zapošljavanje i očekivao da me neko zaposli, nisam mogao odoleti a da ne posmatram moje drugove iseljenike, koji su, kao i ja, sedeli i čekali da budu zaposleni. Činilo mi se da su bar za klasu ispod mene, a ipak nisu imali teškoća sa useljavanjem. Njima nije bila potrebna intervencija ili nečija naklonost da bi ih primili. Meni je to trebalo i po tome sam zaključio da su oni ipak izgledali činovnicima kao poželjniji i traženiji. "Istina je," — govorio sam u sebi, "da oni imaju neke zanate, da imaju verovatno nešto novaca i da, sudeći po odeći, izgledaju bolje od mene." 

Ali odkud to da čovek koji ima neki zanat, ima novaca i odelo, u Americi mnogo više vredi nego u Idvoru, mom rodnom selu? U Idvoru smo imali kovača, kolara i berberina; to su bile naše zanatlije; imali smo i jednog Grka trgovca kojije imao mnogo novaca i nosio skupa varoška odela, ali nije bilo nijednog uglednijeg srpskog seljaka u Idvoru, bez obzira koliko je bio siromašan, koji sebe nije smatrao važnijim od ovih ljudi čija je uloga prolazna. 

Saznanje o našim tradicijama i naša duboka vera u njih, stvarala je u nama osećanje nadmoćnosti nad onim ljudima koji su lutali unaokolo bez tradicije i bez ičega što bi ih čvrsto vezalo za jedno određeno mesto. Svaki novajlija je kod nas morao da prođe kroz strogi ispit i o njemu se nije sudilo po njegovoj veštini u nekom zanatu, po novcu koji ima, niti po njegovom odevanju već po njegovim ličnim osobinama, ugledu njegove porodice i tradicijama sveta kome je pripadao. Očigledno, u Kasl Gardenu nisu ovome pridavali nikakvu pažnju, jer mi nisu postavili ni jedno pitanje o porodici, istoriji moga sela, istoriji Vojne granice ili o srpskom narodu.

Moj izbor: Karlos Fuentes/ Terra Nostra

"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."

"Vi umete da računate vreme. Ja ne umem. U početku, zato što sam osetila da sam ista; kasnije, zato što sam osetila da sam drugačija. Izmedju pre i posle, izgubila sam zauvek svoje vreme. Računaju ga samo oni koji ničega ne mogu da se sete i koji ništa ne mogu da zamisle."

"Duge godine pouka pokazale su nam da se jedino možemo pouzdati u naših pet čula. Ideje se rascvetavaju i brzo uvenu, sećanja se izgube, nade se nikad ne ostvaruju, osećanja su nestvarna. Miris, dodir, sluh, vid i ukus jedini su pouzdani dokazi našeg postojanja i odslikane stvarnosti sveta."

"I dalje verujem da Sunce izlazi svakog dana i da svako novo Sunce najavljuje novi dan; dan koji je juče bio budućnost. I dalje verujem da će današnji dan, u trenutku zatvaranja jedne stranice vremena, obećati sutra - ranije nepredvidivo, kasnije neponovljivo."

"Kada god budućnost potisne sadašnjost mi je odbacujemo u ime budućnosti za kojom žudimo, a koju nikada nećemo imati."

"Čovek mora da siluje stvarnost, da je potčini svojoj imaginaciji, da je rastegne izvan njenih smešnih granica."

"Svaki lavirint, naime, ima neko logičko rešenje i to se rešenje može logički otkriti. Jedan se lavirint rešava tako da uvek idete udesno; jedan tako da idete dvaput ulevo, a onda dvaput udesno, drugi tako da triput idete udesno a onda dvaput ulevo itd. Uvek postoji neka igra brojeva, igra odnosa između dva člana binarne opozicije (levo/desno) koja je aritmetički izraz lavirinta, dakle princip njegove konstrukcije i rešenje njegove tajne."

"Znala je drevna mudrica da ništa nije onako kako izgleda, i da iza svih pojavnosti postoji tajna koja ih istovremeno poriče i upotpunjuje. Muškarci nisu mogli da ovladaju svetom dok god su žene znale ove tajne. Ujedinili su se da bi ih lišili dostojanstva, sveštenstva, privilegovanosti; osakatili su i prepravili drevne tekstove koji su priznavali dvopolni karakter prvog božanstva, izbacili su pominjanje Jahveove supruge, izmenili su rukopise da bi prikrili istinu: prvo stvoreno biće bilo je i muško i žensko, sačinjeno po slici i prilici Božanstva koje je obedinjavalo oba pola; umesto njega su izmislili ljutitog, osvetoljubivog Boga."

"Jedan život nije dovoljan, potrebno je više egzistencija da bi se upotpunila jednoličnost. svaki identitet se hrani drugim identitetima.(…) Istovremeno pripadaš sadašnjosti, prošlosti i budućnosti: epopeji današnjice, mitu jučerašnjice i slobodi sutrašnjice."

"Ko sam ja? A odgovor je uvek bio isti: ja sam ona, a ako sam ona voleći nju volim sebe, a voleći sebe volim nju, te na kraju neću moći da odgovorim na pitanje ko sam, jer ova je ljubav zauvek uništiti moje ja."

Moj izbor: Borislav Pekić

Vreme čuda

Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od ovih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je, grade budućnost. 

Reči imaju dejstvo srazmerno onome ko ih izgovara i onome ko ih sluša.

I  kao što lekarstvo ne napreduje da bi lečilo, već da bi uzgred lečeći usavršilo svoju primarnu suštinu, tako i čudotvorstvo kao najveći oblik medicine iscrpljuje svoju najdublju svrhu u unapredjivanju čudotvornosti, te nepostojeće veze s Tvorcem, a ne u efektu čuda na ovu ili onu ličnost.

Nevin biti- razmišljao je Toma- znači li to biti prazan kao ćup iz koga je trenuta suša isparila svaku kapljicu vode? Pust kao telo iz koga je smrt istisnula poslednji uzdah? Ničim nenastanjen kao praznina? Ili, naprotiv, to znači biti prepun, krcat neporočnošću kao mazga blagom? Nakljukan nevinošću kao ćuran tovljen za gurmansko uživanje Boga? Kao što Nojev kovčeg beše zatisnut smolom, biti zatvoren svetošću?

***

Ako je sve, Bog ne može biti samo muškarac nego i žena.

Da li ima leka koji uništavajući zlo onesposobljava i njegove klice? Ko može znati kada će ponovo proklijati da nas upropasti?

Guba je dubokorena boljka, koja se slična grehu ne zadržava na površini, nego prdire u samu suštinu napadnutog mesa, pa ponekad i mišljenja.
Za gubavce nema nade, nema isceljenja, nema povratka. Guba je neizlečiva.
Čisti i nečisti nemaju ničeg zajedničkog osim greha koji je u vidu uskog, jednosmernog mosta Tvorac podigao između njih. I kao što se čisti groze gubavaca, tako se i gubavci s pravom i razlogom groze zdravih.

Bog ne može biti pametniji od naroda koga je uzeo u zaštitu, i inteligencija takvog naroda samo ponavlja promućurnost božju u onom stepenu u kome je ima on sam. Narodi imaju onakve bogove kakve zaslužuju, a bogovi biraju one narode koji najviše odgovaraju njihovoj sopstvenoj prirodi.

U svakom ma i najsitnijem kamenu, biljci i stvoru živi naš Bog.

Apatija se naročito ogavno ispoljava u potpunom odsustvu lične higijene, koja razvija onaj opak, maligni izgled koji postiže svako zlo koji se ničim do čudom ili čarolijom ne može zaustaviti.

Ako nema zagrobnog života sa svim svojim sistematizovanim sankcijama i nagradama, nema nikakve svrhe osim idealne biti dobar i poštovati zakone, a pošto ćemo u smrti svi biti jednaki, zao biti ima smisla, jer to donosi neposrednu korist.

Vetar zaboravlja kamilu koju je ubio, ali sve dok ne ugine, kamila pamti oluju zbog koje umire.

Koliko budala zapušta imanje na zemlji misleći da ih na nebu očekuje neko unosnije, ne postaju bolji ovde nadajući se da će na nebu za to imati više vremena i prilike, ne žive kao pravi ljudi, jer su ubeđeni da će to postati tek kad umru, i ne umiru kao pravi ljudi, jer uobražavaju da smrću tek počinju ono što njome samo završavaju.

Ni sadukeji ni Mesija (dogmaticima) nisu ni najmanje vodili računa o ličnim željama. Oni su bili ovejani idealisti, njima nije bilo važno šta košta njihovo hiljadugodišnje carstvo ni koga košta, nego ko će ga i kako uspostaviti. A što će pri tom mnogima od nas po leđima pucati, to je bilo sporedno, jer na kraju krajeva leđa su ipak bila naša a ne njihova.

Šta je ljubav u grešnom svetu do izopačenost, šta je slava do poniženje, šta čast do beščašće, vrlina do porok, hrabrost zločin, milosrđe saučesnik propasti. U drugom, očišćenom svetu i Juda će biti drukčiji.

Od čuda se ne zahteva da pomažu već da menjaju, a od onih najvećih ne da izopačuju sadašnjost već da razgrađujući je grade budućnost.

Boga nema. Nema i svi su izgledi da ga neće ni biti. Bogu se ne žuri, njega ništa ne boli.

Citati

–Ništa nas ne može prinuditi da uživamo u životu tako efikasno kao pogled bačen na čoveka koji od tog istog života pati.

–Tvoja sutrašnja patnja neće njima olakšati današnje muke.

–Lepljivi vazduh visio je u dronjcima ispod nadstrešnica u kojima su se gušile ptice.

–Ako umreš umesto mene, umesto mene ćeš postati Bog.

–Može da bude čist za veru, ali odbija da se radi nje uprlja.

–Tvorevina je važnija od Tvorca, Učenje od učitelja, Spasenje od Spasilaca…