Moj izbor: Desanka Maksimović

TAKVA SAM JA

Odavno sam, sugrađani čestiti,

izmirenja zastavu belu
na srce svoje pobola.
Sve mi je sad svejedno
i ravno do mora;
sita sam i mržnja i ljubavi
i ćutanja i romora.
Za vašu borbu životnu
ja nemam svojstva.
A srce mi je, međutim, večno žedno
svega onoga čega je sito;
i umrlo bi ako bi u danu
imalo čas spokojstva.

Ni za sreću ljudsku nisam ja stvorena,
jer ne umem da živim
samo od življenja;
jer ni za šta čega ima
nemam divljenja;
jer znam da ne mogu svoj životni dug
samo snom izmiriti.
Pa ipak, mada mi ovde nije udesno,
života ja bih zadržala krug,
jer boli mene ipak čudesno
sto će me jednom nestati.

Ni srca nemam vašeg, sugrađani čestiti,
jer beskrajno volim nekoga
iza onih na vidiku atara.
Za njegov bih osmeh jedini
posla preko voda i vatara,
preko urvina i bregova,
odavde na dan i noć hoda;
pa ipak njegova
ne bih mogla biti,
niti će ljubav moja za njim
ikad drugoga roda
do pesama imati.

NAJEDNOM SAM PROLEĆEM OPIJENA

Najednom sam prolećem opijena,
kao na pučini njišu se stvari,
i idem prema suncu koje izgreva
kao mesecu mesečari.

Ima li išta vrelije i ludje
i čudnije,
nego kad u srce seme pesme udje
i kao list se sprema da izbije.

Do juče mi sve zaključano
otključavam najednom volšebnim ključem.
I čini mi se da mi je dano
pučinom da gazim,
u nebesa ruku da zavučem.

Budna sam ali kao da spavam,
povezujem stvari nepovezane,
glava mi je čuda krcata,
i melodije nadolaze sa svake strane.

Dragan ;Malešević Tapi

Moj izbor: Branko Miljković

ZEMLJA I VATRA 

Dubina je sama svoj neprijatelj

Moje oči bez mene lepšu zoru vide

Dobro veče sa zvezdom u srcu

Dobar dan sa suncem u ruci

Sve što leti uvećava prazninu

To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti

U vatri bez dima u pesmi bez reči

Izgubiti znanje čast i snagu

Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju

I šumu koja se ne usuđuje čelu

Noći iza leđa cvet sasvim logičan:

Budnima trn, usnulima ruža

Nek svako bude nasamo sa svojom srećom

Eno munje visoko iznad dosade i nade

Između blata i vatre mi smo za vatru

Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta.

Sava Šumanović

Moj izbor: Aleksandar Blok

UŽASNE SU VEČERI HLADNE 

Užasne su večeri hladne,

Vetar što drhti od nespokoja,

I drumom uznemirujući šum

Nestvarnih koraka bez boja.

Ko osećanje na bolest skorašnju

Hladna je svitanja pruga,

Pouzdan znak da smo u vlasti

Neraskidivog nekog kruga.

***

Svud smo. I nigde. Kročiš,

i zimski te vetar sreće.

U crkvi, po danu i po noći,

peva i gasi nam sveće.

I često se čini – u tami,

kraj zida, na uglu, daleko,

gde smo već pevali sami,

jos peva i hoda Neko.

Gledam taj vetar, ko vezan:

shvatiću – to plaši mene.

I bledim. Cekam. Al’ ne znam

na koga je red da krene.

Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.

I niko sad reći neće,

da jos neko ovde poje,

i neko tu gasi sveće.

***

I ne znam gde si, nežna i predivna,

gordosti svojoj našla utočišta...

U čvrstom snu ja plašt tvoj plavi snivam,

pod kojim si kroz noć ledenu išla...

***

Duša za blago ima skrovište,

A ključ taj imam tek ja sam.

Ti imaš pravo, o čudovište,

Istina je u vinu, znam!

Joan Miro

Moj izbor: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

***

OBLACI

Morala bih da požurim
s opisivanjem oblaka -
po deliću sekunde
prestaju da budu oni, a počinju da bivaju drugi.

Njihovo svojstvo -

nikada se neće ponavljati

u oblicima, nijansama, pozama i ređanju.

Neopterećeni sećanjem na bilo šta,

bez napora se dižu iznad činjenica.

Kao nekakvi svedoci bilo čega -

smesta se razgone na sve strane.

U poređenju s oblacima

život se čini utemeljen,

i gotovo trajan i večan.

U odnosu na oblake

čak i kamen liči na brata,

na koga se možeš osloniti,

dok su oni poput dalekih i vetropirastih rođaka.

Neka ljudi, ako hoće, postoje,

a posle neka redom umiru,

njih, oblake, briga za sve to,

veoma čudno.

Nad celim Tvojim

i mojim, jos ne celim, životom,

paradiraju u raskoši kao što su paradirali.

Nemaju obavezu da zajedno s nama nestaju.

Da bi plovili, ne moraju da budu viđeni.

***

"Život na licu mesta.
Predstava bez probe.
Telo bez mere.
Glava bez razmišljanja.

Ne znam ulogu koju igram.

Znam samo da je moja, nezamenljiva."

***

"I kao da nam je malo stvarnih poraza i patnje - 
- dotući ćemo se rečima." 

"Trčala sam zadihana
kroz svoje, nesvoje
nemire, sobe."

"Neka ljudi što ne znaju za sretnu ljubav 
mirno tvrde da nigdje nema sretne ljubavi. S tim će uvjerenjem lakše i živjeti, i umirati."

"Ne uzmi mi za zlo, besedo, što pozajmljujem patetične reči 
A onda ulažem napor da ih učinim, tobože, lakim."

Christian Schloe