Постоји занимљива могућност да се од комада Заувек и дан више начини "Фестивал једне драме" на којем би девет позоришта приказало, у девет различитих режија и свако са својом групом глумаца, свих девет верзија текста. Као код свих вечера одмор и овде долази пре слаткиша.
Милорад Павић
ПРЕДЈЕЛА
Поховани лептири, сос тартар
Човек ти је, сестро, ко главица црног лука. Скидаш љуску по љуску и очекујеш Бог зна шта, а кад дођеш до краја, на дну — ништа. Ама баш ништа!
Ти, голубе мој, не волиш позориште?
Не волим. Зашто би га волео? Човечији језик је попузљив и на квар хватљив. Не верујем ни реч што с дасака казују. Не волим театар. Али волим да једем. И највише волим јела с лепим насловима. Јеловник са врпцом од свиле, златом везен ко "Горски вијенац" или "Ромео с Јулијом". А унутра читаш саме дивоте: "Поховани лептири, сос тартар" или "Пита од дивљих пужева"... Е, када би мого да бирам у позоришту ко у кафани из јеловника, то би било нешто за мене. Јер, свакоме сав труд му кроз грло пропада!
Јаје на хазарски начин?
Али, замисли сада да постоји неко ко наше небо има као таваницу. Неко ко није у стању да нам се приближи и да нам да до знања да постоји, сем на један једини начин, убијајући нас. Неко, чијим се ми оделом хранимо, неко ко нашу смрт носи у свом телу као језик, као средство општења са нама. Убијајући нас, тај Непознати нас обавештава о себи. Кад год неко умре то значи да је неко непознат нешто важно хтео да нам каже. Свака смрт је у ствари реч. А све наше смрти су једно велико непрочитано писмо...
Учитељ свечано поклања хазарски ћуп Ученику. Ученик са уживањем разгледа ћуп.
УЧЕНИК: Сад имам где да држим своје ствари! (Као мађионичар из торбе вади и показује свима једну по једну ствар и потом је спушта у ћуп.) Јаје! Знак поништеног дана!... Звоно, позив на промену душе... Црвени огртач — знак смрти!... Златно овчије руно, знак путовања до звезда... Две капе, плава и жута, знак тела без душе...
МОКАДАСА: Лепо, сад извади своје ствари из ћупа. (Ученик изврће ћуп, али из њега ништа не испада. Тражи руком, али не налази ништа.)
УЧЕНИК: Све ми је појео! Учитељу, објасни шта значи такав ћуп?
МОКАДАСА: Слушајте пажљиво! (Узима камен и баца у ћуп, па броји до 20. Чује се пљусак као да је камен пао у воду.) Могао бих ти објаснити шта значи твој ћуп, али размисли да ли ти се то исплати .
Риба у соли јеленског рога
ДУША: (Телу, гневно.)
Кад год поразговарам с тобом, дете моје, осетим после потребу да се добро умијем..
ГЛАВНО ЈЕЛО
Петкутин и Калина
Синове не треба правити са женама. Треба их градити тако да немају матер. И да не морају дуго да расту. Тако, да одмах буду готови за женидбу!..
Жена без дупета ко село без цркве.
Савети су штетни и за онога ко даје и за онога коме се дају.
Овде нама кажу
Старога властела
Кад у цркву иде
Жубори му брада,
Кад из цркве иде
Мирише му душа...
***
ПЕТКУТИН: Шта је то жена?
АВРАМ: Много ме питаш... Узми ову књигу. То је Питагора писао. Ово друго, што сам ја читао док сам те дозвао из ништавила, то је Библија. Узми их обе и читај једним оком једну, другим другу. И кад нађеш места која је Питагора узео из Библије, сазнаћеш шта је жена.
***
ЕЛЕАЗАР: Хтели бисмо да изменимо многе наше заблуде, морална схватања, поимање живота. Мораћемо да схватимо да смо сами у свемиру и то ћемо сазнање користити добро или лоше. Мораћемо да се договоримо којим ће путем човечанство кренути. Вероватно ћемо се приближити схватању живота уопште у универзуму... Или другим речима, ми смо у трагању за прачовеком Адамом, чија су душа и тело велики као континент, цела једна држава састављена од свих снова сањаних од првог човека и жене до данас. Преко њега надамо се да ћемо се вратити свом статусу пре пада у грех и пре изгона из раја, времену када је Адам још био на узлазној лествици небеских сила.
МАТИ: (Снуждено.) Знам, читала сам Хазарски речник.Али шта ја да учиним са својим дететом?
ЕЛЕАЗАР: Ми никада не одлучујемо шта ће бити са нашом децом.
КАЛИНА: Мој завичај је тишина, моја храна ћутање. Седим у своме имену као веслач у чамцу. Не могу да заспим колико те мрзим. Зато, што ти немаш смрт као што ја имам!"... Али, ћутим и не казујем ти то... Јер те волим и волећу те заувек и дан више.
Кад увече уснимо, ми се сви претварамо у глумце и одлазимо увек на другу позорницу да одиграмо своју улогу. А дању? Дању на јави ту улогу учимо. Понекад, не научимо је како ваља и онда не смемо да се на позорници појавимо и кријемо се иза других глумаца који боље знају своје речи и кораке за тај пут... А ти, ти си онај који долази у позориште да види нашу представу, а не да глуми. Нека твоје око падне на мене у часу када будем добро увежбана, јер нико није свих седам дана у недељи ни мудар ни леп.
Наравно да могу. То може свако ко уме. Али не уме свако ко може
Два добра ни два живота никако човеку не могу бити.
***
I КАМЕНОРЕЗАЦ: А чему служи та ваша глума? Ја, на пример, служим мртвима и од њих живим. А ви?
ГЛУМИЦА: Ми живимо од мртвих писаца и од живих гледалаца. Оних што су ко ти брзи да попљују, а спори да полижу.
ГЛУМАЦ: Човек с Богом има уговор. Од Бога добије само четрдесети део свог живота на коришћење, а осталих шездесет делова живота оде неискоришћено натраг Богу. Е, ми глумци, лицепотходници и скомраси, можемо да ти дочарамо оних шездесет неискоришћених делова твог живота.
Погледај само — хлеб, гаће, чарапе и мржњу човек може да троши у неизмерним количинама. И тога никад доста. А свега осталог, мудрости, лепоте има на свету више но што можемо да потрошимо.
Ви људисте овде, на Земљи зато што се у овом делу свемира време зауставља и омогућава вам на тај начин живот. Али, постоји и загађено време које не успева да се укрсти са Вечношћу, па је лишено благослова и заустављања, лишено ваше садашњице и зато неплодно, јалово време.
У таквом делу свемира нико не може опстати. Али ви не хајете за то. Пошто сте злочинима загадили Земљу, заразили биље, воду и животињу, хоћете сада да идете и даље, да загадите и звезде. Ми се опраштамо од вас. Ми ћемо поћи за нашом звездом, а не за вашом. Тамо ћемо наћи своју нову душу. И волећемо је заувек. И дан више. Збогом људима!
(Петкутин узима од глумаца стакло с водом, јабуке, огрће златно руно и уздиже се за другом звездом, која се откида од Земље, постаје све сјајнија и односи га у бескрајне висине свемира.)
***
Драма "Заувек и дан више", никада није играна у Србији. Изведена је у чувеном Московском художественом театру. чиме је Павић постао једини писац који је тамо игран.
