MOJ IZBOR: Emil Sioran

Da nije oblaka, šta bi bilo sa mnom i šta bih radio? 

ZAKLETVA ŽIVOTU:

Nikada te neću izdati sasvim, mada sam te izdavao i izdavaću te na svakom koraku. I kada sam te mrzeo, nisam mogao da te zaboravim. Preklinjao sam te da te podnesem. Zvao sam te ali nisam dolazio; urlikao sam ali mi se nisi ni osmehnuo. Bio sam tužan a nisi me tešio. Plakao sam a nisi mi zasladio suze. Pustinja si bio mojim molbama, grob mome glasu. Tišina si bio mojim mukama a pustinja mojim samoćama. Ubijao sam u mislima prve trenutke života a zagrmeo tvoje početke. Hteo otrov tvojih korena, htedoh da presuše voćke i presuše izvori; žudela je moja duša. No zahvalna ti je duša moja za osmeh koji je videla samo ona, a niko drugi, zahvalna za susret koji niko nikada nije saznao, taj susret se ne zaboravlja već tajnom verom u tebi odjekuje u tišini, ozelenjava pustinju, zaslađuje suze i razvedrava samoće. Zaklinjem se da nikada nećeš saznati za moju veliku izdaju. Zaklinjem se svim najsvetijim - tvojem osmehu, da se neću rastati od tebe.(...) 

Ključ naše izdržljivosti

Onaj ko bi, kroz imaginaciju punu sažaljena, uspeo da registruje svekolike patnje, da se potvrdi kao savremenik svih muka i svih zebnji datog trenutka, bio bi - pod pretpostavkom da bi se takvo biće moglo naći - monstrum ljubavi i najveća žrtva u istoriji srca. Ali takvu nemogućnost ne vredi ni uzimati u obzir. Dovoljno je da se samo malo zagledamo u sebe, da naslutimo arheologiju naših strahova. Pa ako, ipak, napredujemo kroz paklenu muku dana, objašnjenje je u tome što nam ništa, osim naših bolova ne stoji na putu; tuđi nam bolovi izgledaju objašnjivi i prevazilazivi: čini nam se da drugi pate zato što nemaju dovoljno volje, hrabrosti ili duševne vedrine. Svaka patnja, osim naše, izgleda nam opravdana ili komično jasna; kad ne bi tako bilo, duboka žalost bi bila jedina stalna veličina u prevrtljivosti naših osećanja. Ali mi žalimo isključivo sebe. Da bismo shvatili i zavoleli nedogled umiranja što beskrajno traje oko nas, sve te živote koji su pritajene smrti, valjalo bi da imamo onoliko srca koliko je bića što pate. A i kad bismo imali čudesno živo pamćenje u kome bi se vazda čuvala sveukupnost pretrpljenih muka, klonuli bismo pod takvim teretom. Život je moguć jedino zahvaljujući popuštanjima i propustima naše imaginacije i našeg pamćenja.
Mi crpemo našu snagu iz zaboravljanja i iz nesposobnosti da zamislimo mnogostruku istovremenost sudbina. Niko ne bi mogao da nadživi trenutno poniranje u sveopšti bol, budući da je svako srce oblikovano isključivo za određenu količinu patnje. Postoji nešto kao materijalna granica naše izdržljivosti; širenje svake pojedinačne tuge, ipak, dotiče tu granicu, a kadikad je i prelazi; i tu je, najčešće, početak naše propasti. Otuda utisak sa su svaki bol, svaka tuga, beskrajni. Oni to u stvari i jestu, ali samo za nas, prema granicama našeg srca; a kad bi ono imalo šire prostorne razmere, naše bi boljke bile još veće, jer svaki bol uključuje u sebe svet, i svakoj je tuzi potreban svemir. Uzalud razum nastoji da nam pokaže neizmerno sitne proporcije naših nesreća; pred našom sklonošću ka kosmogoničnom umnožavanju on se nemoćno povlači. Te, tako, istinsko ludilo nikada ne nastaje iz slučajnosti ili iz poraza mozga, već iz pogrešnog poimanja prostora koje se začinje u srcu...

Moj izbor: Borislav Pekić, Besnilo

Besnilo kao dijagnoza bolesti savremenog društva. Preporuka.

***

Nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja.

Uspori me, o Gospode…
 i nadahni me snagom da 
    urastem u trajne vrednosti života i vinem se prema 
    zvezdama moje uzvišene sudbine!« 
   
    ERONAUTIČKA MOLITVA U ATRIJUMU KAPELE ST. GEORGE AERODROMA HEATHROW

Pogledajte malo pažljivije svet oko sebe. Zar se vama čini da ga neko čuva?

Priroda je pravedna, p r i r o d n o pravedna. U prirodi uvek ima racionalne, inteligentne, pravedne raspodele težine između »dobra« i zla«, ako se ovi pojmovi oslobode antropocentrizma. Ugrađeni mehanizam prirodne pravde držao je kosmičku vagu u horizontalnom položaju. Ukoliko se, naravno, u stvar ne umeša čovek. Vaga je onda pretezala na neku, najčešće neizvesnu stranu. Ponekad čak i suprotnu od poželjne. Da li se i ovom prilikom događa nešto tako? Čije je besnilo delo? Laboratorijsko — dakle čovekovo? Ili je ono nakazan proizvod debalansa u prirodi — zaobilaznim putem opet delo čoveka. Ili je najzad prirodno, zlo-delo, čija se dobra strana, opštom ravnotežom nužno u zlu sadržana, još ne vidi?..

Ćelija koju dr John Hamilton posmatra umire. Ne umire da bi nestala u drugom obliku iz koga će se reprodukovati drugi život, nego da bi rodila smrt. Smrt za sve sa čime je u dodiru.Ružna, fibrilna struktura citoplazme, kakvu vidi, potiče od zamene njene prirodne, zdrave sadržine virusnim nukleusom. To je Matrix, monstruozna materica budućeg virusa besnila. Jedinstvo ubice i žrtve.

Smrti i života.

Prirodno stanje, mislio je. U načelu sasvim prirodno. Ali ovog puta načelo je ubijalo. U permanentnom ključanju žive ćelije, kakvo može da zamisli i uporedi s rađanjem novih planeta, plutao je virusov unutrašnji heliks, njegova utroba, razvezana u talasastu traku, poput kakve nezasitne gliste pantljičare. To još nije virus. Ali će biti. Jer to je njegov fetus. Začetak kraljevske loze pobesnelih ubica. onda, tu je bio i ON. Anđeo smrti. Velika Zver Sudnjeg Dana koja će se hraniti ljudskim i životinjskim mozgovima.Demonski Tiranin iz Potkosmosa, s dna, iz jame, iz same potke života. Bledi Konjanik Kraja. Prepoznaje ga. Gospode Bože, mislio je dr John Hamilton, hipnotizovan prizorom: TO uopšte nije virus besnila kakvog nauka poznaje. Kopile je bilo MUTANT.

Šta je ludilo? 

Odstupanje od normalnog. 

U redu, samo šta je — normalno?…

Mora samo paziti da se prokleta stvarnost na mala vrata tzv. autentičnosti ne uvuče u njega i inhibira maštu. Jer mašta je sve. Stvarnost, ako je uopšte ima, ništa. U najboljem slučaju, proizvod uspelog maštanja.” 

Strah je najčistije, najprirodnije, najčešće, najzdravije ljudsko osećanje. Na strahu počiva vrsta. Strah inspiriše nagon za održanjem.

Negde čovekove stope moraju ostati. A da bi ostale mora se biti — živ. Živ i slobodan, naravno. Pa ni to nije dosta. Mora se biti — SAM.

Demokratija statistički izjednačuje glupost s razumon, a idiotima, samo ako ih je dovoljno dopušta da upravljaju svetom

Gluposti uvek zvuče ubedljivo. Samo pametne stvari izgledaju neverovatne.

Svet malih ljudi na velike istine nikad nije spreman. Čak i papa bi se samrtnički uplašio ako bi mu se dokazalo postojanje Boga.

Nema nesavladive bolesti, ako joj se čovek odupre.

Čovek može poljubiti i otrovnicu, samo ako je dovoljno brz.

Pregovori su bili uspešni. Uspešni kao uvek, nakon čega je svetska situacija – takođe kao uvek – postajala još gora. Pregovori su uvek sve bolji, situacija sve gora

Čovek potopljen u stvarnost gubi od kritičke moći koliko je teška njime zauzeta stvarnost.

Niko ne obožava silu kao oni koji joj se iz principa protive.

Proklete činjenice. Nikad nam nije dosta činjenica. Za nas su, naime, činjenice - istine. Mi mislimo da smo u nečemu nešto saznali ako o tome prikupimo planinu činjenica. A zna se kako s njima stvari stoje. Većina ih se međusobno ne slaže. Činjenice su, u stvari, najnestabilniji faktor našeg saznanja o svetu. Njegova jedina prava nepoznata veličina. Da nema stvarnosti, kako bi se o njoj duboko i tačno pisalo.

Čak i mimo otrcane odeće i neprilagođenog jezika, bilo je u njima nečega što ih je već na prvi pogled izdvajalo od svih ostalih ljudi. Uvek su bili tako prokleto zabrinuti, nesigurni, uplašeni, zbunjeni. Ukratko, out of place. Van svog mesta pod suncem.

Ovo nije pakao, Pakao je ljudski, Napravila ga je čovekova vera, čovekova mašta - za grehe čoveka. Čovekov razum za urazumljavanje nerazumnih. U paklu nema životinja. Šta je onda ovo?

Šta je, sigurnost? Pobeda jedne verovatnoće nad drugom. Ništa više. Često privremena, Pirova pobeda.

Tačno je da se laži veruje više nego istini, i više ukoliko je veća, ali samo ako sadrži bar zrno prosečne logike. Bez logike i sušta istina je neuverljiva.

Besni smo mi oni su samo bolesni.

Najbolji je način da čovek kroz pakao neprimetan prodje da izgleda kao grešnik, a ne kao djavo.

Većina potrebnih stvari u životu čoveku dolazi kasno. Najčešće kad se od njih nema naročite koristi.
Mudrost, između ostalih.
Prava osećanja, ponekad.
Istine uvek nekako stižu na vreme da ih čovek snese u grob.

Moj izbor:Khalil Gibran/Slomljena krila

Ko se od nas ne topi od čežnje za tim čudesnim vremenom u kojem se naglo prenuo i uočio kako se celo njegovo biće sasvim promenilo; kako su se dubine u njemu razmaknule i još dublje postale; kako su se ispunile slatkim osećajima što i gorčinu u sebi kriju; kako mladi u suzama i strasti, kako u nesanici uživaju?

Seta ima ruke svilenoga dodira i moćnih treptaja što srca zahvataju i osamljivanjem im bol zadaju, jer seta i samovanje saveznice predstavljaju, kao što je osamljenost saveznica svakom duhovnome kretanju. Čovek koji nije bremenit setama, koga ne obujmi tugovanje i koga ljubav ne položi u kolevku snova, provodi život nalik na praznu belu stranicu u knjizi svemira.

Proleće je svuda lepo, ali je u Siriji i više od toga. Proleće je sami duh nepoznatog božanstva koji užurbano obilazi Zemlju, pa kada dospe do Sirije, ide polako i osvrće se, besedeći s dušama careva i poslanika što u tome prostoru borave, s potocima peva pesme hebrejske i himne Solomonove slavne, s libanskim cedrovima priziva sećanja na znamenitost neprolaznu,

Stariji ljudi se u mislima vraćaju danima mladosti poput tuđinca što čezne za zavičajem; žude za pričama o danima mladosti kao što pesnik žudi da ritmizira svoju najlepšu pesmu; dušom žive u predelima davne prošlosti, jer sadašnjost im promiče ne mareći za njih, a budućnost im izgleda kao da je već stavila na se lente nestajanja čoveka koga je bogatstvo učinilo plemenitim i koga je plemenitost učinila bogatim čovjekom. On je jedan od retkih ljudi koji dolaze na ovaj svet i napuštaju ga pre nego što uspeju poniženjem dotaknuti dušu živoga stvora. Međutim, ti ljudi su uglavnom nesretni i njima se nepravda čini, jer su im nepoznata lukavstva kojima bi se spasili od ljudskih smicalica i podvala.

Lepota govori nebeskim jezikom koji je daleko iznad glasova i reči što se izgovaraju jezikom i usnama, večnim jezikom koji uključuje sve spevove ljudskoga roda pretvarajući ih u neme osećaje - isto kao što mirno jezero sabire pesme potoka u svoje dubine pretvarajući ih u večni muk. Jer, lepota je tajna koju razumijevaju naše duše, raduju se toj lepoti i stasaju pod njenim zračenjem. Dotle naše misli pred lepotom zastaju u nedoumici, pokušavaju je omeđiti i oteloviti rečima, ali ne uspevaju. Lepota je matica što teče iz jednog izvora peneći se među obalama osećaja onoga ko je posmatra i stvarnosti koja se da videti; istinska lepota je zrak koja se iz dušine duge probija i svetlost rasipa izvan tela - kao što se život rađa iz dubina semena pa se mirisom i bojom u cvetu odeva;  ljubav je jedina sloboda na ovome svetu - ona uznosi dušu na najviše mesto koje ne dosežu ljudski zakoni i običaji, kojim ne gospodare prirodni zakoni i mudrosti.

Nije li ćutnja ipak teža od reči?

Svako od nas je licu onog drugoga video nešto što njegovo srce oseća, i u njegovom glasu je čuo jeku uzburkanih osećaja u vlastitim grudima, jer kao da su božanstva svakoga od nas učinila polovinom onog drugoga za koga se čestitošću vezuje i tako potpunim bićem postaje, a kada se od njega odvoji oseća manjkavost vlastite duše.

Ljubav koja se umiva suzama ostaje čista, zanosna i večna.

Jedna misao pohodi te u noćnome miru i odvodi slavi ili ludosti; jedan pogled ženskih očiju čini te najsretnijim ili najnesretnijim čovekom; jedna reč koju prozbore usne čoveka čine te bogatim, ili siromašnim iako si bogat bio.

Bojan Ljubenović/ Pisma iz Srbije

Satira. Asocijacija na omiljenu hranu koja je teška za varenje. Ali volite da je konzumirate. Istina o Srbiji i njenim žiteljima na samo Ljubenovićev svojstven način. Parodija na tužnu srpsku realnost. Preporuka.

Neki Srbi tvrde da je Srbija do Tokija, drugi da nije veća od Beogradskog pašaluka. Geografska karta strancu poput mene ništa ne pomaže.Pokušao sam da saznam s kim se Srbija graniči, ali nisam uspeo.To je ovde vrlo škakljivo pitanje. Jednog poznanika sam neoprezno zamolio da mi na karti pokaže gde je granica Srbije i Crne Gore i zamalo nisam izgubio glavu. Tada sam naučio da Srbi ne priznaju većinu svojih granica.  Postoji i nešto što se zove Nebeska Srbija, ali još nisam dokučio šta to znači. Sva je prilika da je ova zemlja bezgranična...

Mnogo je još stvari koje me ovde zbunjuju. Na primer jezik. U Srbiji se zvanično govori srpskim jezikom, ali je u stvarnosti malo drugačije. Srbi izgleda ne vole svoj jezik i svojski se trude da ga što pre zaborave.Ako ne verujete, dođite i videćete da su nazivi većine restorana, kafića i butika na engleskom. Televizijske emisije takođe. Što je Srbin učeniji, on manje govori srpski. Ovde se stranim rečima dokazuje učenost. Dok je Srbin mlad, on se srpskim još i služi,ali završi li i najmanje škole ili, ne daj Bože, fakultet, srpske reči namah krene da zaboravlja i umesto njih počne da koristi tuđice.Vrhunac obrazovanja i učenosti dosegne tek kad iz svog vokabulara srpski jezik sasvim istisne, toliko da ga ni rođena majka više ne razume. Jedva čekam da naučim srpski, valjda će mi mnoge stvari biti jasnije. Međutim, neki iskusniji prijatelji mi kažu da sam optimista i da sa Srbima još niko nije našao zajednički jezik .

Srpsko pismo je ćirilica, ali većina Srba piše latinicom. S vremena na vreme Srbi zakukaju da im ćirilica nestaje i izumire, dignu dreku do neba, pa se može pomisliti da im je neko silom otima, a ne da je sami zatiru i zaboravljaju. Za ćirilicom najviše nariču novine koje izlaze na latinici i čuvari tradicije koji su zaspali na straži. Ćirilica ima trideset slova. Ko uspe sve da ih nauči obično postane novinar. Oni koji ovladaju i gramatikom postaju pisci...

U Srbiji malo-malo pa proglase vanredno stanje. No ne brinite, vanredno stanje je ovde redovna pojava. Srbi su se već toliko svikli na vanredna stanja da će uskoro uvesti sirene koje će ih upozoravati kad iznenada izbije normalan život. Inače, u Srbiji ima više vrsta inflacija. Najpoznatije su inflacija morala, inflacija znanja i inflacija reči.

Kurs dinara je plivajući, pa se dinar valjda zato tako često davi. Ono što pouzdano znam jeste da za jedan dinar ne može ništa da se kupi. Dobro, sem nekih državnih preduzeća . 

Srbi sve manje kupuju, a i kad kupuju ne koriste dinare. Kupuju na obraz. To je specifično platežno sredstvo i služi za odloženo plaćanje. Nekad su ga imali svi, danas ga ima tek poneko jer se u ovoj zemlji obraz brzo i nepovratno gubi.  

Srbija je republika, ima predsednika, vladu i parlament. Teorijski vlast je podeljena na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, a u praksi između rođaka, kumova i prijatelja. Srbija ima svoje državne praznike. Polovina građana Srbije rado ih proslavlja, a druga polovina radi kod privatnika.

Srbi kažu da je i poljoprivreda njihov veliki adut i da bi mogli da hrane pola Evrope. Pitao sam zašto to i ne čine, oni kažu da ne mogu da se dogovore koja je to polovina.

Stranac poput mene se malo gde u svetu može provesti lepše nego u Srbiji. U pola dana, u pola noći, sebi može da nađe društvo za razonodu i razbibrigu, kafići i kafane uvek su puni, a o splavovima da i ne govorim.

Pa gde ste, bre, pizda vam materina! Nemojte se čuditi što vam se javljam ovim naizgled ružnim rečima, kad biste bolje poznavali Srbiju, znali biste da je ovde to jedan od najsrdačnijih pozdrava...Psovka je ovde odraz šarma, bliskosti i čvrstine karaktera, pa se Srbi psuju i kad se vole i kad se mrze.Načuo sam, doduše, da je i u Srbiji nekada psovanje smatrano odrazom lošeg odgoja i, štaviše, prostakluka, ali je danas sasvim drugačije, psovka se izborila za ravnopravan tretman u društvu. A zašto je tako, pojma nemam, ili što bi Srbi rekli – jebem li ga.

Verovatno ste čitali o sedam svetskih čuda, ali u Srbiji postoji nekoliko čuda koja su veća od svih svetskih.Primera radi, u Srbiji postoji nešto što se zove Koridor 10. Koridor 10 je najduži auto-put na svetu. Sudeći prema izjavama srpskih ministara, godišnje se izgradi više od dvesta pedeset kilometara. Do sada je već verovatno stigao do Bagdada ili Grenlanda.Da sve bude još neobičnije, taj novoizgrađeni auto--put još niko nije video. Doduše, kao i druga svetska čuda, i Koridor 10 ume da se ukaže onima koji u njega veruju. Naročito je uobičajio da se ukazuje u vreme predizbornih kampanja.

Jedno od velikih srpskih čuda jeste i beogradski metro. Kada sam stigao u Beograd, pitao sam prolaznike gde se nalazi metro i dobio vrlo čudnovate odgovore. Jedni su mi rekli da se metro nalazi u projektima, drugi da je često na gradskoj televiziji, a treći da je u snovima gradonačelnika  Bilo je naravno pokušaja da beogradski metro i počne da se gradi.U tu svrhu formirana je čak i radna grupa, ali je u Srbiji problem sa radnim grupama u tome što one ne vole da rade. Radnu grupu zamenila je komisija, komisiju stručni savet, a njega anketni odbor. Hiljade radnih sati potrošili su gradski trudbenici, ali i pored toga beogradski metro je tvrdoglavo odbijao da bude izgrađen.Krajem prošlog veka Beograđanima je pala na um spasonosna ideja. Možda se metro već nalazi pod zemljom, a oni o tome pojma nemaju! Zato su se jednoga dana okupili kod Vukovog spomenika i počeli da kopaju. I zaista, kada su iskopali dovoljno duboko naišli su na podzemnu železnicu! „Jeste li vi metro?“, pitao je uzbuđeno gradonačelnik. „Ne, mi smo Beovoz“, odgovorio je Beovoz i odgegao se ka Pančevu.

Nema toga što zaljubljeni Srbi neće dopustiti svom ljubljenom političaru. Može da ih kinji, ponižava, vara, ostavi bez prebijene pare – sve će mu oprostiti. U drugim zemljama političari se pitaju da li su dorasli očekivanjima svog naroda, u Srbiji je suprotno, ovde se građani pitaju jesu li dorasli željama svog ljubljenog vođe.  

Sve u svemu – Srbi znaju sve! Jedino zaćute kad ih pitate šta će s njima biti sutra. Tada pognu glavu, slegnu ramenima i promrmljaju: „Ko će ga znati“.